Predlog ustava, napisan u tajnosti, koji je skupština odobrila i pozvala narod da se o njemu izjašnjava tokom dva cela dana 28. i 29. oktobra, a da se ne zna da li se u ustavno štivo mogu uneti kakve promene, izaziva čuđenje svojim članom 10 kojim se određuje službena upotreba ćiriličnog pisma. Iskaz u predlogu ustava da je ćirilica zvanično pismo može da znači sve kako na papiru stoji, ali i ne mora.

Ako na novčanicama Srbije stoji hrvatsko državno pismo, a ustav propisuje zvaničnost ćirilice, jedini zaključak je da vlada ne zna šta će sa srpskim pismom. Ima li u nekoj zemlji šta zvaničnije od novca?

Stid od patriotizma

Kada na novac stavite zvanično pismo jedne strane države zaštićeno njenim ustavom, zakonima i drugim propisima, a vlada to ne vidi, čovek će pomisliti da, iako sigurno ne misli zlo ovom narodu, ona nije naklonjena njegovom pismu. A to pismo je delilo vekovima sudbinu ovog naroda i bilo ubijano kada su i njega samoga trebili. Evo dokaza koji kazuje mnogo ako ne i sve: pred obnarodovanje ustavnog predloga, srpska vlada izdaje svoj Bilten o primeni strategije za smanjenje siromaštva u Srbiji štampan hrvatskim državnim pismom.

Pisac nosećeg teksta je Ivana Dulić-Marković, potpredsednica srpske vlade, državljanka Hrvatske i nosilac pasoša te zemlje. Sednicu Skupštine na kojoj je izglasan i stavljen na referendum ustavni predlog, vodio je predsednik Skupštine koji se avgusta ove godine sastao sa Antom Đapićem, najideološkijim predstavnikom ustaškog pokreta u Hrvatskoj! Prema jednom beogradskom mesečniku, predsednik srpske Skupštine prisustvovao je dotičnog dana u Subotici, u društvu pavelićevca Ante Đapića, katoličkoj liturgiji zajedno sa potpredsednicom srpske vlade.

Sumnjati treba u ustavnu odrednicu kojom se propisuje da je ćirilica u službenoj upotrebi. Znači li to da će sudovi prestati da primaju podneske i da izriču presude na hrvatskom državnom pismu koje neki ovde nazivaju latinicom? Kako može da se zove zbirnim imenom latinica, pismo kojim se jedino piše u Hrvatskoj? Gde nam je ono što se zove patriotizam kojeg se mnogi Srbi stide, sudeći bar po pisanju štampe?

Znači li zvaničnost ćirilice da su ništavne presude i ugovori pisani hrvatskim državnim pismom, ako nisu u pitanju manjinci, koji izričito traže da im se dotično pismeno dostavi na pismo njihove matice? Šta reći onom Srbinu koji se zvanično uvredi kada ga sa kioska posmatra dve stotine revija na hrvatskom državnom pismu i nekoliko dnevnih listova koji primaju novac sa strane, između ostalog i za to da budu pisani tzv. latinicom?

Ameri plaćaju samo latinicu

Jedna beogradska novinarka odluči da pokrene neki mesečnik sa izabranim tekstovima iz domaće i strane štampe. Za potporu se obrati osobi koja je tada, pre nekoliko godina, odlučivala u američkom fondu za podršku demokratskoj štampi. Prvo pitanje te gospođe, današnjeg glavnog urednika jednog od najvećih dnevnih listova, beše da li misli da svoj časopis izdaje ćirilicom.

Kada reče da će da ga štampa latinicom, dobi sarajevsku latiničnu podršku i američke pare. Zašto vlada ne zna ovakve stvari? Zašto je njen predsednik izdao knjigu na hrvatskom državnom pismu? Da li pravi čovek razliku između njegove privatne "latinice" i zvaničnosti ćirilice za koju se, sudeći po članu 10 ustavnog predloga, ne zna šta znači.

Zoran Krstanović, novinar, Novi Beograd

S velikim zadovoljstvom sam pročitala u Glasu čitalaca tekst "Gaženje osnovnog prava", koje govori o drugoj strani Evrope. Pred nama se odvija gnusna degradacija srpskog naroda, od strane svakojakih Evropljana, koji dolaze da nam drže lekcije. A da ne govorimo o domaćim "Evroatlantičarima", koji nose imena ruskih nadimaka imena Natalija, Sofija, Tatjana, ili prava ruska imena kao što je Vesna. Ovo dokazuje da potiču iz komunističkih, karijerističkih porodica, koje se priklanjaju onako "kako vetar duva". Nekada je ideal bila komunistička internacionala, a danas globalizacija.

