Kolumnistkinja jednog beogradskog dnevnog lista se u broju od 10. avgusta u napisu pod naslovom "Pitanje" latila čudnog posla da dokaže tačnost sopstvenih i dr Žarka Koraća tvrdnji da su Srbi prognani iz Hrvatske i oni tamo pobijeni, sami za to krivi. U stvari, kolumnista citira navode iz napisa dr Žarka Koraća objavljenog u listu "Nezavisne novine" pod naslovom "Jedanaest godina posle Oluje". Kao da je kolumnista imala zadatak da te navode potvrdi svojim mišljenjem.

Razumevanje za krvnike
Kolumnista se najpre pita da li su sve žrtve iz kolona prognanika nevine žrtve. Da li je uspostavljanje srpskih država na tlu Hrvatske bilo praćeno etničkim čišćenjem tamošnih Hrvata? Da li su njihova imanja opljačkana i da li je bilo zločina prema njima?" Pa odgovara sama sebi: "Možemo se sa sigurnošću složiti da je u izbegličkim kolonama bilo i onih koji su ubijali Hrvate i muslimane i palili njihove kuće. I to se mora na sudu ispitati i utvrditi da ne bi pored tih ("Srba ubica") stradali nevini kakvih je bilo u izbegličkim kolonama". Kolumnista i Ž. Korać odaju "priznanje hrvatskom predsedniku Stjepanu Mesiću na hrabrosti jer je jedini na godišnjici "Oluje" ove godine pomenuo potrebu da se kazne krivci za zločine počinjene tom prilikom nad Srbima. Mada se kolumnista čudi zašto ti krivci 11 godina nisu pronađeni.

"Srbija je jedina koja se još nije oslobodila balasta krivice zbog čega joj se preti oduzimanjem Kosova i Metohije. Srbija treba da prizna da su njene žrtve krive za ono što im se dogodilo i tako da odgovor na pitanje ko je prvi počeo". Ova gomila neistina koje je napisala pomenuta kolimnistkinja je grubi plagijat zvanične politike administracije SAD, pa se postavlja pitanje čiji je, u stvari, ovaj tekst. Jer tu slučajnosti nema. Naručeno ili nenaručeno, svejedno.

Povampireno ustaštvo
Na pitanje ko je u Hrvatskoj izazvao rat, kolumniskinja "zaboravlja" bitne činjenice - da je najpre Tuđmanova proustaška vlada iz Ustava Hrvatske izbacila odrednicu da je srpski narod u Hrvatskoj konstitutivni narod, čime je sveden na građane drugog reda; da su najpre proustaške bande "zenga" krenule na Krajinu i Knin da silom oružja i ustaškim noževima nametnu lokalnom srpskom stanovništu policijski režim. Sećajući se zverstava koje su ustaše počinila u Krajini, logično je bilo da Srbi nisu smeli da mirno, kao ovce, čekaju da ih ponovo neoustaše trpaju u crkve i pale ili da ih noževima kolju, a domove im razaraju. U tim borbama je bilo poginulih na obe strane, ali je međunarodnim konvencijama razjašnjeno da pali u borbi nisu ratne žrtve u smislu ratnog zločina. Da li je Milošević, koji jeste pomagao Krajišnike i oružjem, mogao da prisili Srbe u Krajini da prihvate poznati plan o rešenju krize i da li je taj plan bio zaista iskren da se realizuje neizvesno je i tek će istorija, na osnovu za sada nedostupnih dokumenata, utvrditi gde je tu istina.

Avnojevske granice između republika u SFRJ, kao i granice banovina u Kraljevini Jugoslaviji, uvek su bile samo administrativne granice. Srbi se i danas vajkaju što pobednička srpska vlada posle Prvog svetskog rata nije formirala srpsku državu sa svim teritorijama na kojima su Srbi vekovima živeli, pri čemu je u nekoj federalnoj državi bilo mesta i za samostalne tvorevine Hrvata, Slovenaca i muslimana. Ali Kralj Aleksandar nije bio republikanac.

