GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Narod hitno mora da poveri vlast poštenim i odgovornim ljudima

Stop kriminalcima u politici

Ovih dana je jedan dobronameran čitalac Glasa javnosti predložio da se građani koji se dopisima javljaju u novinskim rubrikama poput Glasa čitalaca organizuju kao pokret kako bi primorali predstavnike vlasti da čuju šta narod predlaže ili kritikuje. Taj predlog je interesantan kao potvrda da se nešto mora učiniti da glas naroda dopre do političara i vlasti. Podsetimo da su iz sličnih - ne istih - razloga i penzioneri stvorili svoju partiju.

Preko partije do bogatstva
U razmatranju ovog problema možemo polaziti od činjenice da ukupno članstvo svih 400 političkih partija u Srbiji čini ne više od oko 20 odsto glasača. Što znači da samo jedna petina građana, organizovana u političke partije, odlučuje o društvenim poslovima, dakle o sudbini zemlje. Ako se pri tome ima na umu da u partijama odluke donosi, samostalno i nezavisno od raspoloženja članstva partije, vrh partije, proizilazi da o društvenim poslovima odlučuje zanemarljiv procenat građana. Ako se još doda da na taj minimalni procenat bitno utiču "biznismeni" koji su se obogatili pljačkajući narod i da je je ceo sistem "narodnih" poslanika i Skupština Srbije definitivno odvojen od naroda, onda je sve to basnoslovna besmislica. Pored toga, široko je rasprostranjeno i mišljenje da se znatan broj ljudi angažuje u političkim partijama da bi ostvario neke svoje ambicije ili interese, a to se pogotovo odnosi na većinu u partijskim rukovodstvima.

Tako dolazimo do početka ove imaginarne priče: kako i šta učiniti da tih 80 odsto "vanpartijaca" budu angažovani u odlučivanju o društvenim poslovima. Pokušaji pojedinih kategorija, kao na primer, penzionera, može biti rešenje, ali u ovom slučaju samo za penzionere ali ne i za interese većine naroda.

"Ekvadorski sindrom"
Ne znam šta se događa danas u Ekvadoru. Ali su pre nekoliko meseci naša javna glasila javila da se tamo narod toliko razljutio na postojeće političke partije da je odbio da na izborima glasa za bilo koju partiju. Glasali su za vanpartijske kandidate. Šta je dalje bilo, ne zna se.

U političkim uslovima u kojima građani Srbije danas žive, očigledno je da se mora naći način kako da o državnim poslovima odlučuju, ne postojeće partije, već onih 80 odsto nepartijskih građana.
Savez komunista Jugoslavije, ili drug Kardelj, s naglaskom na drugi slog, bili su pronašli formalni model kako da nepartijcima stave do znanja da upravo oni odlučuju o državnim poslovima. I stvorili su Socijalistički Savez Radnog naroda Jugoslavije. Iako je to bila čista farsa, sama ideja da je neizbežno privući masu nepartijskih građana za upravljanje državom je sama po sebi više nego interesantna.

Tako nam ostaje "samo" pitanje, odnosno (veliki) problem kako danas u Srbiji angažovati tih 80 odsto nepartijskih građana za društveni rad. Ko da ih organizuje, kako i kojim materijalnim sredstvima neophodnih za svaki organizovani pokret? Neko bi mogao da kaže: "A šta ako se u Srbiji pojavi srpski Bil Gejts, onaj američki čudak što je pameću na kompjuterskoj filozofiji zgrnuo nebrojive milijarde dolara, pa odluči da finansira osnivanje Narodnog pokreta Srbije za pravedno društvo NPSPD?". Harmonikaši, braća Karić, koji su takođe imali milijarde, nisu u tome uspeli jer im je cilj bio drugačiji - da zaštite kapital koji su stvorili pljačkajući narod.

Od ideje do stvarnosti
Jedna od, bar teoretski izglednih, mogućnosti se pružaju našim građanima na predstojećim parlamentarnim izborima. Zašto ne bismo i mi pokušali sa "ekvadorskim sindromom", pa da glasamo samo za kandidate grupe građana. Teoretski, moglo bi se dogoditi da vanpartijski kandidati osvoje 80 odsto poslaničkih mesta. Dakle, proporcionalno broju nepartijaca u Srbiji. Time bi otpočeo proces odumiranja postojećih partija i formiranje vlada koje bi bile odraz raspoloženja i želja naroda. Verovatno bi i znatan deo sadašnjeg partijskog članstva prišlo "novoj vlasti" jer su vidno nezadovoljni politikom svog partijskog rukovodstva.

