General koji je u Brozovo vreme vodio značajan
obaveštajni i kontraobaveštajni institut uveravao me je da su
Mihiza, i bratiju kojoj sam pripadao, prisluškivali podmećući
za kafanski sto specijalne pepeljare. To me je zasmejalo. Zar
se naša, verovali smo slobodarska reč, kroz pepeo probijala do
radoznalih ušiju obaveštajaca? I zašto bi nam podmetali obaveštajne
pepeljare kad smo svugde i na svakom mestu bili dovoljno glasni,
svaki udbaš mogao nas je uhvatiti na uvce?
Pepeljare su, uz pomoć cigareta, radile za tajnu policiju? Zbog
toga se danas i oni kojima se nikada ništa nije dogodilo preznojavaju.
Pokušavaju da se prisete gde su i kad van svojih kuća pušili i
u čije su pepeljare istresali dim.
Danas kad svako prisluškuje svakoga, i svaku, pepeljare su kao
primitivno pomagalo, verujem, izbačene iz obaveštajne upotrebe.
Borci protiv slobodnog prisluškivanja vode besmislenu bitku. Oni
ne shvataju da smo se vratili nazad, na rekla-kazala, to jest
na uvce. On ti je rekao, ona ti je kazala, nije li to dovoljno
da danas, ako si pismen, napišeš o nekome ili nekoj sve što želiš;
počev od policijske ili krivične prijave do policijskog romana?
Tzv. javna reč nudi bezbroj načina da čovek nasrne na svog neistomišljenika,
ali to izgleda ne zadovoljava potrebe vremena. In je cinkariti
bivšu istoriju u korist buduće istorije. Bez opisa krvoloka i
krivaca iz nedavne prošlosti ne može se ni piškiti ni kakiti u
Evropi, sva će se kaka ovde dogoditi. "Sranje na sve strane,
a niko da povuče vodu", rekao je nedavno svojoj prijateljici
jedan akademik koja je tu veliku misao raznela po novim prestoničkim
salonima. Zgodna ideja; vreme je da neko povuče vodu.
Razumem potrebu da svaka pivara reklamira svoje pivo. Ne zbunjuje
me kozmetičarska bitka za sopstvene proizvode. Ponekad na TV gledam
"kupovinu iz fotelje" diveći se lukavosti prodavaca.
Priklanjam se vremenu u kom titula menadžer opisuje moćnog čoveka
koji zna sve tajne uspeha. Jasno mi je zašto jedna politička stranka
u borbi za birače opanjkava drugu političku stranku. Razumem kad
kakav tabloid uz fotografiju sa kakvog važnog venčanja otkriva
tajnu da je mlada u četvrtom mesecu trudnoće; lepa je to vest,
mlada je rodilja, a mladoženja nije gej.
Ne razumem delatnost Kancelarije predsednika Republike. Pomišljao
sam da ta kancelarija, imitirajući Brozov maršalat, nudi privid
da se negde proučavaju sve tužbe, žalbe i svakojaka pisma koja
diktira ljudska nevolja. Kad, vidi vraga, nije tako. Kancelarija
poziva mlade ljude da se, baš njoj, prijave u kandidate za hiljadu
mladih lidera Srbije. Privlačno. Mlad čovek, a već lider. Ko će,
ako i ova Srbija gekne, među tolikim mladićima i devojkama prepoznati
lidere, baš da ne kažem vođe buduće Srbije? Oglas će sjebati mnoge
moguće karijere. Zašto da budeš provincijski učitelj, stomatolog
ili veterinar ako se možeš kandidovati za lidera?
Ako DS, a to mi je sasvim razumljivo, želi da učini nešto za
sebe i svog predsednika koji je istovremeno i predsednik Srbije,
zašto to čini na ovaj način? Koji to vođa ima pravo da ovako,
zaobilazno i makijavelistički, pozove hiljadu mladića u lidere.
I šta će Srbiji hiljadarka lidera? Gde smo to krenuli? Zar opet
na sve strane? Unapred pljuckam na primedbu na nisam dobro razumeo
plemenite namere jedne zabrinute kancelarije. Zašto ta kancelarija
ne promeni ime u "Liderogradnja".
Sad razumem onog akademika - neko stvarno mora da povuče vodu.
