Ovih dana se u našoj štampi, očigledno po narudžbini, javila grupa javnih radnika sa predlozima kako da se utroši milijarda i sto miliona evra zarađenih od "Mobtela". Sve ugledna imena, osim ako se političari mogu nazvati uglednim ljudima - prof. Beogradskog univerziteta dr LJubiša Rajić, Čedomir Jovanović i Milutin Mrkonjić, političari, Miodrag Mojić, predsednik Prvog opštinskog suda u Beogradu, dr Nikola Lolin, načelnik stomatološke službe Doma zdravlja u Zemunu, Milinko Zablaćanski, popularni glumac, i Slobodan Milosavljević, predsednik Privredne komore Srbije...

Kao ankete građana
Dakle, stručni ljudi u svojoj profesiji. Svi njihovi predlozi, pojedinačno uzeti, mogli bi se verovatno i prihvatiti kao umni, opravdani, čak uverljivi. Međutim, ma koliko anketirani javni radnici bili obrazovani i stručni u svojoj oblasti i bez obzira na neuporedivost u znanju, u krajnjoj liniji takvo anketiranje o "Mobtelovoj" milijardi ipak podseća na intervjue građana na ulici povodom nekog društvenog problema, poput pitanja "Da li treba preregistrovati crnogorske automobile u Srbiji?"Prosto je neverovatno da se nijedna televizija nije setila da na temu milijarde organizuje još i - kviz!

U svim datim mišljenjima, jedino je prof. Rajić s pravom upozorio da je u ovom slučaju glavni problem to što Srbija nema dugoročni plan razvoja, šta želi i kuda želi ili može da ide. I tu je, očigledno, ceo problem danas sa tom milijardom. Normalno bi bilo da Srbija ima dugoročni, jasan plan razvoja, da ima precizno snimljeno koje institucije i sektori društva rade i žive racionalno ili neracionalno, u saglasnosti ili nesaglasnosti sa mogućnostima i potreba našeg društva. Tek tada bi vlada mogla da izađe pred parlament - ma kakav da je - i usvoji dugoročni plan razvoja zemlje. Tada ne bi bile potrebne demokratske konsultacije sa umnim pojedincima kuda usmeriti milijardu.

Razumeju se u sve oblasti
Suština je i sledećem - pojedinac, bio obrazovan, stručan i uman, po prirodi ne može sam, dakle bez kolektivnog rada, da sačini dugoročni plan razvoja jedne, bilo koje zemlje, uključujući i Lesoto. Pogotovo to ne može da učini u kratkom novinskom napisu. Čemu onda služe tolika silna ministarstva, instituti, Srpska akademija nauka? Sveobuhvatni, dugoročni programi zemlje se izrađuju kolektivno više godina.

Danas, međutim, kada nemamo (normalni) parlament, (normalnu) vladu, (normalnu) političku scenu, svaki ministar iz svog (partijsko-feudalnog) budžeta, bez kolektivnih konsultacija u vladi, samostalno odlučuje gde će se i koliko investirati. Naravno, prema interesu partije koja ga je postavila za ministra. Ministar za kapitalne investicije, koji svakako mnogo radi jer ima na raspolaganju ogroman budžet, hvali se izgrađenim putevima i mostovima, kao da ih je izgradi iz svog džepa. A pravo pitanje je ne koliko je puteva izgradio, već da li su sve te investicije išle prema najstrožem prioritetu potreba zemlje kao celine.

Drugi "Mobtel" nemamo!
Ministar finansija apsolutno samostalno i tvrdoglavo odlučuje o ogromnim državnim parama. Pa i kad mu ekonomski i finansijski stručnjaci, profesori univerziteta i rukovodioci instituta skrenu pažnju da će neke nameravane investicije biti više od štete nego od koristi, on takva upozorenja arogantno ignoriše iako je po stručnoj spremi na nivou prosečnog srednjoškolskog profesora.

Najtajanstveniji je u svemu ovome predsednik vlade, a najtransparentniji predsednik Republike. Prvi zato što se očigledno ne razume dovoljno ni u privredu ni u finansije, a drugi, koji se u to još manje razume, ali ima bar jasnu sliku šta je u interesu partije na čijem je čelu, kao što je i na čelu države.

Sve govori da će se ta famozna milijarda potrošiti svakako u korisne investicije - što i nije teško razumeti u situaciji kada bi nam malo bilo i sto milijardi. Pa će, zatim, nastati nekorisna rasprava zašto je investirano tamo, a ne ovamo ili onamo.
A nemamo još jedan "Mobtel".