Ma koliko ova priča lebdela u oblacima, sama ideja, verujem, nije bez osnova. Možda će se naći umne snage koje bi i pokušale da je ostvare, ko zna? U Srbiji je sve moguće.

Milorad Petrović, Zabrežje


Uvesti zakon za vlasnike pasa

U poslednje vreme psi lutalice haraju Beogradom. Naime, Kruševac je grad za primer jer je izgradio po evropskim standardima sklonište za pse lutalice u blizini deponije u selu Srnje. Pored prihvatilišta, izgrađena je i jama za uginule životinje. A uskoro se očekuje i azil za mačke koje predstavljaju veliku opasnost, pre svega za decu. Dobro je i to što se već javljaju gazde ovih životinja koje su se predomislile i dolaze po njih. Sve ovo navelo me je da vam napišem ovo pismo gde u Beogradu psi lutalice napadaju i ugrožavaju ozbiljno živote ljudi, a najviše dece!

Konkretnije, 30. avgusta ove godine u popodnevnim časovima, vraćajući se sa posla u blizini škole u Ulici Vojislava Ilića na Vračaru, napao me je pas lutalica i ujeo za desnu nogu na očigled prolaznika. Da se nisam odbranio kišobranom, ko zna sve šta bi bilo jer je i kišobran metalni pukao! Na Vračaru i Zvezdari psi lutalice u poslednje vreme ne da kidišu, već su postali zverski napadači na sve što im naiđe živo pod usta! Da ironija bude veća, i mačke lutalice ulaze kroz otvorene prozore u stanove praveći haos po sobama.

Živeo sam na Zapadu, ali ovakvu najezdu pasa lutalica i mačaka nisam video u životu. U Americi svoje ljubimce vode na povodac, ovde ih puštaju po ulici, parkovima i vrše nuždu gde stignu. Još sramnije je to što u centru Beograda u glavnim ulicama pored državnih ustanova na glavnim ulazima već postoje vidno oštećeni zidovi i temelji od mokrenja i nužde pasa lutalica, pa i od onih gde ih vode gazde, bilo na povodac ili ne. U kulturnim i razvijenim zemljama to je mnogo lepše regulisano.

U Americi svoje ljubimce, kada šetaju, nose plastične kese i rukavice i sve što ljubimac napravi očisti se odmah na licu mesta, u suprotnom plaća na licu mesta kaznu od 100 dolara. Dakle, naravoučenije - samo kaznom po džepu može se postići pravi efekat.

Mića Milosavljević, Beograd


Ništa od oporezivanja poznatih srpskih tajkuna

Poštovana gospodo, odavno vam se ne javih s nekim svojim člankom. Bio sam dugo na Kosovu i u manastiru Visoki Dečani, pa onda u manastiru Crna Reka kod sela Ribariće (Novi Pazar)...

Pre neki dan, pročitah članak u Glasu (Pavla Đokića "Betonski zid"). Ne postoji novina koja ga ne bi objavila. Ali takve, osim Glasa, nema... Taj članak bi trebalo da se uvede u našu srpsku istoriju da ga učenici čitaju i nauče za kasnije događaje koji bi morali da slede, naime, mislim na neke naše buduće generacije, a u vezi s Kosovom.

Ja sam od 1945. godine "reakcija, trula buržoazija, saradnik okupatora i domaći izdajnik" i naravno saradnik NATO snaga, ali 1990. godine priđoh Vuku i posle jedne godine ostavih ga! Opet samac opozicionar. Najzad, priđoh Velji Iliću, srpskom domaćinu, ali nisam znao da je u mladosti ludosti bio komunista. Ali, šta ćete? Čovek se menja, a prema mom mišljenju, jednom komunista - uvek komunista (kao i policajci).

