GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Zašto Mlađan Dinkić ne tuži Vladana Batića za tešku klevetu

Lanac nelogičnosti

U jednoj emisiji TV BN 10. oktobra, dr Vladan Batić, bivši ministar pravde, nazvao je ministra u ostavci finansija Mlađana Dinkića najvećim kriminalcem u Srbiji. I ne samo što je to rekao, već i iscrpno citirao argumente. Čak je predvideo da će onog momenta kada (jednom) Skupština Srbije potvrdi ostavke ministara G17 plus, policija odvesti Dinkića direktno iz ministarskog kabineta u Centralni beogradski zatvor. Ali to nije prvi put da dr Batić tako teškim rečima optužuje Dinkića za vođu mafije u Srbiji.

Soba dokaza za aferu "Kipar"

Logično je da se u vezi sa ovim slučajem postavljaju brojna pitanja. Na primer, zašto Mlađan Dinkić ne tuži Batića za klevetu i zatraži milionsku odštetu za "pretrpljeni duševni bol"? Dr Batić pominje "čitavu sobu" dokumenata kojima će dokazati tačnost svojih optužbi. Posebno u aferi nestalog novca Vlade Srbije na Kipru.

I tu sad počinje lanac nelogičnosti. Ako Dinkić prelazi preko tih otrovnih optužbi, logično je pretpostaviti da to ne sme da učini jer mu neko to zabranjuje. Da li je reč o našim tajkunima koji su se, prema tvrdnji dr Batića, enormno obogatili uz pomoć Dinkića? Po toj logici ispada da onaj koji je eventualno tajkunima omogućio da zgrnu ogromno bogatstvo sam je ostao na ministarskoj plati. A optužbe su tako žestoke da bi i slon morao da ugine zbog duševnog bola.

Sledeći logiku-nelogiku, još je čudnije zašto javni tužilac po službenoj dužnosti ne pokreće postupak utvrđivanja istine u slučaju Dinkića. Eventualno u verziji optužbe dr Batića za klevetu. Proizilazi da možda ni tužilac ne sme da gura prst u osinje gnezdo, odnosno da ulazi u zonu sumraka.

A onda, nelogično je što ni premijer nije ustao u odbranu svog najvažnijeg ministra. Znači li to da je uveren da su optužbe neosnovane? Ako to ne znači, šta to onda znači? Ali zato i postoji javni tužilac da utvrdi šta je eventualno, a šta je kriminalno. Najzad, Dinkićeva partija ima dvocifreni broj poslanika u Skupštini Srbije i izvestan broj članova. Naravno da se ne mogu svi ti ljudi optužiti za saučesništvo u eventualnim kriminalnim radnjama njihovog predsednika. Ali je nelogično što niko od tih ljudi nije ustao u odbranu svog predsednika.

Scenario Agate Kristi

Ipak, mislim da dr Batić u jednom greši - u ubeđenju da će policija odvesti Mlađana Dinkića iz kabineta u Centralni zatvor. Jer se svi romani pokojne Agate Kristi završavaju otkrivanjem umešanosti svih lica u priči. Razlika je samo u tome što svaka vlast najčešće ima dovoljno moći da taj deo priče izbaci iz teksta. A narodu ostaje da sluša lepu pesmu Doris Dej "Ke sera, sera" ("Što će biti, biće")

Milan Savić, Novi Beograd


Glas ne zaboravlja zaslužne građane

Poštovana redakcijo Glasa javnosti, javljam vam se povodom članka vašeg novinara g. Milorada Đokovića "Pola veka od početka rada postrojenja za preradu uglja Rudarskog basena "Kolubara" u kome se pominje ime moga pokojnog oca Dimitrija Sredojevića i njegovog velikog prijatelja Radovana Kamenice. Iako sam tada imao samo pet godina, još se sećam tatine uzbudljive priče sa suđenja u Lozani. Moj otac je bio mašinski inženjer i učestvovao je na suđenju kao tehnički ekspert, rukovodilac sušare u Vreocima.