Drskost bez granica
Dr Žarko Korać, bivši potpredsednik Vlade Srbije, oduvek je bio poznat kao antisrpski, a proamerički političar. Nažalost, nije usamljen. Ali je još tužnije kad mu se pridružuju i novinari, kao u ovom slučaju kolumnistinja našeg dnevnog lista, koja na kraju svog opskurnog napisa drsko piše: "To nije pitanje opravdanosti zločina kako će sigurno pomisliti krajnje nedobronamerni jer je teško zamisliti da bi se tako nešto usudio da pita bilo ko normalan". Samo ne znam ko je ovde normalan, kao što ne znam ni nacionalno poreklo dotičnog autora teksta.

Najzad i uzgred rečeno, novi vlasnik "Frikoma" i "Dijamanta" izvesni mladi hrvatski biznismen Todorić je "slučajno" baš na dan kada je Hrvatska slavila "Oluju" organizovao impozantan prijem u Batajnici povodom otvaranja novog centra "Frikoma" i "Dijamanta" u Batajnici. Kakva drska "slučajnost". Usred Beograda i Srbije i baš na taj tragičan dan.

Bogdan Popović, Beograd

Poštovani u Glasu, molim vas objasnite šta znači reč "brendovi".
"Vino i kulen prvi srpski brendovi", samo su neki od naslova u vašem, ali u gomili ostalih medija, uključujući i one elektronske... Reč brand znači zaštitno ime, naziv, proizvoda koje se uvodi radi zaštite proizvoda od krivotvorenja. Zato možete napisati "Vino i kulen prvi srpski zaštitni nazivi ili proizvodi sa zaštitnim imenima".

Drugi narodi smatraće nas kretenoide, idiote ili na srpskom, "slaboumne", ako nastavimo sa lider, sumit, brend, bienale, ciao, verovatno ćemo izgubiti i ono malo srpskog jezika i pravopisa... Brend takođe znači i zig, na primer usijano gvožđe kojim se obeležava govedo da pripada određenom vlasniku. Ako nastavimo sa izbacivanjem srpskih reči i uvođenjem engleskih, uskoro će i nas da "brenduju" usijanim gvožđem, kao što je Radoje Domanović proročki opisao.

Radomir Živanović, Beograd

Posle Prvog svetskog rata u Obrenovac se doselio jedan Nemac - Branko Vinter. Bio je zanatlija metalske struke. Svidela mu se Srbija i srpski narod, primio je pravoslavnu veru, slavio slavu kao svaki srpski vernik i postao ugledni građanin Obrenovca.

Za vreme okupacije, Nemci su ga obavezali da bude tumač komandantu nemačkog garnizona u Obrenovcu. Nikakav "saradnik okupatora". Naprotiv. Od tog momenta Branko Vinter ulazi u istoriju Obrenovca, a posebno obrenovačkih Roma. Činio je sve šta je i kada je mogao da spase Obrenovčane od progona i odmazde okupatora.

Ali, jedan događaj dobro poznat u Obrenovcu usmerio je ime Branka Vintera ka legendi. Evo zašto. Jedne ratne godine, komandant nemačkog garnizona u Obrenovcu dobio je naređenje da sve obrenovačke Rome, tada nazivane Ciganima, deportuje na prisilan rad u Nemačku. Saznavši za to, Branko Vinter, komandantov tumač, zamolio je komandanta da primi jednog obrenovačkog Roma, nadaleko poznatog virtuoza na violini, Icu, zvanog Slavuj. Po savetu Vintera, Ica je poneo svoju violinu i pred nemačkim komandantom odsvirao nekoliko poznatih melodija čuvenih nemačkih kompozitora, među kojim i poznati Štrausov valcer "Na lepom plavom Dunavu". Nemački komandant je bio iznenađen lepotom Icinog muziciranja. Vinter je to iskoristio i objasnio mu da su svi obrenovački Romi talentovani muzičari, vredni i pošteni ljudi i zamolio ga da izdejstvuje povlačenje naredbe o njihovoj deportaciji u Nemačku. Tako su obrenovački Romi ostali u Obrenovcu.