Lakoveran, verovao sam mu. Pre izvesnog vremena, pročitah da on hoće da asfaltira svaku uličicu koja vodi do džamije. Što da ne? Pa on zna da je blato na cipelama za ulicu, a ne za verski objekat. Asfalt je to, a Velja gradi puteve (ne od svojih, već od evropskih para). U poslednje vreme Velja, pa Velja... a o njemu sam pisao članke slavopojke kada je bio predsednik nezavisnih opština. Verovali smo mu. A od mesta Ribarići (asfalt) do manastira srpske svetinje Crne Reke ima oko pet kilometara. Uspon krivudavim puteljkom razrovan od planinskih kiša i lavina, put kojim idu hrišćani i monasi je takav da, kad bi nov tenk došao do manastira, bio bi samo za staro gvožđe... Pa šta će pravoslavnim manastirima asfalt i šta će, uopšte, manastiri kada nema Boga, ali ima đavola?

Neka Velja pegla ulice, ali da više ne pegla nas! Pošto je Nova Srbija (dao sam neopozivu ostavku na članstvo u njoj) u dogovoru sa socijalistima, koje je i on uz nas, malobrojne i hrabre, "ružio", a sada zavisi od njih, možda su ga ubedili jer su oni ateisti, da Boga nema. Kako sam ja član Nove Srbije, koja je sada na vlasti, znači i da sam ja kao pojedinac na vlasti! Da nam sada kroje kapu oni zbog kojih smo patili od 1945. godine, koje sam i koje smo iz dna duše mrzeli? Meni neće... A vama, braćo Srbi, ako hoćete, neka vam je kroje! A tu su! Čitam da se postavljaju iskusni diplomatski kadrovi, kažu višedecenijski, ćerka Miloša Minića beše i u doba Svilanovića njegov pomoćnik (koliko ima još takvih komunističkih naslednika?), Vučela školuje decu u inostranstvu, Baki javno kaže da je bogat, a mnogi i ja školujemo decu po razrušenim školama. Šta mi vredi što sam i što smo univerzitetski nastavnici kada imamo penzije po 20.000 dinara? Čitam da supruga uništitelja Srba ima penziju oko 90.000. Mira će, takođe, naslediti solidnu sumu od supruga koji je zavio u crno Srbiju.

Ali, što ja ovo pišem? I kome? Pa ako Srbija to ne zna, a vidim da ne zna, zašto bi ovaj tekst uopšte izašao? Izgleda da plačem na tuđem groblju, a od oporezivanja poznatih tajkuna, braćo Srbi - nema ništa.

Prof. dr Slobodan Jovanović, univerzitetski nastavnik, Beograd


Egipatska civilizacija daleko ispred svoje ere

Glas je 28. avgusta objavio članak o izmeštanju divovske statue Ramzesa Drugog ("Povratak faraona") bez komentara, na poslednjoj strani, premda bi to "čudo" zaslužilo opširniju analizu u rubrici "LJudi i događaji".

Zašto? I zašto taj artefakt nazivam "čudom"?
Kip je visok 11 metara, težak 100 tona i sačinjen je od jednog ogromnog monolita crvenog granita. Kako su stari Egipćani - koji su u 13. veku pre n. e. živeli na izmaku novog kamenog i početku bronzanog doba - sačinili, preneli i uspravili tu gorostasnu statuu? NJu je danas prenosio konvoj modernih vozila, što me je podsetilo na gradnju Asuanske brane, kada Unesko nije uspeo ni pomoću najsavremenijih kranova da podigne mnogo manje kipove na uzvišicu, da bi ih spasao od potapanja. Morali su da ih rasecaju i prenesu komad po komad, i tamo ponovo sastave!

Ništa manje čudesna bila je gradnja Keopsove piramide, visoke preko 100 metara, u koju je ugrađeno preko milion i dvesta hiljada tačno dimenzioniranih granitnih blokova, od podnožja do vrha! A, majdani kamena bili su udaljeni desetine kilometara od pustinjskog mesta gde je piramida podignuta.

I otkud piramide - doduše, drugačijeg oblika, hiljadama kilometara dalje, kod Maja?... I kako su primitivni prastanovnici Engleske pre 5.000 godina sagradili Stounhendž od kamenih blokova teških po 20 tona, uspravili ih, pa su te monolite odozgo još i spojili isto tako teškim blokovima? Mislim da bi čitaocima bio zanimljiv i jedan opširniji članak o svemu tome u Glasu.

Stevan Lanji, Novi Sad