Pričao je kako se veliki PIK služio svim mogućim sredstvima da bi umanjio svoje propuste i prebacio odgovornost na "Kolubaru". Ne treba zaboraviti niti izvesnu izolaciju od strane Zapada, pod kojim je bila naša zemlja u to vreme, kao zemlja sa socijalističkim uređenjem. To je bio jedan od elemenata koji je znatno otežavao našu poziciju. Bio je ponosan na rad cele grupe koja je vodila spor pred međunarodnim sudom i na jedan od naših velikih uspeha koje smo ostvarili pred međunarodnom arbitražom.

Želeo bih da se posebno zahvalim gospodinu Đokoviću na podsećanje na ovaj događaj i pominjanje ljudi zaslužnih za ovaj uspeh. Radnim ljudima i stručnjacima Kolubarskih rudnika čestitam na jubilarnoj godišnjici i želim mnogo uspeha u budućnosti.

Dejan Sredojević, Toronto, Kanada


Opština Savski venac
štiti državnu imovinu

Reagovanje na napis prof. dr Ines Besarović od 6. oktobra.
Izbegavajući činjenice koje joj ne idu u prilog i zamagljujući pravi razlog svog obraćanja, prof. dr Ines Besarović vrši pritisak na javnost pokušavajući da ostvari veliku imovinsku korist koja joj po zakonu ne pripada. Zgrada u Užičkoj 19 nacionalizovana je 1958. godine u korist Opštine Savski venac, a posle tri godine izmenjeno je rešenje o nacionalizaciji i u toj zgradi izuzeta tri četvorosobna stana u korist sestara: Vukosave Rakić, Desanke Petković i Jovanke Radojević-Mijatović.

Sama činjenica da su one bile upisane kao vlasnici stanova, a ne suvlasnici kuće, govori da se radi o stambenoj zgradi, a ne o privatnoj kući. Jer, na preostalom delu zgrade, površine 42 kvadratna metra, ostala je upisana Opština Savski venac. Tri sestre su, svaka za sebe, svoje stanove u Užičkoj 19 prodale, tako da je jedan kupio otac Ines Besarović, drugi Dragomir Karić, a treći Dragomir Karić i "Astra simit". Svoje stanove su tako i upisali u zemljišne knjige, dok je na preostalom delu zgrade, kao korisnik, upisana Opština Savski venac. Sasvim je normalno i logično da opština, kao korisnik državnog vlasništva i sama podnese zahtev za uknjižbu stana koji joj je poveren na korišćenje. U suprotnom bi, s punim pravom, mogla da bude optužena za neadekvatnu brigu o državnoj imovini.

I kad je reč o nadogradnji, za koju gospođa Besarović (ili onaj ko je smislio naslov njenog prvog obraćanja) kaže da "Savski venac štiti nezakonito stečenu imovinu Karića", radi se o zameni teze, jer Dragomir Karić i "Astra simit", na osnovu vlasništva pretežnog dela kvadrata u ovoj zgradi nisu ni morali tražiti saglasnost za nadziđivanje od gospođe Besarović. I sve je to po slovu zakona, a povezivanje Karića sa Opštinom Savski venac je još jedan jeftin trik pridobijanja simpatija javnosti i odvlačenja pažnje sa pravog razloga njenog obraćanja čitaocima Glasa. Tim pre što, koliko nam je poznato, gospođa Besarović, kao profesor radi na BK univerzitetu i po prirodi stvari je mnogo bliža porodici Karić od opštine Savski venac, na kojoj oni samo stanuju.

Činjenica je i to da je baš gospođa Besarović, a ne Dragomir Karić (za šta se razlog lako može naslutiti), zatražila brisanje državne svojine sa zgrade u Užičkoj i time njeno pretvaranje iz stambene zgrade u privatnu kuću. Ukoliko bi se to dozvolilo, značilo bi i brisanje Republike Srbije kao vlasnika i Opštine Savski venac kao korisnika, što bi ujedno značilo i brisanje Opštine Savski venac kao korisnika zemljišta na kom se nalazi pomenuta zgrada, a čija je površina blizu 50 ari. Kako se cena jednog ara zemljišta na Dedinju kreće i do 90.000 evra, eto glavnog razloga zašto se gospođa Besarović i njeni skriveni saveznici u ovom slučaju toliko trude da sa ovog objekta skinu karakter stambene zgrade i, pretvarajući je u privatnu kuću, dođu do zemljišta ogromne vrednosti. Gospođa Besarović bi htela da pređašnjom kupovinom stana dođe ne samo do trećine suterena u zgradi, nego i do trećine placa vrednog milione evra.

