GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja 22. 10. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

MOJE DRUGO JA Vuk Bojović, direktor Beogradskog zoološkog vrta

Možda sam potomak
Kraljevića Marka

U mom selu ima jedno mesto koje se zove Andrijin grob. To je, po legendi, grob Markovog brata. Živim kao Gandi, jedem jednom dnevno, pogledam neki dnevnik, zaspim još u fotelji. Ustajem u pola pet, na poslu sam već u šest

Direktor Beogradskog zoološkog vrta Vukosav-Vuk Bojović pre više od 20 godina rešio je da malkice zaintrigira javnost pričom kako je on, u stvari, potomak Kraljevića Marka. Nema svog Šarca, ali ko nije čuo za Samija, Ambrozija, Zoricu, kerušu Gabi...

- To je bio marketinški potez sa jednim sjajnim novinarem, Mićom Antićem. Vodio je emisiju "Da te pitam". Snimljene su 42 ili 43 epizode, koliko je bilo školskih nedelja i ja sam uvek pričao o nekoj životinji. Prvo sam mu rekao "'ajd da napravimo nešto na televiziji, da malo popularišemo Durmitor odakle ja potičem, jer ima mnogo legendi, a ja volim legende da slušam".

- Ima ona o vojvodi Momčilu, Vidosavi, njegovoj ljubi, konju Jabučilu. Mnogo toponima u tom kraju vezano je za Marka Kraljevića. Čak u mom selu ima jedno mesto koje se zove Andrijin grob. To je, po legendi, grob brata Marka Kraljevića. Setio sam se priče kako se Marko posvađao sa Andrijom nešto oko lova, pa ubije brata i kad je otišao u Prilep, majka ga pitala gde je Andrija, Marko rekao da je ostao u ujčevini.

- Čak sam hteo da nađem neke arheologe, da to otkopamo, da vidimo šta je... Tako sa Mićom dogovorim da u TV emisiji "Budilnik", koju je vodila Suzana Mančić, pričam četrdeset i nešto nedelja o životinjama. Onda me on na kraju pita da li je istina da sam ja zaista potomak Marka Kraljevića. Ja sam onda četrdeset i nešto eskivaža napravio. Eskivaže su bile otprilike ovakve, "gospodine Antiću, danas je kasno, 'ajde da ostavimo to za sledeći put" - objašnjava Vuk.

- Onda sledeći put pričamo o kamilama, on kaže izvinite, vi ste prošli put obećali da ćete odgonetnuti da li ste potomak Marka Kraljevića. Ja mu kažem kako kamile potiču iz arapskih zemalja, a mi smo članovi nesvrstanih, Arapi su naši prijatelji, Marko Kraljević je bio dosta nestašan, stalno je ratovao sa Arapima, ja se bojim da neko nešto iz konteksta ne izvuče, pa bih to ostavio za poslednji put. On onako tiho kaže - dobro.

- Onda je bilo za sledeći put, pa za sledeći put. Iz nedelje u nedelju. Tako smo to bili doveli do usijanja, dolazile su đačke ekskurzije i nisu išle da razgledaju Zoo vrt nego se skupljali pod mojim balkonom i molili me da izađem i odgonetnem - da li sam ja potomak Kraljevića Marka. Onda smo poslednju emisiju napravili na Pirlitoru, i odande, gde se pretpostavlja da su bili dvorovi vojvode Momčila, ja sam ostao nedorečen - seća se Vuk.

Dobijao je pisma od ljudi iz svog kraja koji su isto, kaže, kao i on, potomci Kraljevića Marka.
- Prošlo je od tada 20 godina, ali i dan-danas, kad negde odem u srce Srbije, neko me zaustavi na ulici i pita: "Oprostite da li ste vi potomak Kraljevića Marka? " Ja se nasmejem, naravno i opet dam nedefinisan odgovor.

VUKOSAV ILI VUKICA?

Vukosav inače potiče iz kraja gde 90 odsto imena u osnovi ima Vuk: Vuksan, Vuko, Vukoman, Vukadin...
- Možda bi me zvali Vukica da sam bio izopačen! A da sam bio ovca, kum bi me na krštenju tako nazvao! - priča Vuk uz smeh.

