GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Subota 2. 9. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Reporter Glasa u Prištini, Kosovu Polju, Gračanici i severnoj Mitrovici

Albanci srpski govore - nasamo

Stariji se raspituju za Marakanu, za Crvenu zvezdu, sećaju se kako je nekada bilo, ali obavezno pomenu Miloševića i da moraju dobiti državu. Emancipovani mladi Albanci govore o EU i o tome da teritorije više neće biti bitne

Vi ste izgubili, mi smo pobedili i to je to! - reče pobednički se smejući urednik prištinskog Ekspresa novinaru Glasa. Zvonjava mobilnog telefona odvukla ga je iz udobnosti kafića poznatog albanskog planinara u sred Prištine, pa nije čuo našu repliku na njegovu konstataciju.

Priština, nekada grad sa 250.000 stanovnika mešovite strukture, sada je metropola sa pola miliona građana albanske nacionalnosti. Iako je, prema statistici, na Kosovu i Metohiji sedamdeset odsto nezaposlenih, gradske ulice su zakrčene skupim automobilima, a trospratne privatne kuće Albanaca teško da govore o siromaštvu. Mladi Albanci žive život poput svojih beogradskih vršnjaka, a u njihovoj svesti Kosovo je odavno - država. U samoj Prištini ništa što bi podsetilo na srpsko ne postoji, pa ni srpski jezik u samom gradu nije, ni danas, preporučljivo govoriti. Osim ako ste u društvu Albanaca. Hrvatski, engleski samo ne srpski. Barem ne javno. Nasamo, ako kupujete cigarete, vodu ili sok na ulici, razgovarate sa kelnerom u hotelu - sami će početi da govore na srpskom.

Stariji Albanci raspitivaće se za Marakanu, za Crvenu zvezdu, sećaće se kako je nekada bilo... ali obavezno će pomenuti i Miloševića i obavezno će reći da moraju dobiti državu. Emancipovani mladi Albanci će vam govoriti o EU, o tome da teritorije više neće biti bitne, te da treba da gledamo u budućnost i u ekonomiju - ali sve pod uslovom da Kosovo bude nezavisno. A onda će vas povesti u obilazak srpskih enklava.

Prva na spisku je Gračanica. Bodljikava žica oko manastira. Rampa na ulazu u selo. Uska ulica u kojoj je sve skoncentrisano. I noćni i dnevni život. Srbi ne izlaze iz sela ako ne moraju. Onda se setite priče da teritorije nisu bitne. I priče Albanaca da moramo zajedno da gledamo u budućnost. Srbi iz Gračanice na ove komentare ćute. Poneko i progovori, pa vam u brk skreše: Lako je govoriti kada si daleko odavde. Lako je i misliti da je sve crno ili belo, ali nije.

I u pravu su. U nekom deliću sekunde shvatiš da će Srbi na Kosmetu postati maltene turistička atrakcija za Albance, kao Indijanci u Americi. I ne znaš šta da im kažeš. A onda te, kao grom iz vedra neba, pogodi kada odeš da posetiš grob svojih predaka i shvatiš da nema ni sela ni grobova. Kosovo polje, gde je nekada bilo skoncentrisano gotovo 80 odsto Srba, sada je čisto albansko. Tamo gde su nekada bila srpska sela, sada su samo ruševine obrasle u travu i smetlište. Seosko groblje na kome počivaju preci potpisnika ovih redova ne postoji. Tu je sada džamija. I to boli...

A onda, šesnaestogodišnji Albanac baci bombu u srpski deo Mitrovice. Kažu nam, žao nam je, incident, sporadičan.... A onda četrnaestogodišnji Aleksandar Srbin iz Mitrovice, koji živi pored famoznog mosta, pita: Odakle mu bomba? Da li, možda, neko od šesnaest godina ima i minobacač pa će gađati moju zgradu dok spavam? I šta da mu odgovoriš.

I opet Priština. Opet priča da teritorije nisu bitne, da možda naši unuci neće znati ni da li su Srbi ili Albanci... Naravno, samo ako Kosovo postane nezavisno. Ubeđivanje: Srbija će dobiti sankcije ako ne prizna Kosovo. Srbima će biti bolje da postanemo nezavisni... A onda Gazimestan. Srpska istorija opasana opet bodljikavom žicom. Četiri tenka Kfora smeštena tik uz spomenik. U Srbiji ovo je mesto koje se vezuje za Miloševića, za sunovrat Srbije. U stvarnosti, to je istorija srpskog naroda - čuvana tenkovima. Dok stojiš na Gazimestanu, u mislima ti iskrsne Ahtisari i njegova teorija o kolektivnoj odgovornosti srpskog naroda.... A onda završiš na ručku u restoranu poznatom po okupljanju albanske političke elite. Zgodno, u sred ručka, u restoran ušeta - Ramuš Haradinaj, haški optuženik - sa suprugom i obezbeđenjem. I opet se setiš Ahtisarija, i Mladića, i Karadžića, i Karle del Ponte, i Miloševića, i Beograda, i malog Aleksandara iz Mitrovice. Želudac ti se zgrči. I plače ti se. Onda ti se se sretne pogled sa nekim od prištinskih kolega i sve što poželiš je da si kod kuće, u Beogradu, zavučen ispod ćebeta. I onda ti opet pred očima slika Aleksandara iz Mitrovice.... I tako u krug. Zatim se u Prištinu vratiš u kombiju sa "Cecom do daske". Ujutro odeš na grob Ibrahima Rugove smeštenog na Sunčanom bregu, najvišem delu Prištine. Cveće i venci beli mermer.... dostojan odar za njegovu ideju - nezavisno Kosovo. I kreneš za Beograd. Pređeš administrativnu granicu sa Kosovom, staneš u prvi restoran da popiješ kafu. Uđeš i uplašiš se sam od sebe što si kafu poručio - na srpskom.

Tekst i foto: B. Ristić


vesti po rubrikama

^reportaža

Reporter Glasa u Prištini, Kosovu Polju, Gračanici i severnoj Mitrovici
Dragačevsku varošicu u četvrtak uveče preplavili mladi Englezi, Nemci, Francuzi...
Prosidba na beogradskom koncertu britanske grupe u hali "Pionir"