Evo najzad Francuza, pravih Evropljana, koji kažu da se Haški tribunal ne može nazvati legalnim sudom. Ljudi koji su potpisali pomenuti apel, jesu veoma poznati i ugledni, kako u Francuskoj, tako i u kulturnoj Evropi. Uz zahvalnost Glasu za objavljivanje pomenutog teksta, sa žaljenjem bih konstatovala da su se potkrale greške u potpisu njihovih imena. G. Bario se zove Patrik, umesto Patrib, a advokat je g. Žak Veržes. Glas nije izuzetak jer neretko na radiju i televiziji čujemo kako se francuska imena speluju engleskim naglaskom, Matj kao Metju, An kao En i sl. Engleski, ipak, ne može biti mera za sve.

Borjanka Jolić-Ludvig, Beograd

Potpredsednica Vlade Srbije i stranke G17 plus Ivana Dulić-Marković najavila je na konferenciji za štampu da će Glavnom odboru svoje stranke predložiti bojkot novog ustava Srbije jer, pored ostalog, nije zadovoljna predviđenim obimom autonomije Vojvodine. Njene kolege iz stranke su u stilu "niskog profila" prokomentarisale da svako ima pravo na lično mišljenje, to je demokratija, a kolega iz vlade Velimir Ilić, u istom stilu, da izjava Dulić-Marković nije važna jer je ona potpredsednik u ostavci! Nije rečeno, ali nije beznačajno podsetiti da je Dulić-Marković glavni pregovarač za odnose Srbije i EU.

Vuk Drašković, ministar za inostrane poslove i predsednik SPO, u kontakt emisiji TV Studio B, iste večeri, iznese niz gromoglasnih primedbi na tekst novog ustava koje bi se mogle sažeti - tekst je nov, ali suština je stara i neprihvatljiva, odražava nedopustivo veliki uticaj socijalista i radikala, odnosno, snaga "režima Miloševića". Zamera što za donošenje novog ustava sledi procedura propisana sadašnjim Ustavom, što nije birana ustavotvorna skupština, što narodu nije data šansa da se izjasni da li želi vraćanje kraljevine, ili nastavljanje "nametnute" republike.

Posle takve ocene, na pitanje aktiviste SPO iz Grocke koji se telefonom uključio u program, šta onda savetuje članovima i simpatizerima SPO-a, Drašković odgovara da treba sami da prouče tekst ustava, i da odluče po svojoj slobodnoj oceni! Drugim rečima njemu je, kao lideru SPO-a, svejedno da li će njegovi politički sledbenici zaokružiti "da", ili "ne" da li će referendum 28. i 29. uspeti ili neće. To je demokratija! A i pitanje je svakodnevno - ustav, pa zašto bi se od lidera stranke tražio stav, ili bar savet!

Zajedničko potpredsednici Dulić-Marković i ministru Draškoviću je to što sede u istoj vladi koja je inicijator i jedan od predlagača Nacrta ustava, što su u vladi podržali tekst (nije valjda, naopako, Nacrt ustava išao poslanicima Skupštine bez znanja vlade!), što su poslanike svojih stranaka u Ustavnoj komisiji i Skupštini pripremili da podrže i izglasaju upravo takav tekst, i što su se, eto, četiri dana posle, istog popodneva, pred javnošću i izjasnili praktično protiv teksta Nacrta ustava! Verovatno imaju i druge zajedničke poglede. Kao lideri "demokratskog bloka".

Otkuda ovakve izjave, kakav signal one šalju biračima kojima još u ušima odzvanja aplauz posle "istorijskog konsenzusa" u Narodnoj skupštini 1. ovog meseca! Onima iz većinskog naroda i konfesije i onima iz redova nacionalnih manjina i njihovih konfesija, iz matice i rasejanja, a zatim, Solani, Jap de Hop Sheferu, Ahtisariju, Agimu ČekuuÖ Tačno je da ove stranke nisu u vrhu uticaja i popularnosti, ali javnost je, ipak, računala da su pomenuti lideri lojalni premijeru Koštunici i predsedniku Tadiću. Poverene su im važne dužnosti u vladi i državi. Računala, pa se, izgleda, opet preračunala.