Znajući to, jasno je i zašto Opština Savski venac, čuvajući stambeni prostor koji joj je dat na korišćenje, zajedno sa zemljištem, to želi da spreči. Sve u svetlu pozitivnih zakonskih propisa. Bilo kako drukčije da postupe, Opština i njeni čelnici mogli bi biti pozvani na odgovornost zbog neadekvatnog gazdovanja državnom imovinom i suočeni sa posledicama nezakonitog otuđenja ogromne materijalne vrednosti.

Kako ovo nije usamljen slučaj te vrste, podsećamo čitaoce da je suština priče u želji vlasnika pojedinih stanova u zgradi da se domognu okolnog zemljišta koje daleko premašuje vrednost zgrade. Pozitivni zakonski propisi, po kojima opština radi, za sada ih sprečavaju u tome, a zašto gospođa Besarović svoju pravdu ne traži na sudu nego zamenom teza pokušava da pritisak vrši preko javnosti, neka prosude sami čitaoci. Opština postupa po zakonu i sopstvenoj odgovornosti i ne želi negativan publicitet za posao koji obavlja u interesu svih građana. To je i razlog našeg obraćanja čitaocima Glasa koji će već sami znati da prosude.

Služba za informisanje Gradske opštine Savski venac


Presvučeni marksisti dele

lekcije iz demokratije

Socijaldemokratska omladina (pri SDU) ne voli veronauku, pa zahteva da se ovaj predmet izbaci iz školskog programa u Srbiji. Pozivajući se na ustave SRJ i Srbije, ona tvrdi da je uvođenje veronauke u škole protivustavno, jer je crkva odvojena od države. Zanimljivo je da su to ustavi napisani za vreme Miloševića, a da su njega, prevratom 5. oktobra prošle godine, sa vlasti zbacili upravo strančica SDU i njenih 17 saveznika. Morali su, jer tiranin nije hteo da prizna poraz na izborima, ali tada se omladina SDU nije pitala da li je čin paljenja i pljačkanja Skupštine i Televizije Beograd bio u skladu sa ustavima, na koje se ona danas poziva i koji, na opštu nesreću građana Srbije, još važe.

Zahtev Socijaldemokratske omladine neobičan je već i po tome što stranka koja u svome nazivu ima pridev demokratski, traži da se zabrani, ukine, izbaci... nešto što se ne slaže sa njenim načinom razmišljanja ili se razlikuje od njene ideologije. Što se tiče broja đaka prijavljenih za nastavu veronauke, nije mnogo izvesno da bi i drugi školski predmeti prošli mnogo bolje kad bi se izbor prepustio učenicima, a uz prethodno višemesečno zamajavanje javnosti ponašanjem činovnika iz Ministarstva prosvete i dobro pripremljenom halabukom bivših i sadašnjih marksista presvučenih u borce za građansko društvo.

Vojislav Stanojčić, Beograd


Glasilo svih građana Srbije

Glas je list koji nije potrebno mnogo hvaliti. Mnoge nedaće koje su stizale, zaplene sredstava za rad, svakodnevni upadi poreznika, "iskakanja"struje u proizvodnji i svakojaka ometanja imali su kao posledicu i razbijanje ovih novina. Pa ipak, g. Rodić, vlasnik lista Glas, uz svoje radnike, kao odgovor na sve ovo što mu rade - nije podlegao.

Između dobrog sadržaja ove novine, mora se priznati, da je u osvajanju čitalaca Glas otvorio čitaocu svakodnevni prostor na celoj jednoj strani, da on napiše šta misli o mnogim događajima koji su se desili i dešavaju kod nas pa i svetu.

Na uredniku je velika odgovornost, jer pišu i ljudi koji su nešto načuli ali i stoje "čvrsto" iza toga. Pošto su Srbi politički podeljen narod - ubijaju se da dokažu svoju istinu pa šta košta da košta. Eto, to je Glas javnosti, novina koja želi da pomogne svojim čitaocima.

Milivoje M. Grandić, Beograd