GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja 6. 8. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

MOJE DRUGO JA - Aleksandar Popović, ministar nauke i zaštite životne sredine u Vladi Srbije

U politiku utrčao sa atletske staze

Kao juniorski i seniorski reprezentativac, učestvovao na svetskom i evropskom prvenstvu, mediteranskim igrama, jedino žali što mu je promakla olimpijada

Ako ste pomislili da u Srbiji reči "brzina" i "ministar" ne idu zajedno čak ni u domenu naučne fantastike, grdno ste se prevarili. Kao doktor hemije, Aleksandar Popović, ministar nauke i zaštite životne sredine u Vladi Srbije i potpredsednik DSS-a, naučio je da sve poslovne probleme uspešno rešava koristeći "male sive ćelije" ali, za razliku od mnogih svojih kolega, kad zatreba ume i da potrči. Nije ni čudo, jer je Popović bivši atletičar i nekadašnji reprezentativac, koji za sobom ima mnogo sportskih uspeha, rekorda, medalja... Trenirao je, naravno, u "Crvenoj zvezdi", što se dalo naslutiti već po uramljenom novinskom tekstu na zidu njegove kancelarije, na kom je najupadljiviji ogroman naslov - "Zvezda prvak sveta". "Da li se i moglo u nekom drugom klubu, nego u jedinom šampionskom? "-pita, sa širokim osmehom.

- Atletiku sam počeo da treniram 1985. godine i to sasvim slučajno. Sećam se, u maju te godine je bilo školsko opštinsko takmičenje na "Marakani" i ja sam otišao samo da ga gledam. Uopšte nisam imao nameru da trčim, ali, kad se na stazi nije pojavio dečko koji je trebalo da za školu učestvuje u trci na 400 metara, rešili su da ubace mene, da barem neko trči i škola uzme neki poen. Na brzinu sam se presvukao, trčao i - pobedio - priseća se srpski ministar za nauku.

Pored atletske staze zatekao se i Stevan Lazić, koji će mu docnije, kroz celu atletsku karijeru biti trener, i pitao ga da li bi trenirao atletiku. Aleksandar Popović odmah se pronašao u disciplini na 200 metara, ali je, zavisno od sezone, umeo da potrči i na 100 i 400 metara, a kad je to bilo potrebno klubu i štafetu 4 puta 100 i 4 puta 400 i 400 metara prepone... I to sa solidnim uspehom, jer je kao juniorski i seniorski reprezentativac učestvovao na svetskom i evropskom prvenstvu, mediteranskim igrama...

- Nikad nisam bio jedino na olimpijskim igrama, to mi je ostao žal. Bio sam solidan klupski i reprezentativni trkač. Ništa posebno. Pa, dobro, bilo je tu nekoliko rekorda... - skromno priča Aleksandar Popović.

Na treninge je na početku išao svakog dana, pre ili posle škole, a kasnije i dva puta dnevno, kada je trebalo spremiti se za neko veće takmičenje. Znao je da trči i sa temperaturom 39,5 i kad nije bio baš raspoložen, a kako priznaje, za sve godine treniranja u Srbiji propustio je jedan jedini trening.

- Sećam se, imao sam neku jaku glavobolju i baš nisam mogao da trčim. Ipak, uspevao sam da, uprkos atletskim obavezama, odvojim vremena i za druge stvari. Uz treninge sam uspeo da završim studije i to najviše zahvaljujući velikom razumevanju ljudi sa Hemijskog fakulteta, koji su uvek nalazili načine kako da mi pomognu da završim vežbe i ispite, iako sam dobar deo školske godine provodio na pripremama i takmičenjima... I, jeste bilo teško, ali mi se sviđalo - priča Popović.

Iako je oduvek znao da će njegovo "prvo ja" biti nauka, nije dizao ruke od trčanja ni dok je završavao srednju školu u Moskvi, a ni kasnije, kao postdiplomac u Floridi. U Rusiji je odmah počeo da trči za moskovski "Dinamo", u Belgiji, gde je takođe živeo godinu dana, takmičio se za "Ekscelzior" iz Brisela, dok je u Americi trčao van konkurencije za "Florida stejt" univerzitet.

