Muzičar Vladimir Lešić, praunuk Miloša Savčića, rodio se 1962. godine u stanu od 130 kvadratnih metara u Dositejevoj ulici. U njemu je, kako priznaje, vladala "neprijateljska atmosfera izbegličkog kampa", jer je, pored njegove, u stan bilo useljeno još šest porodica. A, pre otimačine privatne imovine od strane komunističkog režima, njegov pradeda se, na jednoj francuskoj listi najbogatijih ljudi tog vremena, nalazio na jedanaestom mestu u Evropi, a u njegovim firmama pred Drugi svetski rat radilo je 50.000 ljudi!

Od 1997. godine Vladimir Lešić se javno angažuje za povraćaj imovine, a po osnovu Zakona o popisu nacionalizovane imovine dosad je predao 119 prijava. Pričao je sa nosiocima vlasti, polemisao sa ministrom Vlahovićem oko privatizacije, angažovao advokate u zemlji i svetu. Vodi paralelne procese i na ratnoj je nozi sa državom, koja mu ne priznaje pravo na oduzetu pradedinu imovinu. Sarađuje sa svim udruženjima za povraćaj imovine i jedan je od kreatora kampanje "Oteto - prokleto! "

Pradeda platio gradski dug

A ima Vladimir za šta i da se bori. Podseća kako je njegov pradeda Miloš, pošto je u Minhenu završio za inženjera, i pored poziva čuvenog Ajfela da radi s njim, svojevremeno odlučio da se vrati u domovinu. Izgradio je najveću strugaru na donjem Dorćolu, vodio izgradnju železnice, započeo proizvodnju vagona u današnjoj fabrici "14. oktobar"... Prva upotreba armiranog betona u Srbiji vezana je za Savčiće, a bavili su se i izvozom voća, povrća, stoke... Kada je Austrougarska započela carinski rat i zabranila izvoz stoke iz Srbije, Savčići su izgradili prvu veliku klanicu, današnji BIM Slavija. Za vreme Prvog rata u Ženevi je Miloš Savčić sa Jovanom Cvijićem i profesorom Đorđevićem, ekonomistom, osnovao Srpski komitet i učestvovao u osnivanju Društva naroda.

Otvoriše prvo osiguravajuće društvo u Srbiji, bili su najveći akcionari Agrarne, Vračarske i Izvozne banke, a sve svoje imanje objediniše stvaranjem holdinga Prometna banka. Kraljevina SHS bila je prilika da se ekonomska delatnost proširi, a posebno je zanimljiv projekat porodice Savčić bila kupovina vinograda na brdu Dedinje, parcelisanje i izgradnja rezidencijalne četvrti, kojoj su potonje generacije vlastodržaca tako dosledno težile. Godine 1929. kralj je ukazom postavio Miloša Savčića za gradonačelnika Beograda, a nepovoljni kredit koji je gušio grad porodica Savčić isplatila je ličnim sredstvima.

Kad DB zakuca Živo se seća poslednje posete radnika DB-a njegovoj porodici, negde krajem 1987. godine. - U pola noći upadaju dva bilmeza u onim odelima živih boja, kakva su tad bila popularna među seljacima. Sećam se smrada luka i alkohola. Pokojna majka i ja bili smo sami u stanu. Vade udbaške iskaznice, mašu mi njima oko glave. Sedaju kao da su u svojoj kući. Urlaju. Pitaju za ujaka Dragoslava Jovanovića, arhitektu u Parizu, za Radeta Acovića u Ženevi, pitaju zašto se moji rođaci Vera i Miloš Savčić u Čikagu ne javljaju našem konzulu. Jedan od njih, neki brka, neprestano namešta pištolj. Majka plače, drži me za rame, ja sam tada bio klinac - priseća se Lešić...

EKV, Rambo, Kristali, DLM i Buka u pola osam Lešić je 1977. godine osnovao "Košmar", prvi pank bend u Beogradu. Seća se Milana Mladenovića, Koje, bubnjeva koji su izluđivali njegovu majku Mirjanu, prvog honorara za svirku, kad je imao 14 godina. Osamdesetih godina svirao je sa svim važnijim muzičarima naše scene, a zatim, sa braćom Matić, osnovao Del Arno bend. - Godine 1989, na dan kada je pao Berlinski zid, moj bend "Zion" imao je svirku. Pre koncerta smo gledali vesti, krenula mi je suza. Posle je na bini bio pakao, svirali smo četiri sata. A onda počinju ovi naši ratovi. Ma, to me je do ludila dovodilo. Umesto da se bavimo time šta je naše vlasništvo, nad čim imamo tapije, ta divljačka crta je vodila ka tome da se razmišlja da je naše dokle nam seže pogled - priča Vlada, koji početkom devedesetih otvara studio, kroz koji su prošli EKV, Rambo, Kristali, Del Arno, DLM, Madam Piano, Plejboj... U januaru 1997. godine Lešić je predvodio prvi drum circle kolone Studentskog protesta, koji je bio početak "buke u pola osam"...

