Glavna tema letnjih razgovora među kosovskometohijskim Srbima su bečki pregovori. Uglavnom se komentariše ono što se čulo na televiziji i pročitalo u štampi. Što se ishoda tiče, svi veruju da će biti onako kako velike sile budu odlučile.

Kada se onomad u Beču razgovaralo o manjinama, kosmetski Srbi su napustili pregovore. Većina naroda ih je podržala, jer se Srbi ne smatraju manjinom, već konstitutivnim narodom ove srpske pokrajine.

- Nismo mi, kosovski Srbi, manjina u Srbiji, niti želimo da prihvatimo takav status, a ni da budemo, kako pokušavaju da nam nametnu - nealbanci - rekoše nam u severnoj Mitrovici, ponoviše u Zvečanu i uputiše nas u Banjsku.

Srbe iz Banjske, sela u opštini Zvečan na severu Kosova, Dobrosava Dobrića, Radišu Radojkovića, Dragišu Kostića, Slađana Anđelkovića, Dragana Sovrlića, Mladena Radulovića i Radeta Nedeljkovića zatekli smo u seoskoj kafani. To im je, rekoše, jedino mesto za okupljanje, razonodu i dangubicu.

A dan je dug, naročito letnji. Još duži kada se ne radi. Većina meštana ne radi od 1999. godine, a uglavnom su bili zaposleni u Trepči.
- Sada se snalazimo i mahom živimo od prodaje drveta. Ima uslova i za razvoj stočarstva, ali su u selu ostala većinom staračka domaćinstva - govori Slađan Anđelković.

Najčešća tema razgovara su, kao i u ostalim srpskim, ali i albanskim sredinama, aktuelna situacija na Kosovu i Metohiji i pregovori o budućem statusu ove srpske pokrajine od čijeg će ishoda umnogome zavisiti i njihova budućnost. Bečki razgovori su u ovom trenutku jedino zajedničko Srbima i Albancima. Srbima je Beč postao nekako blizu, bliži od pedesetak kilometara udaljene Prištine u koju ne mogu. Što se Albanaca tiče - oni mogu gde god hoće.
- Velika je neizvesnost oko ishoda ovih razgovora o statusu. Ko zna šta su nam ovog puta pripremile velike sile. Bojimo se da neće ispasti na dobro - odmahuje rukom Dragan Sovrlić.

Mladen Radovanović se uključuje u razgovor rečima da je kod ljudi zavladalo beznađe, napeti su, psihički opterećeni.
Razgovor je nakratko bio prekinut dolaskom Čede Milanovića. Trideset godina je poštar na ovom terenu i, kako u šali tvrde Banjčani, "spava na motoru koji sam ide znanim mu putem". I on deli mišljenje ostalih meštana koji tvrde da su strah i nesigurnost deo ovdašnje svakodnevice, a, kako rekoše, ako njima nije sigurno ovde, kako je tek Srbima koji žive u totalnom albanskom okruženju.

- Naša deca do prvog kafića idu desetak kilometara. S desne strane puta su, prema Kosovskoj Mitrovici, Albanci i nikad ne znamo šta će da urade. Nekoliko puta su minirali železnički most, a da je zaista opasno kretati su noću putem ka Zvečanu ili Leposaviću pokazuje i preporuka Unmika i Kfora svojim ljudima da izbegavaju vožnju u večernjim satima - saznajemo do meštana.

U Banjskoj danas živi oko 600 Srba, od nekadašnjih 6.000. Osamdesetih godina išli su iz ekonomskih razloga, a posla je bilo, uglavnom, za one koji su se opredelili za rudarski hleb sa devet kora i rad u nekom od Trepčinih pogona. Od nekadašnjih 800 osnovaca, sada ih je 80, a u selu je svega 50 mladića starih od 25 do 35 godina.

		SELIDBA MRTVOG KRALJA Manastir, četvrti po redu među kraljevskim manastirima, je sa crkvom Svetog Stefana sagradio kralj Milutin između 1313. i 1317. godine. Ova reprezentativna zadužbina bila je predviđena za kraljevu grobnicu. Kralj Milutin je ovde bio sahranjen 1321, ali su posle Kosovske bitke njegovi posmrtni ostaci prebačeni prvo u obližnju Trepču, a oko 1460. godine u Sofiju, gde se i danas nalaze. - I mrtav je delio sudbinu srpskog naroda s Kosova - primećuju meštani i kažu da je tu bila sahranjena i Teodora, majka cara Dušana. NAJLEPŠI SPOMENIK SRPSKE SREDNJOVEKOVNE KULTURE Banjska je bila na glasu kao jedan od najlepših spomenika srpske srednjovekovne arhitekture. Sazidana je po uzoru na Bogorodičinu crkvu u Studenici. Imala je i živopis visokog kvaliteta, za čiju su izradu korišćeni zlatni listići. Sva je treptala od sjaja zlata iz obližnje Trepče. Fragmenti plastične dekoracije nalaze se u Narodnom muzeju u Beogradu, Arheološkom muzeju u Skoplju, a prelepa drvena skulptura Bogorodice na prestolu s malim Hristom, na kojoj su još vidljivi tragovi boje, nalazi se u obližnjem manastiru Sokolica. U Banjskoj se nalaze ikonostas i nekoliko ikona iz crkve Svetog Ilije u Vučitrnu, kao i iz još nekoliko razorenih kosmetskih crkava. ZLOČINCI I ŽRTVE U 125 kuća u Banjskoj i sa njom spojenim Jašovikom već sedam godina vladaju strah i neizvesnost. - Nespokoj se uselio krajem rata, 1999. godine, i s prvim prognanicima iz ostalih delova Kosova i Metohije - tvrde meštani. Iako je Banjska naseljena samo Srbima, mesta za strah u ovom selu podno Rogozne ima. Malo-malo, pa se dogodi neki incident u kome su uloge počinioca i žrtve "uredno" podeljene. Počinilac je Albanac, žrtva Srbin. Obližnji Suvi Do, u Kosovskomitrovačkoj opštini, nekako je uvek na meti napada, bilo da je reč o kamenovanju autobusa kojim se prevoze Srbi, ili nečem drugom.

