VRNJAČKA BANJA - Vrnjcima, kao nekada, špartaju
atovi. Čeze razvoze goste od "Švajcarije" do "Snežnika".
Parkirane su kod Mosta ljubavi. Onim velikim, sa ugojenim zekanima,
upravlja Stevan Todorov iz Pančeva. Crnopurasti Todorov timari
konje i čeka goste. Iza njegove, parkirana je čeza koja odmah
pada u oči. Vuku je dva ponija, a dizgin drži starina Obrad Jelača,
izbeglica iz Bihaća. Obe kočije vlasništvo su pansiona "Vuk",
a Obrad i Stevan rade od procenta.
Gost se može provozati za 300, 500 i 1.000 dinara. Zavisi od dužine
"ture".
- Ovim se bavim od 1999. godine. Doveo sam ove konjiće sa mnom
iz Bosne. Moramo nešto, bolan, radit'. Od čega živit' ako dignemo
sve četir' u vis. Vole ljudi da se voze čezama. Miško i Žuća nekako
lepše kasaju kad sedne neka snaša - smeška se Obrad Jelača, dok
namešta kićanke Mišku i Žući. Jelaču je u Vrnjačku banju doneo
ratni vihor. "Živio je u Bi'aću", srećno i zadovoljno,
sve dok se nisu uskovitlale ratne strasti na području bivše Jugoslavije.
U bosanskom "karakazanu" krv je ključala.
 |
 |
|
DEVOJKE ZAKLJUČAVAJU MUŠKA SRCA
Obrad i Steva su i čuvari vrnjačkog Mosta ljubavi. Prvi
izjutra dođu na polaznu stanicu kod neobične ćuprije, a
poslednji uveče odu. Svedoci su mladalačkih zakletvi.
Devojke ispisuju imena svojih mladića na katanac, okače
ga na ogradu mosta, zaključaju ga, a ključeve bace u Vrnjačku
reku. Tako, u stvari, zaključavaju srce svog izabranika,
da neka druga u njega ne uđe.
- To radu uglavnom noćom. Retko po danu. Mi kad izjutra
dođemo, vidimo grozdove okačenih katanaca. Meneka je to
lecka smešno, ali neka ih. Mladi su, dokoni, pa nek se zabavljadu
- priča nam Todorov.
|
|
|
 |
|
|
|
|
- Morao sam uteći. Navalili Alijini, navalili Franjovi, navalili
Babovi". Ne mož' izvuć' glave da si Bog. Šta ću, ku' ću,
bjež' u Srbiju. Nekako sam ove konjiće dov'o 'amo i sada vozam
za pansion "Vuk". Nema ti tu, jarane, neke velike asne,
ali nešto se mora činit' - priča nam Jelača.
Steva Todorov je u Banju došao iz Pančeva. Tražio posao i našao
ga kao kočijaš u "Vuku". Voza goste po banji.
- Neki bi pomislio kako je ovo dobar posao. Nije, prijane. Nema
mnogo onih koji bi da se po banji vozaju, a nije ni jeftino. Konji
skupi za održavanje. Jedno potkivanje košta 40 evrova, a moraš
ih potkivat' svakih deset dana, izližu se potkovice po betonu
i asvaltu. A di je zob, di je seno, dizgin... - rezigniran je
Todorov.
Dok pričamo sa vrnjačkim kočijašima, tik uz čeze pristaje vrnjački
vozić. Sav u letnjim bojama. Svi vagončići puni. Na ovaj način
najlakše je, najbrže i najjeftinije obići Vrnjačku banju.
Mnogo bi bolje prolazili kad ovog vozića ne bi bilo. Nekad su
banjom špartale čeze. Sada sednu u vagonče i odeš kud god voleš.
Al', šta je, tu je - nema nazad - komentariše Todorov.
Vozovođa Milanče sa smeškom na usnama posmatra konjušare dok
čeka da se ukrcaju svi putnici.
- Rade ljudi svoj posao, za svakoga ovde ima mesta. Ipak, ne bih
rekao da im posao cveta. Naši gosti radije koriste ovaj naš vozić.
Lepše im je, udobnije i brže stignu. Ja bih se, ipak, radije vozio
čezama - priznaje vozovođa Milanče.
Tekst i foto: Miloš Milišić