A onda je stiglo komunističko oduzimanje imovine i Savčićev unuk je završio u stanu s početka priče. Seća se Vladimir Lešić i kako je pre tri godine sakupljeno 98.000 potpisa građana za predlog zakona o povraćaju otete imovine, koji obavezuju Skupštinu Srbije da ga stavi na glasanje po hitnom postupku. Ali, to nije učinjeno.

- Ako je tih 250 trutova, čast izuzecima, slika Srbije i ako je volja Srbije da nam o glavi rade takvi likovi, stvarno ne znam čemu se nadamo. Kada je početkom devedesetih izveden demokratski preobražaj u Češkoj, u prvih mesec dana izvršen je povraćaj nacionalizovane imovine. U Češkoj je pobedila građanska klasa, a kod nas uporno pobeđuju komesari, deca komunizma kojima neregulisan status vlasništva savršeno odgovara za lov u mutnom. Pre četiri godine, kada je La Farž otimao Beočinsku fabriku cementa, koju je izgradila moja porodica, njihov direktor Džordž Bobvoš u četiri oka mi je priznao vlasništvo, ali i objasnio da su se zahtevi vlastodržaca u Srbiji za tu privatizaciju kretali između 1.8 i 2.3 odsto. Očigledno je da je EU odlučan u svom stavu da se bespravno oduzeta imovina vrati vlasnicima.

Tražiće pravdu u Strazburu

Sudeći po svim dosadašnjim procesima, ja ću državu dobiti u sporu pred Sudom pravde u Strazburu kao poslednjom instancom pred kojom mogu da odbranim svoje pravo. Kada se nekome obratim zvanično, odgovaraju mi kako će biti preduzete mere, osnovane komisije... Pričao sam sa ministrima, sa zvaničnicima, liderima partija, narodnim poslanicima, i svi su spremni da me podrže, svi razumeju. A kada treba nešto da urade, svi ćute - ogorčen je Lešić.

Nekoliko puta je ministar finansija Mlađan Dinkić izlazio u javnost sa procenama da bi povraćaj imovine zakonitim vlasnicima značio unutrašnje zaduženje od 250 milijardi dolara.
- Nesuđeni kolega muzičar manipuliše javnošću, jer računa da će nas isplatiti državnim obveznicama. Naš predlog zakona, a i rešenje koje je već praktikovano u svim bivšim socijalističkim zemljama i koje je podržala EU, traži da se sva imovina vrati u naturi. Onda nema bankrota države. T

- o ne znači da ću ja sada krenuti po gradu da izbacujem ljude na ulicu. To su stanovi i lokali i napravljeni za rentiranje. Očekujem da od njih imam rentu u visini koju može i država da odredi po kvadratnom metru, zavisno od lokacije. Istovremeno, novac kojim je bespravno legalizovana moja imovina mora da bude vraćen građanima. Država taj novac može da povuče iz Fonda za restituciju EU. Zakon o privatizaciji koji je EBRD izdiktirao tadašnjoj vladi Srbije podrazumevao je i stvaranje posebnog fonda za restituciju putem procenta za svaku privatizaciju.

- Zašto je danas taj fond prazan? Što se industrije tiče, ne vidim nikakvu prepreku za njen povraćaj u naturi. Priča se o nekakvim ogromnim ulaganjima države u te fabrike. Pa i ta ulaganja su vučena putem kredita baziranih na postojećim kapacitetima. Najgore je što su najveći deo industrijskih kapaciteta predratne, tehnološki napredne Srbije, uspeli da unište u poslednjih 60 godina. Ono što nije uništeno za procenat su prodavali po političkoj osnovi. Glavno je da su nesposobni napunili džepove arčeći tuđe. Ekspilatori, što će reći kradljivci tuđeg nasleđa, drumski razbojnici-zaključuje Vlada Lešić.

Rastko Šejić