Bolestan lekar ne može da leči svog pacijenta - reče jedan čikica u prepunom hodniku klinike. Na koga je mislio ne znam. Ali, znam da nam je teško, teško bolesno zdravstvo. Evo primera: 18. juna ove godine pozivamo Hitnu pomoć. Moj stariji brat dobio temperaturu 39,2. Pre toga, dva dana nije uzimao hranu, a vodu jedva da je pio, a to na kašičicu. - Koliko godina ima? - prvo je što pita ženski glas iz Službe 94. - Ima 75 godina - odgovaramo. - Aha - kaže sa 94 i odmah nastavlja: "Raskomotite ga i masirajte alkoholom. - Ali, molim vas, on ne pije vodu, ne jede, ima stisnuta usta, kao da je u komi - objašnjavamo. - Pa šta treba mi da radimo? - pita glas sa 94. - Treba valjda infuzija - pokušavamo da imitiramo odgovor lekara. - Infuziju ne dajemo vikendom! Pokušajte u vašem domu zdravlja - reče i zalupi slušalicu. Dom zdravlja takođe ne daje infuziju vikendom, odgovaraju nam. Molim vas skinite mu temperaturu, vapimo očajnički pozivajući drugi put 94. Da li je ista ili druga ženska osoba ne znam, ali posle pola sata došla je Hitna sa doktorkom. Dala mu je injekciju protiv temperature i uput za Onkološku kliniku. I tako su mog brata "lečili" tabletama protiv bolova šest meseci i za sve to vreme bez prave dijagnoze i bez pravog leka, sve dok nije pao u komu.

Porodica se nadala i očekivala čudo: da ozdravi. Nažalost, sedmog dana je umro.
Apelujem na Ministarstvo zdravlja da odmah pokrene inicijativu za poboljšanje organizacije rada između Hitne pomoći i ostalih klinika i bolnica, a nazovi klinike i institute da proglasi običnim ambulantama ako nemaju potrebne specijaliste i ako nisu u stanju da sve analize obave sami. Takođe, molim predsednika Republičke skupštine da u što kraćem roku stavi na dnevni red predlog zakona u vezi s novom organizacijom rada u zdravstvu i uslova koje obavezno treba da ispune klinike, bolnice i instituti da bi se i dalje tako zvali. Ovim zakonom mora biti regulisana i Služba 94. Ovakvim aljkavim radom i Hitna pomoć, a i Onkološki institut ne zaslužuju ništa bolje, a ni više od jedne reči - sramota.

Da li se ti doktori i sestre pitaju da, zbog svega rečenog, može i njih slično da pogodi jednog dana i da se nađu u sličnoj situaciji kao moj brat!? Da li misle o zdravlju svojih najmilijih i o njihovom eventualnom ovakvom "lečenju".

Zvonimir Budić, Beograd

Ne bih hteo da vaš list mnogo hvalim, ali, mora se priznati da Glas uvek ima dosta prostora za svoje čitaoce, tako da mogu da pitaju nešto, predlože, posavetuju, kritikuju ili da se na nešto ili nekoga požale. Tu ste vi da pomognete. Evo mene želim da se oglasim o sledećem:

Jedan sam od preživelih interniraca logora "Banjica", a zatim i nemačkih logora "Harmaki" i "Pavlos-melas" iz Soluna. Pisac sam i jedinstvene knjige "Jugosloveni u nemačkim logorima u Grčkoj 1941-1944. godine", kojoj je predgovor dao naš poznati pisac akademik Mihailo Lalić.

Internirci koji su živeli u Beogradu imali su potrebu da formiraju sekciju pri gradskom, a zatim republičkom odboru SUBNOR-a kako bi se družili i bolesne obilazili. Pored ovoga, posebni, da ne kažem glavni zadatak bio je da se jednom godišnje (ko može fizički) pođe na srpsko groblje "Zejtinlik" u Solunu, da se oda pošta (polože venci i cveće) logorašima umrlim, streljanim i poginulim u bekstvu, a koji su sahranjeni na ovom groblju u Aleji boraca NOR-a pored starih srpskih ratnika. S nama su putovali i članovi porodica stradalih. Redovno smo odlazili za Dan pobede 9. maja. Uz veliku i nesebičnu pomoć naših diplomata, koji su radili, a i sada rade, u ovom gradu, mi smo sa uspehom završavali našu posetu i živeli u nadi da tako nastavimo.

