BEOGRAD - Da građani duže pamte nego što
bi to političari voleli, postalo je jasno onog trenutka kada je
odziv građana na izbore počeo da opada iz godine u godinu, a da
je došlo do dubokog nerazumevanja između građana i političara
počelo je da biva jasno već nakon petooktobarskih promena, kada
je objavljena anketa gde je više od dve trećine građana reklo
da su političari najskloniji lažima.
Četiri godine pre toga, u Miloševićevo vreme (vreme zloglasnog
Zakona o informisanju, pretnji bombardovanjem zbog Kosova i svakodnevnih
tortura saopštenjima JUL-a), građani su bili nežniji prema političarima
jer je tada tek 40 odsto anketiranih izdvojilo ovu profesiju.
Iako okruženi lažima, koje po njihovom mišljenju uglavnom "seju"
političari i mediji, želudac građanstva sve osetljivije reaguje
na politikante koji izazivaju osećaj mučnine.
- Najgore je što ti političari ne osećaju ni stid, niti obavezu
da kažu makar - izvinite. Obećali smo što nismo mogli, preračunali
smo se... Umesto da nađu bar elementarno pristojno izvinjenje,
oni ponavljaju potpuno istu priču s predizbornim obećanjima kao
da se ništa nije desilo - ističe analitičar Darko Marinković.
Uopšte uzev, mnogim političarima narod je jedina ambicija jer
su lično zadovoljni sobom, a to, po mišljenju Marinkovića, samo
govori da "politika ovde funkcioniše isključivo kao borba
za vlast, odnosno za ličnu privilegiju".
- Da je legalista Vojislav Koštunica ustav zaista shvatio kako
je i govorio "pitanjem svih pitanja" ne bi mi tek posle
tri godine njegove vladavine, bez javne rasprave i na brzaka donosili
isti. Priča o kratkoj pameti naroda naprosto nije tačna, već je
reč o nepoštenom stavu političara koji se prema građanima odnose
kao da oni imaju prosečan koeficijent inteligencije kišne gliste
- tvrdi analitičar "Faktor plusa".
Tome svedoči i najnovija izjava premijera Koštunice "da
je spreman da izgubi vladu da bi Srbija dobila novi ustav".
Međutim, pamti se i njegova tvrdnja kako "da bi se kandidovao
za predsednika Srbije prvo treba da bude rešeno pitanje Ustavne
povelje i njenog usvajanja" - (15. jun 2002.).
Pratio ga je i Goran Svilanović koji je najavio da će "podneti
ostavku ako do kraja godine ne budemo primljeni u članstvo Saveta
Evrope" - (18. maj 2002), zatim tadašnjih ministra za rad
i zapošljavanje Dragana Milovanovića i direktor Zavoda za zapošljavanje
Svetozara Krstića, koji su sreću za mlade i stručne predviđali
"do kraja godine" (april 2002.), a Milanu St. Protiću,
tadašnjem gradonačelniku Beograda "rejting je bio 50 autobusa
mesečno", dok je kritiku primao tek kada bi pao ispod te
"norme".
I dok danas, malo ko od njih se ili seća ili želi da komentariše
tadašnja obećanja, naš sagovornik smatra da je reč o nedostatku
morala među političkom "elitom" Srbije i da na Zapadu
nijedan političar ne bi opstao na funkciji posle izjave da moralu
nema mesta u politici.
- Kod nas nema razlike između političara i prostitutki. Moral
je institucija, licemerje je, takođe, vrlo bitna institucija.
Političari makar moraju da se predstavljaju kao moralisti. U suprotnom,
poruka je da smo svi isti, da je moral nepotreban - smatra Marinković.
Čini se da je sve izvesnije da građani shvataju da "politiku
treba dovoljno ogaditi da biste nesmetano vladali".
T.U.
