Pisac Saša Ilić (romani "Predosećanje građanskog rata" i "Berlinsko okno", najuži izbor za Ninovu nagradu), Tomislav Marković, Slobodan Georgijev, Saša Ćirić, okupljeni u redakciji "Betona", počeli su znalački i duhovito da nagrizaju lica i dela zvanične srpske kulture. Već u dva broja ("Beton" je izašao u junu i julu u dnevnom listu Danas) polako, duhovito i argumentovano načinju mrežu nametnutih vrednosti, onih književnih (ninovskih i drugih), ali i filozofskih, profesorskih, političkihÖ Prema Ilićevim rečima, u Srbiji postoje kritički glasovi ali oni su marginalizovani te ih je neophodno sa margine približiti centru kako bi se uspostavila iole funkcionalna kritika sistema. Pritom, Ilić misli na teme kao što su: veza politike i kulture, kulture i etničkog čišćenja, nacionalizma i crkve, medija i zločina, militarizacije i književnosti, vojske i istoriografije.

Šta betonirate?
- "Betoniramo u vašem susedstvu" - to nam je slogan ovog leta. Dakle, dok se drugi odmaraju, pijuckaju hladne sokove, mi smo odlučili da malo pogledamo kako stvari stoje u našoj kulturi. Prosto smo se zapitali da li je baš sve onako kakvim nam ga služba za nacionalni marketing predstavlja? Da li je "Nedremano oko" hit zbog svojih pesničkih kvaliteta ili zbog nečeg drugog? Da li su "Razlike" zaista "čudotvoračke", kako nam to Gojko Tešić reče? Da li je Kruševačka filozofska škola toliko važna da je novine prate bez daha? O kakvoj je filozofiji tu reč? Kako se to menjaju imena ulica u Beogradu? Da li se raskrstilo sa zlim duhom Memoranduma? Umesto da se bavimo epohalnim uspesima naše kulture u svetu, odlučili smo da najpre pretražimo bazu, u stvari sve ono što nam ovaj sistem nameće kao kulturno nesporne činjenice.

		SEDE U KABINETIMA I NUDE NAM SVOJE GLUPOSTI Sede u svojim tapaciranim kabinetima, žive od poreza koji mi plaćamo i zauzvrat nam nude svoje gluposti. Na sve to, naša kulturna scena klima glavom i kaže, pa da, to je to, to je naša kultura: Matija, Vuksanović, Ceca, LJiljana Habjanović i Beli Marković. A kada ih pitate zbog čega tako misle, oni će vam odgovoriti da su to čuli od ljudi kojima veruju, od doktora nauka i profesora univerziteta. I u pravu su. To je intelektualna elita koja misli umesto njih. Dakle takva intelektualna elita proizvodi nove tradicije i kanone.

Zašto vas zovu političkim komesarima?
- Beton je na neki čudan način doveden u vezu sa SSSR-om. Dakle, nema više zapadnih plaćenika, sada se ponovo rakurs javnog mejnstrim diskursa preneo na Istok. To je nova ideološka transformacija. Za vreme Miloševića, sistem se branio tako što je pledirao na opštu nacionalnu ugroženost i pozivao na vekovno prijateljstvo sa Rusima. Sada se politički okvir za manipulaciju kulturnom matricom promenio. Ali sama matrica nije. Zapravo, intenzivno se radi na povećanju njene bezbednosti. A to se najbolje očitava u kulturi, u književnosti pre svega. Pogledajte samo sudbinu jedne beznačajne knjige kakva je "Semolj zemlja". Sudbina te knjige je rezultat čiste politizacije. Zbog čega Basarina "Ukleta zemlja", recimo, nije doživela takvu društvenu verifikaciju!? Nije, jer je artikulisala drukčiju priču. A "Semolj zemlja" je ponovo zapevala naricaljku o ugroženosti. Onda se takvo štivo proglašava romanom 21. veka. Ali zar Lubardino "Vaznesenje" nije bilo to? Zar "Oslobodioci i izdajnici" nisu bili to? Zar "Ćeranje" nije to? Reč je, dakle, o kontinuitetu odbrane jednog ispražnjenog kulturnog modela sa nacionalističkim prefiksom, koji je danas finansijska konstrukcija par edžcellance. I kada im spočitate da je tu reč o politici, novcu i moći, a najmanje o literaturi, onda vas oni optuže da ste komesar i da se ne bavite estetikom. Naravno, može im se.

Dobrica Ćosić vam dođe kao neki "dobri duh" Betona?
- Rekao bih da je tu pre reč o pripitomljavanju zloduha. Naravno, mislili ste na rubriku "Vreme smrti i razonode". Pa možda je to primer demilitarizacije srpske književnosti kojom se bavimo. Dakle, izložili smo nacionalni patos humoru i satiri da vidimo kako će se ponašati u tom okruženju. Ispostavilo se da taj sistem funkcioniše.

Zbog čega "dirate" Mihajla Pantića?
- Profesor Pantić je paradigma neuspešnog transfera jednog kritičkog glasa iz novog talasa sa margine u centar. Tokom tog transfera, došlo je do neutralizacije kritičnosti usled konformizma i želje da se bude u centru po svaku cenu. Stoga je profesor Pantić danas primer jednog defetističkog glasa kome je sve jednako, bilo da priča o Kišu, Vasoviću, Danilovu ili Milišiću. To, naravno, nije isto. Nije li profesor Pantić, nekadašnji promoter "iskušenja sažetosti", danas zaposlen kao pi-ar "Semolja" i "Belih oblaka"?

Tatjana Čanak