Intelektualci su odlazili "trbuhom za kruhom", ali nisu zaboravljali rodni kraj koji je, sada je već svima jasno iz kojih razloga, odjednom zapostavljen. Podelila je Banjska sudbinu ostalih kompaktnih srpskih sredina na Kosmetu.
- Banjska je pedesetih godina prošlog veka bila opština ali je, zahvaljujući antisrpskoj politici, postala mesna zajednica sa 25 sela i zaseoka. Od tada nije ulagano u njen razvoj, pa je tek osamdesetih godina zasijala prva sijalica, i tada se, noću, moglo videti koliko je praznih kuća ostalo - priseća se Radiša Radojković.

Meštani pominju Jugoslava Kostića, nekadašnjeg člana Predsedništva SFRJ, koji se izborio da u rodno selo "dovede" poštu i telefon i ovaj kraj, koji je silom prilika ostao nerazvijen, približi svetu.
A nekada je, ima tome oko sedam vekova, svet dolazio u Banjsku. Da se divi prelepoj zadužbini srpskog kralja Milutina i nadaleko čuvenom sjaju banjskog zlata, koga više nema. Kažu još da je manastir bio i bogato obdaren sa 75 sela i osam katuna, što je bio najveći ktitorski prilog jednoj nemanjićkoj crkvi. Manastir je tokom svoje duge istorije često bio pljačkan i razaran.

I, opet se priča vraća na politiku. Radiša Radojković podseća da je Banjska oduvek bila utočište za prognanike, a manastir je razoren po zapovesti sultana jer su se tu skupljali hrišćani izbegli iz turskog zarobljeništva.
A voleli su Turci, baš kao nekada srpske velmože i rudari Sasi, koji su radili u čuvenim kosovskim rudnicima, da dolaze u ovdašnju banju, za čiju su lekovitu vodu znali još i stari Rimljani. Ovo selo je nekada bilo poznato i kao banjsko lečilište. Banjsko kupatilo, hotel i depadans, izgrađeni posle Drugog svetskog rata, pripadali su Trepči, ali nijedan objekat nije adaptiran od 1976. godine.

- Svojevremeno je ovde dnevno bilo i do 1200 kupača. Danas nema nijednog. Banjska voda leči reumu, stomačne tegobe, sterilitet u 70 odsto slučajeva. Vodu piju i šećeraši. Tvrde da pomaže u lečenju dijabetesa. Postoje tri izvora. Temperatura vode u onom kod manastira je 68 stepeni, dok je kod ostala dva, u centru sela, 38. Pri hlađenju bude 35-36 stepeni, što je istovetno sa temperaturom tela. Voda sa sva tri izvora ima isti hemijski sastav - saznajemo od poslovođe kupatila Radeta Nedeljkovića, dok obilazimo ruinirani objekat.

U nekadašnji hotel i depandans 1995. godine smešteno je 307 srpskih izbeglica iz Hrvatske. Sada ih je četvoro. Ostali su otišli, uglavnom u inostranstvo. Danas u Banjskoj živi desetak Srba raseljenih iz ostalih delova Pokrajine. Došli su u leto 1999. verujući da je to samo privremeno.
Dragiša Kostić, raseljen iz Obilića s majkom, ženom i dvoje dece, izgubio je nadu da je njihov odlazak iz kuće privremen. Isto razmišlja i Mladen Radulović, raseljen iz južne Kosovske Mitrovice.

I, opet se vraćamo u kafanu gde se vodi isti razgovor i prepričavaju izveštaji iz Beča.
- Bojimo se da će Srbija izgubiti pravo na ovaj deo svoje teritorije, a mi ostati među zločincima, bez ičije zaštite. U tom slučaju - selićemo se. Bez Srbije i Rusije mi nemamo ovde šta da tražimo - govore upadajući jedan drugome u reč ljudi kojima su ostali još jedino nada u boljitak i vera u Boga.

U čuda su kosmetski Srbi odavno prestali da veruju, ali još veliku nadu ulažu u stav Moskve, ubeđeni da ih ovog puta neće ostaviti na cedilu. Zarad sopstvenih unutrašnjih interesa.

LJiljana Staletović