Beogradski đak, rođeni Riječanin, reditelj Lari
Zapija, posle 17 godina vraća se na "mesto zločina".
Te 1989, kao student treće godine FDU-a, na sceni teatra "Bojan
Stupica" postavio je Memetov komad "Život u pozorištu".
Za nekoliko dana, beogradskoj publici predstaviće se komadom "Bolest
porodice M" mladog italijanskog pisca Fausta Paravidina.
Iz bogate biografije ovog reditelja nezahvalno bi bilo izvući
samo neke detalje, ali evo, ipak, nekih: sa glumcem Nenadom Segvićem
osnovao je Teatar HKD u Rijeci 1993. godine, dobitnik je brojnih
nagrada, osim što režira i predaje. Pre nekoliko dana u Beogradu
je gostovala i njegova prošlogodišnja inscenacija Bresanovog "Hamleta
iz Mrduše Donje". Živi na relaciji Rijeka - Toronto.
Sedamnaest godina kasnije, ponovo u JDP-u. Kako vam je - i
u pozorištu i u Beogradu?
Lepo je raditi ovde. Mnoge stvari su se promenile, mislim da su
se dobre zadržale, na primer pitanje promišljanja teatra, a tehnički
su se promenile nabolje. Moram priznati da radim s velikim veseljem.
A u Beogradu mi je super. Nedostaje mi ono po čemu je stvarno
bio poznat - kafane. To je endemska vrsta koja odumire.
|
|
 |
 |
|
DA BI ŽIVOT BIO LEPŠI
Mali kuriozitet: za ulogu u predstavi "Karolina
Riječka" svojevremeno ste angažovali pevačicu
Severinu Vučković.
- Važno mi je da mi je život zabavan i zanimljiv jer
život reditelja je na probama. Reditelj je najtužnije
i najuzvišenije biće kad predstava počne da se igra.
I onda te dosetke, te Severine, ili ukrasi, ili nadahnuća
su tu da bi vam učinili život lepšim, a ako bog da,
posle i publici, ali bar nama u startu. I tu se vraćamo
na ono da bez radosti rada nema radosti izvedbe. Ne
možete imati veselu predstavu ako ste radili s bićem
u depresiji. A to nadahnuće... Kao reditelj u svakoj
podeli moram da imam ljude, nemojte me pogrešno shvatiti,
koji me na neki način uzbuđuju, koji me podražavaju
na rad i to mora biti uzajamno. Bez nekog erosa u
radu, koji se u 90 odsto slučajeva ne mora realizovati
(ja znam da postoji fama kako su pozorišta vrlo promiskuitetna
mesta, mada danas znatno manje nego u vreme moje mladosti,
a prema pričama, i tada manje nego u vreme mojih učitelja)
ali svejedno, to je nešto s čime morate da radite
i manipulišete. Tek bez toga je život tužan.
|
|
|
 |
|
|
|
|
|
Da li je ovaj komad vaš izbor?
Da. Imam sreću da, što sam stariji, sve više mogu da biram komade
i radim ono što me zanima, što volim. Mislim da je teško baviti
se ovim poslom, tako da čovek radi baš potpuno kao plaćeni ubica,
neko naruči ubistvo i ja to odrađujem. Tako da mi je, u ime neke
moje radosti, važno da je komad moj. Ovde je reč o vrlo zanimljivom
piscu, čoveku kome su s 28 godina izdali sabrana dela. On što
je takođe zanimljivo je da on svaki komad piše u drugom ključu.
To je i dramaturgija koja je nedovoljno poznata, pa je i s te
strane dobro da se predstavi. Uz to, to je i neka moja krvna grupa
ne samo po stilu već i po podneblju iz kog dolazim, s obzirom
na to da je pola mojih gena s one strane Jadrana.
Od čega boluje porodica M?
To je priča o jednoj disfunkcionalnoj porodici, čiji se patrijarh
odriče trona, abdicira, kao u Liru, majke nema, kao i u Liru,
ostaje troje dece. Jedna ćerka je kraljica prekinutih trudnoća,
druga skoro pa časna sestra, koja je preuzela ulogu majke, i brat
koji se ponaša kao dete. Žive u provincijskom gradiću. Cela priča
ima naratora, ispričana je iz perspektive doktora, a tu su i dva
momka koji se vrte oko kraljice. Ekipa mi je odlična. Mislim da
se po probama zna kakva će biti predstava. Ako je po tome suditi,
na vrlo smo dobrom tragu.
Studirali ste u Beogradu. Namera ili sticaj okolnosti?
Postoje mnoge stvari u životu koje čovek ne može da kontroliše.
Činjenica da sam ovde studirao je splet okolnosti. Pokušao sam
u Zagrebu, tamo me nisu primili, otišao sam u vojsku i onda konkurisao
na FDU. Ispostavilo se da je prijemni bio potpuno drugačiji. U
Zagrebu su tražili formalno znanje. Ovde se tražio talenat, selekcija
je bila temeljita i relativno spora, pokušavali su da utvrde da
li čovek može da se bavi tom pragmatičnom delatnošću, a te rupe
u znanju popunjavale su se tokom studija. Mislim da je splet nekih
nesrećnih okolnosti doveo do srećnog raspleta i ja sam zadovoljan
da sam prošao tu školu. Dejan Mijač i Egon Savin su dva odlična
profesora, koji su, svaki na svoj način, celu klasu inficirali
ovom lepom bolešću kojom se bavimo.
Čime se bavite u Torontu?
Naučnim radom. Spremam doktorsku disertaciju. U Toronto sam otišao
u trenutku kad mi je trebao intelektualni podražaj, kad mi je
ovde, mislim na Hrvatsku, bilo nedovoljno posla. To se sada menja
nabolje. To je, u stvari, hobi. Ja sam u šali rekao da sam u Toronto
otišao da bih se još malo obrazovao, da bih mogao bogato da se
udam, da bih uveseljavao neku svoju drugu, treću, četvrtu ženu.
U međuvremenu sam se tamo drugi put oženio, nisam našao bogatu,
ali... Tako da to ostaje nešto što je hobi... Ne znam još gde
ću i kako ću. Blizanac sam u horoskopu, ne drži me mesto. Mislim
da je to upisano u definiciju reditelja, da budu s koferom u ruci,
malo tu, malo tamo.
Margareta Jovićević
