GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Ponedeljak 16. 10. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

forum

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

Lari Zapija, uoči premijere u JDP-u, o studijama u Beogradu i nadahnućima u radu

Važno mi je da mi
život bude zabavan

Imam sreću da, što sam stariji, sve više mogu da biram komade i radim ono što me zanima, što volim. Mislim da je teško baviti se ovim poslom, tako da čovek radi baš potpuno kao plaćeni ubica

Beogradski đak, rođeni Riječanin, reditelj Lari Zapija, posle 17 godina vraća se na "mesto zločina". Te 1989, kao student treće godine FDU-a, na sceni teatra "Bojan Stupica" postavio je Memetov komad "Život u pozorištu". Za nekoliko dana, beogradskoj publici predstaviće se komadom "Bolest porodice M" mladog italijanskog pisca Fausta Paravidina.

Iz bogate biografije ovog reditelja nezahvalno bi bilo izvući samo neke detalje, ali evo, ipak, nekih: sa glumcem Nenadom Segvićem osnovao je Teatar HKD u Rijeci 1993. godine, dobitnik je brojnih nagrada, osim što režira i predaje. Pre nekoliko dana u Beogradu je gostovala i njegova prošlogodišnja inscenacija Bresanovog "Hamleta iz Mrduše Donje". Živi na relaciji Rijeka - Toronto.

Sedamnaest godina kasnije, ponovo u JDP-u. Kako vam je - i u pozorištu i u Beogradu?
Lepo je raditi ovde. Mnoge stvari su se promenile, mislim da su se dobre zadržale, na primer pitanje promišljanja teatra, a tehnički su se promenile nabolje. Moram priznati da radim s velikim veseljem. A u Beogradu mi je super. Nedostaje mi ono po čemu je stvarno bio poznat - kafane. To je endemska vrsta koja odumire.

PODELA

Premijera "Bolest porodice M" zakazana je za 19. oktobar na sceni "Bojan Stupica". U predstavi igraju Mihailo - Miša Janketić, Dubravko Jovanović, Dubravka Kovjanić, Katarina Žutić, Nikola Vujović, Miloš Vlalukin i Slobodan Pavelkić.

DA BI ŽIVOT BIO LEPŠI

Mali kuriozitet: za ulogu u predstavi "Karolina Riječka" svojevremeno ste angažovali pevačicu Severinu Vučković.
- Važno mi je da mi je život zabavan i zanimljiv jer život reditelja je na probama. Reditelj je najtužnije i najuzvišenije biće kad predstava počne da se igra. I onda te dosetke, te Severine, ili ukrasi, ili nadahnuća su tu da bi vam učinili život lepšim, a ako bog da, posle i publici, ali bar nama u startu. I tu se vraćamo na ono da bez radosti rada nema radosti izvedbe. Ne možete imati veselu predstavu ako ste radili s bićem u depresiji. A to nadahnuće... Kao reditelj u svakoj podeli moram da imam ljude, nemojte me pogrešno shvatiti, koji me na neki način uzbuđuju, koji me podražavaju na rad i to mora biti uzajamno. Bez nekog erosa u radu, koji se u 90 odsto slučajeva ne mora realizovati (ja znam da postoji fama kako su pozorišta vrlo promiskuitetna mesta, mada danas znatno manje nego u vreme moje mladosti, a prema pričama, i tada manje nego u vreme mojih učitelja) ali svejedno, to je nešto s čime morate da radite i manipulišete. Tek bez toga je život tužan.

Da li je ovaj komad vaš izbor?
Da. Imam sreću da, što sam stariji, sve više mogu da biram komade i radim ono što me zanima, što volim. Mislim da je teško baviti se ovim poslom, tako da čovek radi baš potpuno kao plaćeni ubica, neko naruči ubistvo i ja to odrađujem. Tako da mi je, u ime neke moje radosti, važno da je komad moj. Ovde je reč o vrlo zanimljivom piscu, čoveku kome su s 28 godina izdali sabrana dela. On što je takođe zanimljivo je da on svaki komad piše u drugom ključu. To je i dramaturgija koja je nedovoljno poznata, pa je i s te strane dobro da se predstavi. Uz to, to je i neka moja krvna grupa ne samo po stilu već i po podneblju iz kog dolazim, s obzirom na to da je pola mojih gena s one strane Jadrana.

Od čega boluje porodica M?
To je priča o jednoj disfunkcionalnoj porodici, čiji se patrijarh odriče trona, abdicira, kao u Liru, majke nema, kao i u Liru, ostaje troje dece. Jedna ćerka je kraljica prekinutih trudnoća, druga skoro pa časna sestra, koja je preuzela ulogu majke, i brat koji se ponaša kao dete. Žive u provincijskom gradiću. Cela priča ima naratora, ispričana je iz perspektive doktora, a tu su i dva momka koji se vrte oko kraljice. Ekipa mi je odlična. Mislim da se po probama zna kakva će biti predstava. Ako je po tome suditi, na vrlo smo dobrom tragu.

Studirali ste u Beogradu. Namera ili sticaj okolnosti?
Postoje mnoge stvari u životu koje čovek ne može da kontroliše. Činjenica da sam ovde studirao je splet okolnosti. Pokušao sam u Zagrebu, tamo me nisu primili, otišao sam u vojsku i onda konkurisao na FDU. Ispostavilo se da je prijemni bio potpuno drugačiji. U Zagrebu su tražili formalno znanje. Ovde se tražio talenat, selekcija je bila temeljita i relativno spora, pokušavali su da utvrde da li čovek može da se bavi tom pragmatičnom delatnošću, a te rupe u znanju popunjavale su se tokom studija. Mislim da je splet nekih nesrećnih okolnosti doveo do srećnog raspleta i ja sam zadovoljan da sam prošao tu školu. Dejan Mijač i Egon Savin su dva odlična profesora, koji su, svaki na svoj način, celu klasu inficirali ovom lepom bolešću kojom se bavimo.

Čime se bavite u Torontu?
Naučnim radom. Spremam doktorsku disertaciju. U Toronto sam otišao u trenutku kad mi je trebao intelektualni podražaj, kad mi je ovde, mislim na Hrvatsku, bilo nedovoljno posla. To se sada menja nabolje. To je, u stvari, hobi. Ja sam u šali rekao da sam u Toronto otišao da bih se još malo obrazovao, da bih mogao bogato da se udam, da bih uveseljavao neku svoju drugu, treću, četvrtu ženu. U međuvremenu sam se tamo drugi put oženio, nisam našao bogatu, ali... Tako da to ostaje nešto što je hobi... Ne znam još gde ću i kako ću. Blizanac sam u horoskopu, ne drži me mesto. Mislim da je to upisano u definiciju reditelja, da budu s koferom u ruci, malo tu, malo tamo.

Margareta Jovićević


vesti po rubrikama

^kultura

Ivica Vidović o pozorištu i saradnji glumaca iz dve države
Izložba Pere Jelisića u Zagrebu
Lari Zapija, uoči premijere u JDP-u, o studijama u Beogradu i nadahnućima u radu