NIKADA KOMUNISTA

Nikada nije bio član Komunističke partije, a u politiku je, kazuje, ušao nehotično. Postao je lider Ekološke stranke zelenih, koja je, veruje, osuđena na uspeh.
- Za politiku je potreban talenat kao i za sve drugo. Mi skoro i da nemamo talentovanih političara, u svakom "izvlačenju" dobijamo sve goru i goru garnituru. Našao sam jedan broj istomišljenika koji se nikad nisu bavili politikom, ali koji imaju dela iza sebe. Nema prazne priče, pričati je lako. Potpredsednik mi je lično Josip Broz. Naše vreme će doći kad-tad - ubeđen je Bojović.

Ljudi ga znaju po životinjama, a on je, priča, radio mnoge druge stvari.
- Po obrazovanju sam vajar, mada sam oduvek potajno hteo da budem ovo što jesam. Na Durmitoru nisam imao mnogo uzora, možda samo nekoliko seljaka koje sam video i slušao njihove priče, ali kao dete sam došao u Beograd i video ovaj Zoološki vrt. Odmah sam počeo da projektujem zoološke vrtove. Tamo u zavičaju bio sam odsečen od sveta. U svojoj mašti stvarao sam od voluharica - lavove, od guštera krokodile, od ptičica neke orlove, i tako postizao da mi nikad u životu ne bude dosadno.

- Mrzim strašno i plašim se ljudi koji naglo odrastu. Volim ljude koji su infantilni, ali u pozitivnom smislu, one ljude kao Petar Pan, koji nikada ne odrastu. Ja sam jedan od takvih. I sve ovo što ja radim, u stvari je igra, kao kad sam bio dete, kad sam pravio prve vrtove, samo što sad, umesto na mikro planu, radim na nekoliko hektara. Šteta što nisam imao jedno bar 50 hektara... - priča Bojović.

Živi čudnim ritmom - ustaje mnogo rano, oko pola pet i dolazi na posao pre šest. Ostaje dok ne padne s nogu.
- Živim kao Gandi, jedem jednom dnevno, pogledam neki dnevnik, zaspim još u fotelji, onda se prebacim u krevet i spavam vrlo rano za razliku od proseka nacije koja leže u tri po ponoći, a spava do jedan po podne. Ja remetim takav tok, jer sam tako vaspitavan, da je dan za rad, a noć za odmor.

Izabran je za počasnog građanina Jagodine, a to nijedne novine, žali se, nisu objavile.
- Informativni embargo nikada nije bio drastičan kao sada. Sa Draganom Markovićem Palmom napravio sam sjajan zoološki vrt koji će mnogo povećati turističku ponudu grada. Izabran sam u Društvo srpskih domaćina, za prvog potpredsednika društva, koje okuplja najuspešnije ljude u Srbiji - priča.

Dodaje da od države nikada nije dobio atelje, iako je tražio da mu izdaju neki poslovni prostor, ali su mu odgovorili da je to teško.
- Mogao je Grad da mi da se bavim time, da ne odem na onaj svet gladan i žedan vajanja. Napravio sam 26 javnih spomenika. Bistu Draganu Kovačeviću uradio sam po želji rodbine i škole za decu oštećenog vida u Cetinjskoj ulici. Bista je još tamo, bila je to moja labudova pesma, jedno od mojih poslednjih dela. Bio sam figurativac, nisam se bavio apstraktnom umetnošću - kaže Vuk.

Nemoguće je sa Bojovićem pričati o bilo čemu a da se tu ne "umešaju" životinje. I tako, nekoliko desetina puta u toku dana zazvrji mu telefon... Oglašava se vuk... Zavijanjem! A i kako drugačije?!

PLATI DVE CIGLE ZA ULAZ

- Sećam se hiperinflacije, cena ulaznice u vrt tada je bila pet biliona dinara. Propadaju pare, ja savetujem kupujte cigle, šljunak, šoder... U jednom trenutku saradnica me pita da li znam pošto je cigla. Bila je tada dva biliona dinara. To mi da ideju i napravim cenovnik, da se ulaz naplaćuje u naturi, tri cigle za odrasle, dve cigle za decu. Tako i u blokovima, jabukama, pomorandžama... - seća se Vuk onih "bilo, ne ponovilo se" godina. - I, pazite, deca su krala po građevinama cigle, roditelji trpali u gepek i donosili meni ovde. Posle sam od tih cigala napravio zid od 160 metara. I dan-danas me grize savest zbog toga, jer nisam platio PDV.

Jasna Vučić


vesti po rubrikama

^reportaža

MOJE DRUGO JA Vuk Bojović, direktor Beogradskog zoološkog vrta
Održan prvi interkontinentalni videokonferencijski šahovski meč između studenata Beograda i Dalasa