Dr Damjan Dragojević, Novi Beograd

Poštovani, poznato mi je već da ne objavljujete kritička pisma nas iz dijaspore ali samo nekoliko reči u vezi teksta gospodina Cvetkovića iz Obrenovca na adresu Roma u dijaspori koji nisu sagradili spomenik jednom humanom Nemcu iz Drugog svetskog rata koji je tada njima pomagao.

Nisu ni Srbi sagradili spomen-muzej Milošu Crnjanskom, nego je to neka sobica u Beogradu pored toaleta pa nikom ništa. Nekome su, izgleda, posmetale kuće Roma iz dijaspore kao da od gradnje tih kuća niko nije imao koristi. A imala je najviše građevinska mafija u Srbiji kojoj ni dlaka s glave ne fali pred zakonom koji očito ne važi za sve podjednako.

Od nas iz dijaspore se očekuje da ulažemo u Srbiju, naše se kuće nazivaju "dvorovima" dok se vile namnoženih milionera u Srbiji i ne spominju. A ima ih u Srbiji deset puta bogatijih od nas u dijaspori. Umesto da se nama prebacuje, bilo bi lepo da se obrate milionerima u Srbiji samo u Beogradu njih (6.565), a slede Novi Sad (1.898), Niš (800) i Kragujevac (731) jer kad su tolike milione mogli da zarade u Srbiji (!?) mogu barem neki i da potroše u njoj.

Jelena Nikolić, Danska

U Goraždevcu, kod Peći, u subotu je održan parastos povodom trogodišnjice od zločina u kojem su, još nepoznati, napadači hicima iz automatskog oružja ubili dvoje, a ranili četvoro sprske dece dok su se kupali na reci Bistrici. Povodom ove kratke agencijske vesti mogu mirne duše da napišem sledeće:

Naši svekoliki mediji i političari su najveći krivci za zaborav nad ovakvim i sličnim zločinima na Kosmetu. Da ih ovi i drugi zločini uopšte pogađaju, diraju, naši političari bi svaku priliku koristili da prozovu kako međunarodnu zajednicu, tako i sve bivše šefove Unmik - administracije na Kosovu i Metohiju!

Pogotovu doskorašnjeg šefa Unmika Sorena Jensena-Petersena koji je u nekoliko navrata dolazio u posetu Beogradu. Ali tokom tih poseta, naši političari nikada ništa nisu pitali ovog visokog funkcionera međunarodne zajednice. Naprotiv, sa njim su se uvek srdačno i lepo rukovali i ćaskali, bogami kao da im je u posetu došao ujka iz Kuršumlije ili Medveđe.

Mediji ko mediji, ovakve zločine prate kao i njihovi najveći neprijatelji političari. Dakle, samo kada dođe vreme obeležavanja kakve godišnjice i pomena tih zločina. E, ako gospodo političari možete mirno da spavate posle svega ovoga svaka vam čast, divimo se vašem debelom obrazu.

Milutin Mlađenović, Beograd

Ukazao bih na ni malo zaprepašćujuću povezanost pojava na osnovu tekstova u vašem cenjenom listu. Jedan je "Više od polovine građana sada ne bi glasalo", a drugi "Prezaposleni čitači zvezda". U potonjem je izostalo da se astrologija nazove, jasno i glasno, praznoverom.

"Ko veruje u veštice, koga plaši mrakÖ" upozoravao je, povodom toga, još Čika Jova Zmaj. A šta od praznoverje štiti? Vera. Od pamtiveka. I kultura, koju nijedan od meni dosad poznatih ministara nije umeo da shvati kao izuzetno važno duhovno oruđe u borbi za opstanak, najdoslovnije, baš onako kako je učio Dravin, svakog, pa i ovog naroda. Rat protiv pravoslavlja, čije je učenje dijametralno suprotno od onog koje nameće astrologija, rat praznoverom protiv vere, a videli smo iz članka i protiv kulture, nije obustavljen, uz sve glupu markentinšku dreku. "Prošetajte" samo, po TV ekranima.

A zarad čijih interesa? Eto, izvolite, pročačkajte i videćete kakve ćete sve međede na sveto dana isterati. Onima koji znaju nastavak navedenog stiha Jove Zmaja jasno je zašto, u ovom trenu, 61 odsto građana smatra da svojom sudbinom uopšte ne raspolaže; i badava ih je na birališta cimati zlatnom brnjicom i dogoniti fijukom biča. Moguće je da neki od partijskih analitičara na sve ovo zadovoljno protrlja ruke. No, reč je o biološkom umiranju, za koje, razume se, "niko ne može biti odgovoran"!?

Brana Dimitrijević, Beograd