- Tu sam tek video kolike su razlike u sistemu treniranja u raznim zemljama. Recimo, u Rusiji su treninzi bili strahovito fizičko opterećenje, dok smo u Americi mi Evropljani, navikli na mnogo temeljnije treninge, teško mogli da izdržimo. Jer, tamo se treniralo bez ikakvog zagrevanja, razgibavanja, odmah se trčalo. Srećom, imao sam tada već dosta iskustva, pa sam umeo ponekad i da odglumim povredu na treningu da bih se zaštitio. U Belgiji je bilo bolje, tamo sam radio sa jednim sjajnim trenerom, koji je forsirao francuski sistem treninga - ne previše i raditi umereno, ali apsolutno tehnički ispravno - priča Aleksandar Popović. Priseća se najvećeg i najdražeg uspeha u atletskoj karijeri - osvajanja juniorskog Kupa šampiona 1990. godine u Londonu.

STOPIRANJE

Od brojnih uspomena sa treninga i takmičenja od kojih, kako priznaje, neke "baš i nisu za novine", izdvaja epizodu sa Mediteranskih igara u Bariju, 1997. godine.
- Štafeta 4 puta 400 metara je bila poslednja trka tog dana, a jedan od trkača iz naše ekipe je bio veoma iscrpljen posle trke. Dok smo čekali da njemu bude malo bolje, pobegao nam je autobus koji sa stadiona vozi u naselje gde smo bili smešteni. Onda smo tako mi i još jedno dvadeset Alžiraca, koji su takođe propustili autobus, šetali oko stadiona, stopirali... Tek posle tri-četiri sata čekanja, prebacio nas je neki vojni kombi. Ali, to je bilo više smešno, nego što smo bili očajni.
Možda bi i krenuli peške, kaže ministar nauke u šali, ali nisu znali u kom pravcu.

- Bilo je dosta uspeha, ali je i neuspeha bilo koliko volite. Ponekad je razlog prevelika ambicija - prosto, na mestu ste koje zaslužujete, samo ste se nadali se da ćete da uradite više... Tako je meni bilo na Svetskom juniorskom prvenstvu u Plovdivu 1990. godine. Posle smo već ušli u sankcije, a kad smo iz njih izašli, bio sam isuviše iskusan i isuviše mator da bih mogao da lebdim. Ipak, za svaki poraz sam se uvek najviše ljutio na samog sebe, jer kad izgubite uvek imate ono pitanje - šta je trebalo da se desi pa da napravite bolji rezultat. I u životu sam takav - prvo krenem od toga da li sam ja uradio sve što je trebalo ili sve što sam mogao, pa tek onda gledam da li je neko drugi kriv. Nikada me nije zanimalo da ostanem profesionalno u sportu, jer sam ga uvek shvatao kao neku vrstu zabave, pa verovatno zato ni te poraze, kada ih je bilo, nisam shvatao tragično - objašnjava ministar.

Atletikom je prestao da se bavi 1999. godine, iako se za tu sezonu, i pored toga što mu je bilo 28 godina, spremio kao nikad u životu. Na treninzima je imao sjajne rezultate, ali je onda, potpuno nenadano, došla povreda.

- Povredio sam meniskus, posle čega je sledilo dva meseca razvlačenja, netreniranja, trčanja pod injekcijama. Tako je prošla cela sezona, i to je bilo veliko razočaranje. Kada sam se, posle duže pauze, zalečio i počeo da se spremam za sledeću sezonu, jednostavno sam osetio da to više nije to i da, posle 14 godina, ne mogu više da živim tim načinom života. Posle sam, doduše, 2002. godine trčao štafetu za klub, ali onako opušteno, bez ikakve namere da trčim pojedinačne trke - kaže Aleksandar i kroz šalu se "brani" da ipak nije jedini političar koji ume da potrči.

- Recimo, Srđan Đurić je trčao 110 metara s preponama u vreme kad sam i ja trenirao, a Veselin Jevrosimović, vlasnik "Komtrejda", bio je skakač s motkom - priča Popović. Sa setom kaže da, kao ministar nema "drugo ja", jer ima toliko obaveza da ne stiže čak ni da ode na fudbal ili košarku sa društvom. I zbog toga je, priznaje, očajan.

- I to malo vremena, koje mi ostane posle posla, trudim se da provedem sa suprugom i sinom. On je još mali, ima dve godine, tako da još ne pokazuje afinitete ka atletici - priča Aleksandar Popović.

Aleksandra Klarić-Žak


vesti po rubrikama

^reportaža

MOJE DRUGO JA Aleksandar Popović, ministar nauke i zaštite životne sredine u Vladi Srbije
Grupa od šezdeset srpskih planinara prošle nedelje popela se na Mon Blan
Muke ljubitelja životinja u nedostatku prihvatilišta za smeštaj maca i kuca