GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja 3. 9. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


MOJE DRUGO JA : Oliver Ivanović, predsednik Srpske liste za Kosovo i Metohiju

Branilac Kosmeta s crnim pojasom

Karate disciplinuje čoveka, uči ga da reaguje brzo i donosi odluke u deliću sekunde. A, upravo to su osobine koje bi trebalo da krase jednog političara. Naučite u karateu i kako da se sretnete s protivnikom oči u oči, studirate svaki njegov pokret, kako da priđete opasnosti. Posebno kad je protivnik veći i jači od vas

Kad Oliver Ivanović, predsednik Srpske liste za Kosovo i Metohiju, pokušava sagovornika da ubedi u nešto, verovatno ni sam nije uvek potpuno načisto zašto je dotični pristao na dogovor. Da li zbog ubedljivih argumenata ili zato što je Ivanović nosilac crnog karate pojasa, četvrti dan. Šalu na stranu, priznaje i Ivanović da je bilo situacija u kojima mu je to što mu je karate "drugo ja" i te kako pomagalo, ali naglašava da je, pored sportske i političke karijere, svojevremeno bio i prilično uspešan poslovni čovek i direktor nekoliko firmi.

- Nikad nikome nisam pretio time što imam crni pojas, ali se dešavalo da to moram da upotrebim. Jer, nije stvar u tome da samo pretite, nego to mora da stoji kao potencijalna opasnost, da protivnici ponekad razmišljaju o tome šta ja, zapravo, mogu da uradim. I to preventivno deluje, odvraća ljude - objašnjava član predsedništva Socijaldemokratske partije i dodaje da karate disciplinuje čoveka, uči ga da reaguje brzo, donosi odluke u deliću sekunde i odmah ih sprovodi...

- A, upravo to su osobine koje bi trebalo da krase jednog političara. Naučite u karateu i kako da se sretnete sa protivnikom oči u oči, studirate svaki njegov pokret, kako da priđete opasnosti... Posebno kad je protivnik veći i jači od vas. Logično bi bilo da bežite, ali se u karateu često događa obrnuto. Lakše vam je da mu priđete, smanjite mu manevarski prostor - priča gost naše nedeljne rubrike i priznaje da mu je karate u prvi mah delovao jako mistično.

Većina klinaca počinje da se bavi karateom da bi bili najjači u ulici, pa pretpostavlja da je i njega u prvi mah to privuklo. Ali, kaže, to je trajalo vrlo kratko jer su ubrzo došla takmičenja, nizali se rezultati, pa je taj emotivni motiv ustupio mesto racionalnijem.

- Onda proradi u vama želja da se dokažete - da budete brži, bolji i jači. Taj način razmišljanja me drži i danas. Nastojim da u svim oblastima života prevaziđem probleme i napravim dobar rezultat. Jer, uspeh jednostavno raduje. Karateom sam počeo ozbiljno da se bavim 1970. godine u vreme dok sam bio pitomac Vojne akademije u Zagrebu, a do 1979. godine sam bio aktivan takmičar. Najviše titula sam osvojio baš tamo - bio sam drugi i treći na Prvenstvu Hrvatske. Prema ocenama trenera, imao sam dobru perspektivu, ali sam se 1974. godine vratio u Kosovsku Mitrovicu i tu otvorio klub "Omladinac". Taj klub je kasnije dosegao astronautske visine - 1995. godine osvojio je treće mesto u Evropi, 1992. i 1993. godine bili su prvaci države i pobednici Kupa i imali petnaestak prvaka nekadašnje Jugoslavije - hvali se Ivanović.

I pre karatea se bavio sportom. U Mitrovici je bio uspešan u kros trčanju i plivanju. Trebalo mu je samo 13 sekundi da prepliva 25 metara, u vreme dok je državni rekord, koji je držao Sandro Rudan, bio 12,1.

- Karate je u to vreme bio nov sport, pa se i počinjalo sa 17-18 godina, koliko sam ja tad imao. Bilo je u toj karijeri mnogo teških mečeva, ali su mi titule prvaka Kosova uvek značile najviše. Jer, to je moj teren, moji ljudi - priča Ivanović.
Priseća se teških trenutaka, poput finala Prvenstva Hrvatske u apsolutnoj kategoriji, meča u kom se prvi put suočio sa Ilijom Smoljenovićem, svojim tadašnjim trenerom.

