Nova generacija beogradskih umetnika insistira
na preispitivanju novih medija. Likovnost i značenje dela se ponovo
nameću kao dominantni problemi jer je euforija za visokom tehnologijom
pojela samu sebe. San o progresu se po ko zna koji put dokazao
kao nemoguć. Gro produkcije u novim medijima se ne pomera od fabrički
setovanih standarda kolorita, fotometrije, preset figuracije i
isprazne dokumentaristike, koja bez ikakve distance prati aktuelnu
političku situaciju. Jednostavno rečeno, novi mediji nisu dovoljno
"umetnički".
Upravo ovaj stav je polazište Nine Stanković. Umetnica insistira
na autentičnoj vezi digitalne animacije i iskustava štafelajskog
slikarstva. U naglašenom redukcionizmu, ona preispituje i osnovne
postulate grafičkog dizajna - glavnog komunikacionog sredstva
Nulte decenije.
- Komunikacija je osnovni problem. Upravo radim na jednoj seriji
naglašeno redukovanih apstraktnih slika, pokušavajući da nađem
savršene forme i savršene odnose. Svodim forme na grafički znak,
gotovo logotip. Mislim da je trenutak pogodan za ukrštanje medijske
komunikacije i autentičnog slikarskog senzibiliteta. I kada sam
se bavila figuracijom, sve je bilo jako stilizovano i apstrahovano.
Neki smatraju moj "redukcionizam" suviše radikalnim,
ali mi živimo u svetu u kome je dizajn apsolut. Dizajn je estetski
kod naše civilizacije, možda još više nego "umetnost".
LJudima ne smeta minimalizam u dizajnu, ali od slike još uvek
očekuju neku "punoću", priču i ne znam šta još.
Učestvovaćeš i na sledećem Oktobarskom salonu, čiji je kurator
Rene Blok?
- Da. Upoznali smo se sa Reneom u Kulturnom centru Beograda. Ja
i moj suprug Miodrag Stanković napravili smo digitalni rad "Animmuybridge"
svojevrsni omaž Edvardu Mejbridžu, velikom inovatoru na polju
fotografije, koji je bio fasciniran poetikom pokreta. Mi smo animirali
sve Mejbridžove fotografije koje predstavljaju stadijume ljudskog
tela u pokretu. Rad "Animmuybridge" karakterišu brzina
i haos, osnovne odrednice vremena u kome živimo.
Smatrate da digitalna animacija može zadržati klasično shvaćenu
likovnost?
- Zašto da ne? To i jeste izazov. Kada pogledate to mnoštvo Internet
radova i šta polja moći trenutno forsiraju kao vrhunsku digitalnu
umetnost - zgadi vam se. To sve izgleda isto. Naručena umetnost
bez trunke iskrenosti. Slika i dalje nudi mogućnost za jači doživljaj
sveta od 90 odsto aktuelne produkcije u novim medijima. Novi mediji
su hladni, perfekcionistički. Greška je isključena, a samo greška
čini da delo zaista bude živo. Posebno su odvratni novomedijski
politički pamfleti na nivou priloga za TV dnevnike. Mene ne interesuje
narativni plan u animaciji. Niti radim sa muzikom ili zvučnim
efektima. Želim animaciju koja bi stavila aksiome likovnosti u
pokret. Ma koliko to nemoguće zvučalo...
Opsednuti ste grafičkim dizajnom?
- Ali on je stanje jezika! To je najdominantniji jezik ove "civilizacije
slika". Priroda odavno nije model slikara, već medijska slika.
Grafički klišei i znakovi su moćno sredstvo vizuelne komunikacije
koje daleko prevazilazi verbalnu. Vizuelna komunikacija je brža,
direktnija...nudi instant prepoznavanje, iluziju pripadnosti,
totalnu identifikaciju sa informacijom. Vredelo bi pervertirati
te neprikosnovene zakone grafičkog dizajna. Barem zabave radi
(smeh).
Srđan Đile Marković
