Kolumnisti moraju za teme svojih kolumni imati najvažnije probleme u datom društvenom trenutku, a to je znano onima koji razlikuju bitno od nebitnog. Glas javnosti su prave novine koje objavljuju uglavnom najvažnije teme kritičnog vremena. Uzgred, evo nekoliko tema za novinare, te i kolumniste. Najpre treba pisati o tome šta će biti sa Srbijom kroz godinu, tri, pet, deset i šta sve očekuje Srbe. Može li Dinkić javno da objavi koliko je radno sposobno, koliko je od toga zaposleno, koliko je od toga u proizvodnji, a koliko u administraciji, i kolika su njihova primanja?

Kupovina socijalnog mira
Zar proizvodnja nije uslov postojanja, opstanka i boljitak svake države te i Srbije? Kako se troše pare od prodatih firmi? Da, kupovinom socijalnog mira, zarad opstanka na vlasti onih koji su zajašili? Nije li nužno da se gotovo svaki dinar od prodatih firmi uloži u pokretanje i razvoj proizvodnje? Pitanje poštenja je takođe odlučujuća tema. Kako se boriti protiv nepoštenja i kriminala? Veoma jednostavno, ukoliko se hoće i može, a mora se. Naime, svako ko ima imovinu vredniju od npr. pet miliona evra da napismeno obrazloži kako je stekao tu imovinu. Svima onima koji ne budu valjano obrazložili, pa dokazali, oduzeti imovinu, te prodati i novac usmeriti isključivo proizvodnji. Priče o infrastrukturi su za neka druga vremena. Dobro je da ima puteva do budućih fabrika, ali njihovim uspešnim poslovanjem bi se obezbedila i za infrastukturu, kao i za sve drugo. Dakle, imperativ je proizvodnja. Nemoguće je osporiti pamet, proizvodnju i poštenje kao nužnosti opstanka.

Preispitivanje stečenog
U situaciji u kojoj se Srbija nalazila, nužno je preispitivanje svega najbitnijeg za poslednje dve decenije. Za poslednjih dvadeset godina, raspala se Jugoslavija, ali i Srbija i Crna Gora, dok su Srbi urnisani. Zašto, koji su uzroci svemu tome, ko su najveći krivci, valjalo bi utvrditi? Neminovno. Nije velika mudrost reći da su srpske vođe kumovale srpskoj propasti. Narod je tu da sluša vođe i da ih sledi, a vođe su tu da narod vode pravim putem, te ako to ne čine i učine, onda bi taj isti narod takve vođe morao da odvede u zatvor. Greh je njihov to što nisu znali i mogli da predvode narod u boljitak.

Greške moraju da se plate
Nužno bi bilo da bar Glas javnosti pokrene narod tako što će svako od čitaoca da pridobije, za pokret spasa Srbije, po jednog poznanika, iz svoje sredine, a taj bi pridobio novog i tako bi se mreža vrlo brzo razvila do milionitog člana. Dakle, rešenje je u narodu, koji je izgubio vođe jer su se odvojile od njega, pa otišle u biznis i kriminal. Nužno je da svako od njih opravda svoje postupke, te ako to ne učini, da bude podvrgnut svakog odgovornosti, pa i konfiskaciji imovine, uz obavezu da vrati državi ono i onoliko koliko je primio od nje, po osnovu (ne)obavljanja svoje funkcije.

Glas javnosti bi mogao da objavi adrese sto najuticajnijih stranaka, vanstranačkih organizacija, istaknutih pojedinaca, medija i drugih da bi obespravljeni Srbi imali kome da se obrate za pomoć jer institucije ćute.