- On je za mene u to vreme bio veliki autoritet, pa mi je psihološki bilo jako teško da se borim protiv njega. Bilo je za očekivati da ću taj meč izgubiti, ali od treme nisam pokazao ni 30 odsto onoga što sam realno mogao. Slično je bilo i na jednom meču u Zagrebu, koji sam odradio nerešeno. Borio sam se sa dečkom koji mi ni fizički i tehnički nije bio dorastao, ali sam ga potcenio. Sećam se, nikad strašnije kritike nisam dobio od trenera nego kad sam se borio sa tim Dombajem. Nikad neću zaboraviti to prezime jer je čitava publika navijala za njega zato što je bio mali, nizak - priseća se Oliver.
Aktivno se ne bavi karateom već godinama, ali je ostao u ovom sportu kao predsednik Karate saveza Kosova i Metohije. Nastoji, kaže, da oživi sport koji je na Kosovu uvek imao dobre rezultate, ali je sada pao na niske grane. Od 14 klubova radi samo četiri.
- Bio sam predsednik Saveza i pre toga, u vreme kad su svi Albanci još bili u timu - četiri godine s njima i četiri bez njih. Bilo je dosta dobrih albanskih takmičara i kod mene u ekipi, a jedini im je problem bila ta psihološka barijera. Bili su nesigurni i pokazivali mnogo manje nego što mogu svuda van teritorije Kosova - priča Ivanović, koji je uspešnu karijeru karate takmičara nastavio kao međunarodni sudija.

Sudija je postao još 1985. godine, a zatim su se nizala sva potrebna sudijska zvanja na evropskom i svetskom nivou. U svoje vreme, bio je jedini sudija sa svetskom licencom u celoj staroj Jugoslaviji.

NESUĐENI PILOT

Dok je bio mlađi, nosio se mišlju da će jednog dana postati pilot, ali je od te želje morao da odustane zbog problema sa očima. Sada, kaže, sve češće razmišlja o tome čime bi se bavio kad napusti politiku.
- Mislim da ću u oblasti poljoprivrede naći nešto što će da me zanima. Bavio bih se voćarstvom, stočarstvom... To je nešto što će da me smiruje u danima posle ovako napornih i burnih godina u politici. I to, naravno, planiram negde u okolini Mitrovice, gde ima dosta pašnjaka i vode, a nema interesovanja za poljoprivredu - planira Ivanović.

- Sudio sam mnoga velika takmičenja, ali ću posebno zapamtiti finalni meč u teškoj kategoriji na Svetskom kupu u Budimpešti. Tada sam sudio sa Goši Jamagučijem, sinom Gogena Jamagučija, osnivačem modernog karatea. Drugo, meni bitno takmičenje bilo je finale u poluteškoj kategoriji u Madridu, na Svetskom kupu 1992. godine. Cela sala, 10.000 ljudi, navijala je za nekoga ko gubi, a mene su svi videli kao krivca za to. Ali, bilo je to ogromno iskustvo jer je bio izazov odupreti se tolikim pritiscima javnosti i medija. A to osećam i danas jer ponekad kažem ono što mislim da je pravo, bez obzira na to što će neko da misli da to baš i nije tako - priča Oliver Ivanović i objašnjava da je to bilo prvo veliko takmičenje na kom se sukobio s tada najboljim svetskim karate sudijom Tedom Hedmondom.

Te 1986. godine, kao mlad pomoćni sudija, bio je uporan da istera svoje, a Hedmond je onda našao kompromisno rešenje i sudio dve odluke u isto vreme.

- Bilo je tu svakakvih napetih situacija, ali ja ne dozvoljavam da iko sumnja u moje poštenje. Zato nikad sebe nisam ni dovodio u takve situacije, nikad nisam kao sudija hteo da sudim kad se bore moji. Mada, dešavalo se da me protivnička ekipa moli da baš ja sudim meč u kom se bore moja i njihova ekipa jer su imali više poverenja u mene nego u delegiranog sudiju - priča Ivanović i priznaje da u poslednje vreme nema puno vremena da se bavi sportom.

Sve se, kaže, svodi na malo vežbi kod kuće i plivanje tokom leta.
- Jedino se trudim da, kad god imam priliku za to, hodam malo duže, umesto da idem kolima - i to je sve. Ali, zato su sinovi sportski tipovi. Nikola, najstariji sin, bio je pionirski ekipni prvak Jugoslavije u karateu, a takođe je dobar plivač i atletičar - kaže predsednik kosovskog karate saveza.

Aleksandra Klarić-Žak


vesti po rubrikama

^reportaža

MOJE DRUGO JA : Oliver Ivanović, predsednik Srpske liste za Kosovo i Metohiju
Boban Marković preksinoćnim koncertom podigao dragačevske saboraše na noge