Strategija odvajanja Kosova i Metohija od Srbije ima više nivoa. Jedan je najviši civilni predstavnik na Kosmetu. Formalno ga bira generalni sekretar OUN, ali njegov pravi mandat verifikuju SAD. To je pokazao ambasador Ričard Holbruk, kada je prvog šefa Unmika, po antisrpstvu proslavljenog Bernarda Kušnera, javno pozvao da se ne obazire na OUN već da odluke donosi autonomno, tj. u dosluhu sa SAD, što je on revnosno činio, u čemu nisu zaostajali ni njegovi naslednici, koji su se prosto takmičili ko će više da se umili albanskom rukovodstvu i dobije američke pohvale.

Drugi nivo čine izabrani političari i državnici koji, puštajući probne balone o neizbežnoj nezavisnosti Kosova, nastoje na utiču na čvrst stav političkog vrha Srbije i da dezorijentišu i demorališu njenu javnost, uporno se pozivajući i na Kontakt grupu. Kada im ponestanu argumenti u korist nezavisnosti Kosmeta, hvataju se za pojas i potežu mač da Srbija mora da plati za Miloševićevu "represivnu politiku prema Albancima". A kada i to ostane bez efekta, pribegavaju uceni Srbije članstvom u evroatlantskim integracijama i pokušajima korumpiranja novčanom kompenzacijom. U pomoć im pristiže i vlada SAD, koja preko uvodnika u Vašington postu šalje upozorenje Srbiji zbog "endemskog nacionalizma i opasnostima kojima se zbog toga izlaće".

Treći nivo čine zapadne fondacije, instituti, grupe i udruženja koji, brifovani od američkih zvaničnih krugova ili NATO, izbacuju u etar projekte o nezavisnom Kosovu i brinu se da oni budu što pre prihvaćeni od "doskočnih dasaka" u Srbiji, s ciljem da budu opravdavani i šireni diljem srpske već dovoljno zbunjene javnosti. Jedan od generatora takvih projekata je i Pakt za stabilnost u jugoistočnoj Evropi, gde se nesrećno proslavio prethodnik sadašnjeg ministra Vuka Draškovića. Četvrti nivo, koji celemudrene predloge prethodna tri treba da razradi, odene u nacionalno ruho i učini prihvatljivim za skeptičnu srpsku javnost, predstavljaju te "doskočne daske". NJih čine neke nevladine organizacije kojima sama reč srpstvo izaziva smrtnu alergiju, pomenuti prethodnik Draškovića, kome đavo ne da mira pa i dalje hoće da ubedi Srbiju da joj nema druge nego da se odrekne Kosmeta, LDP, čiji čelnici vode mrtvu trku ko će više da se dopadne Čekuu i Tačiju i dobije pohvalu i priznanje zapadnih mentora albanskog separatizma.

Zvanična politika Srbije za sada se dobro drži. Da bi do kraja bila uspešna, treba da pođe od premise da EU i partnerstvo u NATO nisu za Srbiju važniji nego što je za obe organizacije značajno da je što pre vide u svojim redovima. Zbog geopolitičkih prednosti Srbije i planova tih organizacija za dalje prodiranje na Istok, njihov interes da je vide u svom taboru jači je nego što je interes Srbije da se približavanjem tim organizacijama efikasnije zaštiti od nesigurnih suseda i ozdravi od ekonomske iscrpljenosti. Zvanična politika Srbije treba još čvršće i doslednije da ostane pri stavu da nema odricanja od Kosmeta, nema prodaje i nema razgovora o kompenzacijama za Kosmet. Srbija treba da nedvosmisleno predoči da ne postoji mogućnost da bira između Kosmeta i EU, već da EU i NATO treba da biraju između Kosmeta i Srbije. U slučaju nametanja rešenja o nezavisnosti Kosmeta, Srbija bi to morala smatrati neprijateljskim aktom prema sebi, odbiti priznanje otimanja svoje teritorije i odustati od nameravane integracije u evroatlantske strukture. EU, NATO i SAD treba da odluče da li su im važniji dva miliona Albanaca ili osam miliona Srba. Pragmatični Zapad će teško moći da se zadovolji manjim, a da izgubi veće, tim pre što bi se to veće - Srbija iza toga otvorila za alternativnu politiku, koja više nije toliko neprivlačna i nemoguća kao što je bila pre samo šest godina.