LJubiša Mihajlović, advokat, Svrljig

Dana 14. avgusta navršilo se 130 godina od rođenja Kralja Aleksandra Obrenovića. Nažalost, niko na dostojan način nije obeležio ovaj veliki dan, iako je upravo sada za to bilo najviše povoda. U ovoj godini, takođe, obeležavamo 110 godina od kako je Kralj Aleksandar, sa svojih nepunih dvadeset godina (1896. godine), pohodio Svetu goru i manastir Hilandar i svojim bogatim darovima spasio ovaj duhovni svetionik srpskog naroda od izvesne propasti, zbog čega su mu monasi ovog manastira poklonili najstariji dokument pisan na srpskom jeziku - Miroslavljevo jevanđelje; Bio je prvi strani vladar koji je posetio prve (obnovljene) svetske Olimpijske igre u Atini; bio pokrovitelj prve fudbalske utakmice odigrane u Srbiji i Beogradu, radio je na projektima da se što skorije podigne velika crkva Svetom Savi na Vračaru. Sva ova velika dela mladog Kralja, zbog kojih je u narodu u to doba prozvan Aleksandar Veliki, danas se zaboravljaju ili umanjuju, ali i pripisuju drugima. I pored svih nastojanja da se dinastija Obrenović i njihov trag izbriše, i danas sećanje na njih je u narodu veoma živo. Svi članovi ove dinastije, a naročito Kralj Aleksandar i Kraljica Draga, zbog mučeničke smrti, jesu istinski simboli obnovljene Srbije, koja je ukinuta 1918. godine, ali koja i danas postoji i i dalje odoleva borbi sa Jugoslavijom.

Vidan P. Bogdanović, Beograd

Poštovana redakcijo, pišem u nadi da ćete objaviti ovo pismo. Rodila sam zdravo dete. Bez anomalija, normalne telesne težine, redovno kontrolisane trudnoće. Imao je četiri meseca kada je dobio prvo gušenje. U ambulanti su ustanovili dijagnozu astma infantum. Tešili su me da će vremenom proći, kada ojača. Suze nisu prestajale da teku iz mojih očiju. To je bio šok koji je pogodio sve moje ukućane. Međutim, tek od tada počinje naša tragedija.

Sa sedam meseci, moje dete je dobilo jako gušenje. Pored inhalacije, urbazona, i ostale terapije, uključene su mu dve pumpice i ventolin. Ni od toga mu nije bilo bolje, pa je morao da ostane u bolnici na intenzivnoj nezi. Tu su mu uključili aminofilin venski i kiseonik. Najgore od svega je to što je, uz gušenje, uvek imao povišenu telesnu temperaturu, tako da je svaki put dobijao upalu pluća. Posle 12 dana, otpušten je kući na terapiju i profilaksu. Pored te terapije se svakog meseca bar po jednom gušio. Menjali su mu terapiju, sve jaču i jaču. Postao je zavisan na lekove. Urbazon, adrenalin, pronizon, presing, aminofilin, durofilin je gutao kao bombone. Pumpice su se ređale jedna za drugom: bekotide, fliksotide, ventolin, severent. To je trajalo oko dve godine. Dešavalo se da smo i po tri puta dnevno išli kod lekara. Vodila sam ga gde god sam čula da postoji travar, bioenergetičar, išli smo na akupunkturu, u banje.

Lekovi nisu pomagali
Naručila sam razne čajeve i meleme. Bilo bi mu bolje najduže mesec dana, i to uz te čajeve i pumpice. Mnoge noći neprespavane. Astma je bila seme u mojoj glavi, koja se sve više množila. Postala sam depresivna i uplašena. Na svaki njegov šum, ja sam se trzala. Nisam bila sposobna za život i rad u kući. Zapostavila sam i sebe i još jedno dete. Samo mi je to bolesno dete bilo u glavi.

Napadi su bili sve češći i jači, upala pluća se javljala čak i dva puta mesečno. Ventolin nije reagovao, uključivala sam ga čak i na dva sata. Poslednjeg napada se dobro sećam, nokti i usta su mu počeli da modre, a uplašenim očima je tražio pomoć od mene. Teško mi o tome da pričam. Taj bol znaju samo one majke koje su u situaciji kao što sam ja bila. Zato ovim putem želim da svi znaju gde sam našla lek za svoje dete.