Naša scena dugo zaista, obiluje "unikatnim" ponašanjima političara i obrtima, ali čak i demokratija u srpskom izdanju postaje pretesna da bi i ovakve političke vratolomije mogla da primi u svoje prenapregnute okvire. Ili je, opet, sve to samo bura u čaši vode. Daj bože da je tako!

Živadin Jovanović, Beograd

Ljudi svraćaju u kafane da se vide s prijateljima, nešto dogovore, proćaskaju, izmenjaju mišljenja o aktuelnim lokalnim i državnim pitanjima. Tako i ja svratim povremeno u neku čačansku kafanu. Pre neki dan svratim u kafanu "Sunce", jednu od bloka kafana na zelenoj pijaci u Čačku. Poručim kafu i prelistam novine. Tom prilikom ugledam na zidovima kafane neke natpise na hartijama formata A-4.

Ustanem da pročitam šta to na njima piše u kafani. Kad na njima sve same poruke, ljudske, humane. Prepišem te poruke sa hartija na zidovima. I evo, šta na njima piše:

- Istinsko bogatstvo se nalazi u srcu, a ne novčaniku
- Sva nesreća ovoga naroda proizilazi iz nedostatka ljubavi u nama
- Radujmo se uspehu drugih jer uspeha ima dovoljno za sve!
- Srećan je onaj ko ume da te voli
- Sve što želite da ljudi čine vama - činite i vi njima.

Zatim na zidu vidim na većem listu - formata A-3 tekst jedne pesme. Priđem i čitam naslov pesme "Na strašnom sudu". Pesma se odnosi na Isusa Hrista, govori kako je on postupao s ljudima u nevolji, gladnima, žednima, golima, bez konaka, bolesnima. Evo samo prve strofe: "Jedan gladan čovek / pruži svoju ruku/ da mu hleba dadeš i ublažiš muku/ Pruženu ti ruku ti si celivao/ I od svoga hleba gladnom darivo/ Od mene ti hvala, raj si zaslužio/ Ja sam ono bio, ja sam ono bio.

Pozove vlasnicu - konobaricu kafane i izrazim joj zadovoljstvo zbog istaknutih poruka na zidovima kafane. Olivera-Olja Ćurčić - Blagojević, zahvali se na toj mojoj pohvali, naplati kafu i na kraju dodade "ja nastojim da se pridržavam tih poruka i da pomognem svakom u nevolji. Često uslužim pićem i neke prolaznike koji su bez para, neka sednu, neka se odmore, popiju," s osmehom mi reče Olja.

Dragan Ugarčina, Čačak

Ah, taj fudbal, mezimče našeg sporta. Koliko smo mu praštali neuspehe. Fudbalski navijači (svih boja) su fenomeni, šta su sve istrpeli i gledali. Zaslužili su medalje, a ne da ih policija privodi ili hapsi, rasteruje u "buljuke" ako daju oduška svojoj radosti, bace koju petardu, posle gola ili negodovanja zbog sudijskih grešaka. Konačno, fudbal se igra zbog navijača. Šta je fudbal bez navijača? Što reče Ivan Golac: "Pa, to vam je država bez naroda". Samo što ovaj fudbalski narod sve plaća, ulaznice...

I sve bi nekako bilo u redu, i pored svih odricanja, kada bi navijači bili zadovoljni onim što im se pruža, počev od igre svojih ljubimaca, suđenja i ukupnog stanja koje vlada u fudbalu i oko fudbala. Još nam se crvene obrazi posle bruke "plavih" na minulom šampionatu sveta u Nemačkoj i one "šestice" od Argentine. Posle neverovatnog debakla, iz kuće fudbala povučeni su neki pozitivni potezi u cilju ozdravljenja našeg fudbala. Jer, fudbal je kao ptica feniks.

Dugo godina se u domaćoj ligi nije dogodilo da Crvena zvezda i Partizan zajedno kiksnu u istom kolu, a kamoli da jedan večiti rival zaredom izgubi dva meča. Posle poraza Partizana u Apatinu (0:1), ali i u Novom Sadu (0:1) i od OFK Beograda (0:1), kao i remija Zvezde sa Bežanijom nasred Marakane (1:1), otvorila se dilema da li su mali klubovi napredovali i dostigli nivo "večitih rivala", ili su zapravo dva naša najveća kluba, sa armijama navijača - pale na "niske grane". Nažalost, ipak je u pitanju ovo drugo.

Slavoljub Ž. Todorović, Mladenovac