Ivica Vidović, nesumnjivi bard hrvatskog glumišta, gostovao je sa zagrebačkim teatrom "Rugantino" i predstavom "Sa' će Božo, svaki čas" na ovogodišnjem Prvom internacionalnom festivalu malih scena u Kragujevcu. Predstava govori o dva prijatelja autsajdera koji beketovski čekaju neko bolje sutra. S Vidovićem o pozorištu, saradnji glumaca Hrvatske i Srbije i još ponečem.

Može li danas u Hrvatskoj da se živi od glume?
Teško. Glumačka primanja su takva da ne mogu da zadovolje sve stvari. Glumac kao i svi, da i ne govorimo o drugim profesijama, snalazi se kako ume i može. U današnje vreme se mnogo krade, odnose se stvari iz fabrika. Čovek u pozorištu nema šta da ukrade. Možda bih i ukrao. Nemam brkove i možda bih ukrao njih, ili bradu. Živimo od vazduha.

Da li je status umetnika u Hrvatskoj rešen?
Manje-više da. Postoje institucije gde su glumci u angažmanima, imaju svoje redovne plate. Ima i veliki broj slobodnih umetnika koji rade prema svojim nahođenjima. Kako ko gde stigne i kako ga ko zove, što je malo riskantnije. Pomalo radiš u pozorištu, malo si na nekakvoj socijali, pa onda radiš nešto sa strane i malo je lakše.

Uobičajen je termin tezgarenje?
Ne volim reč tezga, ružna je. Mi imamo teatar jedno deset godina. Nastojim da ne varam sebe i publiku. Ako varam sebe, loše se osećam. Ne želim da tezgarim u smislu da obmanjujem sebe, da radim neke projekte koji su tek da se odigraju. Želim da radim u projektu koji nešto govori, nešto znači i repertoarski i koji u današnje vreme žive i odzvanjaju.

Ovo je vreme u kome autsajderi gube korak.
Akademije svake godine izbacuju bezbroj glumaca. Ne znam šta će i kako će ta deca, kako se snalaze. Tržišta su premalena, pogotovo sad u ovom vremenu. Situacija je zabrinjavajuća. Nova se pozorišta ne otvaraju, jedino se ljudi snalaze pa prave trupe. To u Evropi nije ništa strašno. U Italiji je samo jedno pozorište profesionalno "Pikolo teatro". Ostalo su grupe koje rade komade po dogovoru.

Kad rezimirate svoj dosadašnji rad, šta je bilo najteže i da li je bilo grešaka?
Znam da je bilo grešaka, i to puno. Glumac teško može da se opredeli za nešto što mu je bilo najdraže. Bilo je loših uloga, manje loših, dobrih, manje dobrih. Ali glumac živi svaku ulogu, ne može da šmira, ne može da vara. Ako vara publiku vara i sebe. Odigrao sam više uloga koje nisam želeo nego onih koje sam želeo. Mislim da je svaka poslednja uloga ona najdraža. Svaka je deo tebe i daš joj sve što možeš, ali to zavisi i od režisera, partnera, komada...

Autor predstave "Sa' će Božo, svaki čas" je splitski novinar Ivica Ivanišević. Koliko je novih pisaca na hrvatskoj pozorišnoj sceni?
Mnogo se piše i u Zagrebu i u Beogradu.

Ima li saradnje između pozorišta iz Srbije i Hrvatske?
Zasada nema. Ima gostovanja. Idemo - tamo i ovamo, ali da radimo zajedničku predstavu, zasada se ne događa.

Da li je ovo vreme za pozorište?
Publika se vraća u pozorište. Mislim da se malo i zasitila one kutije kući.

B. Kuljanin (Sina)