Kad je posle rata Branko Vinter umro, prirodnom smrću, naravno, nije osuđen kao "saradnik okupatora" i Obrenovčani su ga sa poštovanjem ispratili, a Romi, svi do poslednjeg, i žene i deca, bili su na njegovoj sahrani. Dovde je priča lepa, normalna, razumljiva i plemenita. Ali, ono što se kasnije dogodilo sa grobom Branka Vintera na obrenovačkom groblju nije ni lepo, ni normalno, ni razumljivo, niti plemenito. Sićušna pločica poduprta gvozdenom šipkom na grobu Branka Vintera godinama je zarasla u korov, slova na ploči više ne mogu da se razaznaju. LJudi su zaboravili Branka Vintera.
I sad se postavlja pitanje koje je i povod ovog napisa: zašto su mlađe generacije obrenovačkih Roma zaboravile uspomenu na Branka Vintera koji je u najtežim ratnim godinama spasao sigurne smrti njihove očeve, majke, braću i sestre? Mnogi obrenovački Romi su posle rata, radeći najteže poslove u Zapadnoj Evropi, postali imućni, sazidali su velelepne vile u Obrenovcu, voze najskupocenija kola... Ali, niko od njih nije čuo za Branka Vintera.

Republika Srbija vodi ispravnu politiku emancipacije Roma. Ali, u slučaju koji je ovde opisan, obrenovački Romi nisu nikada poveli akciju da svom spasiocu podignu pristojan nadgrobni spomenik na koji bi mlađe generacije Roma stavljale cveće u znak zahvalnosti jednom plemenitom čoveku.

Čedomir Cvetković, Obrenovac

Povodom 150 godina od rođenja genija Nikole Tesle, u prostorijama Udruženja univerzitetskih profesora i naučnika Srbije u Beogradu je (10. jula ove godine) održan Prvi simpozijum o svetskom velikanu Nikoli Tesli. Brojni referati iz različitih naučnih oblasti doprineli su da ovo bude izuzetno stručan i zanimljiv skup. Tako se moglo čuti o Tesli kao besmrtnom univerzalnom stvaralačkom geniju čovečanstva i koja reč o problemima naučnih instituta. Interesantno i poučno je bilo slušati o karakteru Tesline genijalnosti, ali i tome koliko se vrednuje Teslino delo u današnjem svetu. Pouka mladima mogla se izvući iz referata o pedagoškoj strani Teslinog dela i ličnosti. Bilo je reči i o pretpostavkama na kojima počivaju neka Teslina rešenja. Čuo se i Teslin imperativ mudrog života, zatim relacija Tesle i matematike, Teslina rodoljubivost i čovekoljubivost. Bilo je i usko stručnih tema, kao što je Dinamičko ponašanje turbogeneratora u zavisnosti od tehničkih uticaja... Poneka reč je posvećena Teslinom naučnom doprinosu fizici i na kraju pomenut je Milutin Tesla, kao književnik.

Pošto se radi o vrlo interesantnim, stručnim i, pre svega, humanističkim radovima koji odišu ljubavlju prema ovom naučniku i srpskom geniju, predlažem vašoj cenjenoj redakciji i svim medijima u Srbiji da zanimljive odlomke iz ovih radova objave kroz seriju članaka povodom ovog značajnog jubileja.

Jovan Popović,profesor u penziji, Beograd

Poštovani, želim da preko vaših novina pozdravim Vlada Divca, našu sportsku legendu i dokazanog patriotu. Posle svega što mu se u našoj Srbiji dogodilo proteklih godinu dana, ostaje mi samo da se nadam da će jednog dana uvideti da se sve ovo odvija ipak u njegovu korist. Samo treba da bude strpljiv, a vreme će pokazati da je Bog na njegovoj strani.

Bilo bi divno da imamo više ovakvih veličina kao Vlade, koji raspolažu zdravim novcem. Moj doprinos je - ne kupujem više ni "knjaz" ni Novosti.

Slobodanka Lalić, Šabac