Za doktora Milomira Nektarijevića Bombu iz Smederevske Palanke čula sam odavno, ali sam znala da je on doktor za uho, grlo i nos. Nisam mogla da dođem do njegove adrese jer su svi ljudi koji su bili kod njega smatrali da je on umro pošto je stariji čovek. Pitala sam koga god sam srela, listala časopise, zvala telefonom dok nisam saznala da je živ i da uspešno leči alergijsku astmu.
Zakazao nam je pregled. Dete je pregledao kompletno. Pregled je trajao oko jedan sat. Očistio mu je sekret iz nosa, prepisao terapiju. Ukinuo je sve pumpice i prepisao sirupe koje, kako on kaže, "su stari lekovi koje sam je on podmladio".

Bolest postala prošlost
Krajem marta, moj sin je počeo da koristi Bombine lekove. Dete je počelo da se oporavlja. Za ovih četiri meseca, nijednom se nije gušio. Normalno podnosi sve ono na šta je pre reagovao burno. Igra se sa svojim vršnjacima, šeta i pravi razne nestašluke. Vratili smo se u normalan život jer je svakog dana sve bolje i bolje. Nadam se da je došao kraj svim mukama i patnjama koje smo preživeli. Veliku zahvalnost dugujem tom doktoru. Svakog dana se molim za zdravlje tog lekara i da živi još sto godina da pomogne onima kojima je potreban.

Brižna majka,ime i adresa poznati redakciji

Nemalo me je iznenadila pažnja koju su naši mediji, kako štampani, tako i elektronski, posvetili poseti francuskog ultra-desničara, Žan-Mari Lepena. Čak, i moj omiljeni list je objavio razgovor s tim politički nebitnoj ličnosti na prvoj unutrašnjoj strani, uz veliku sliku, kakvu ni daleko značajnije ličnosti ne dobijaju. I to, samo zato što je o Kosovu govorio onako kako godi našim ušima. Ali, pođimo redom.

Drugu veliku seobu naroda izazvali su upravo moćnici zapadnih zemalja svojim ratovima, dozvolivši neevropskim narodima - zbog nečiste savesti - da preplave njihove zemlje. Tu masovnu imigraciju u razvijene države nije, međutim, motivisala njihova "humanost", nego i sticanje jevtine radne snage, a korišćena je i kao opravdanje za sasvim nehumani prodor u te poražene zemlje. U tome su prednjačile sve bivše kolonijalne sile, pa i domovina tog zadrtog šoviniste, a naročito Amerika.

Gospodina Lepena već izdaje pamćenje, pa je zaboravio na svoje strastveno pristajanje uz nacifašiste, koji su satirali čitave narode, ali sve do danas nije prestao da bude ideolog njihove ksenofobije i prezira prema "nižim rasama". Istini za volju, među te "necivilizovane" spadamo i mi. Ali, "u Francuskoj ima više od 100.000 Srba i oni će glasati za mene". Tako kaže "Zoro", otkrivajući pravi motiv svog navijanja za Kosovo. Politički marketing krije se i u njegovoj "osudi" Haškog tribunala, pri čemu računa na našu nekritičnu lakovernost.

Što se nas tiče, ima tu još nešto. Srbi su vazda bili "prva linija odbrane" da bi se Zapad u miru mogao razvijati: bilo da su opasnost predstavljale Vizantija, Osmanlije, boljševici, carsko-nemački imperijalizam ili ekstremni islamisti. Nisu, dakle, u pitanju samo onih 100.000 glasača, nego da se Srbi ponovo prihvate svoje stare uloge. - Islam i muslimani nisu deo Evrope - veli Žan-Mari, a vi ste, Srbi njena kapija, pa znate šta vam je činiti! I taj matori lisac otvoreno i priznaje svoju nakanu da je, pored "sportske manifestacije", došao u Srbiju da stekne "nove prijatelje".
Ne dao nam bog da taj tvrdokorni mizantrop postane predsednik Francuske! Nadajmo se da neće, pored sve svoje slatkorečivosti.

Stevan Babić, Novi Sad