Nažalost (zbog ovoga vam i pišem), u poslednjih deset godina, jedna grupica na čelu s predsednikom Radomirom Miloševićem ne radi po ustaljenom principu kako se to ranije radilo, da se internirci koji su još živi obaveste pismenim putem o programu, uslovima i vremenu polaska na ovaj daleki za nas preživele istorijski put. O obilascima bolesnih nema ni govora, makar da se telefonom čujemo! Prema navedenom, i ova je sekcija privatizovana, jer kako to drugačije protumačiti?

Primera radi, u logoru se nalazilo iz Srbije 500, iz Crne Gore 620 i 750 interniraca iz Bosne i Hercegovine. Sada višegodišnji (nezamenljivi) predsednik Radomir Milošević svake godine vodi jedne te iste ljude iz Bosne i Hercegovine, među kojima nema stradalnika iz Srbije i Crne Gore. To radi svake godine, pa i ove, iako je internirac Miloš Đurđević iz Petrovca na Mlavi, inače nosilac Spomenice, protestvovao u Politici 15.6.2005. godine naslovom "Komemoracija bez logoraša na "Zejtinliku"?!

Odgovora na protest Đurđevića nije bilo, a verujem da ga neće biti i sada jer drug ili gospodin Milošević radi po svome. Niko mu ništa ne može?!

Mi koji smo još živi i ja želimo da nas uvek obavesti o putu i ovoj manifestaciji, pa ko može, posetiće mesto naših stradanja.
Zato se nadam da će ovo pismo osvanuti na stranicama lista koji rado čitam u osamdeset petoj godini.

U to ime pozdravlja vas preživeli internirac.

Slavko J. Pešić, Beograd

Kaže se u narodu: "Koga zmija ujede taj se i guštera plaši". Kaže se i "Samo se budala sapliće dva puta o isti kamen". Ovi opominjući aforizmi imaju i svoje naravoučenije koje glasi: Narode, mnogo puta si bio prevaren od mnogih političara i vreme je da se otrezniš od raznih zabluda i bajkovitih obećanja koja su služila za jednokratnu predizbornu upotrebu. Niko, nikome i nikada nije odgovarao za predizborna lažna obećanja, pa neđe odgovarati ni novi, stari političar po imenu Jovan Krkobabić, zajedno sa svojom novoosnovanom partijom UPS (u prevodu: penzioneri Upamtite Prevara Sledi).

A kad se postigne cilj, i slatkorečivi dođu na vlast, onda kako narodu bude, a ukoliko mu se ne sviđa, mora da čeka "svega" četiri godine, da bi na sledećim izborima popravio svoju grešku - naivnost. Gospodin Krkobabić je već bio na političkoj sceni i imao je šansu da pokaže šta želi i kome se carstvu privoleo.

Znamo da se privoleo carstvu vlastodržaca, a na osiguranike i korisnike penzije "slučajno" je zaboravio. Nije on bio inicijator, kako penzionerske pare nenamenski potrošiti, al' je oberučke prihvatio svaki predlog ondašnjih vlasti, pa makar penzioneri dogurali do prosjačkog štapa, što im se konačno i dogodilo. Kod penzionera je proćerdao poverenje, ali se zato dobro kotira kod političara SPS i JUL koji se ubrzo restauriraju za novu vladavinu. Tačno je da penzioneri nemaju oslonac ni kod jedne politike partije, ali je veliko pitanje da li će to biti PUPS, koji je po svom sadržaju i pedigreu obojen nedavnom prošlošću koju želimo da zaboravimo. Zbog svega toga ne treba mene napadati, jer ja spadam u one koga su zmije ujedale, pa se opravdano plašim guštera.

Dragutin Marković, Beograd

Poštovana redakcijo, izražavam poštovanje što je Glas javnosti otvoren za čitaoce i njena mišljenja. To su prave demokratske novine. Neki beogradski listovi koji treba da postoje radi čitalaca uopšte nemaju ili su ukinuli rubriku Pisma čitalaca. Predlažem da novinari lista Glas javnosti javno traže odgovor od Vlade Srbije. Šta je razlog i kakva je sada smetnja da Srbija zvanično postane kraljevina? Za to ne treba referendum jer odlukom komunističkih vlasti monarhija u Srbiji je ukinuta. Kakve mere vlada čini da bi popravila standard građana u Srbiji i penzionera? Kada će u Srbiji njeni građani živeti bolje? Kakve mere čini vlada da se smanji nezaposlenost u Srbiji? Kakve mere čini vlada da imamo efikasnu protivgradnu zaštitu kao u zemljama zapadne Evrope?

Da li se može učiniti nešto da se popravi standard najsiromašnijih i siromašnih penzionera u Srbiji? Zbog čega još nije otkriven grob Draže Mihailovića?

Koristim priliku da iznesem pohvale za rad Narodne kancelarije predsednika Srbije u Arilju. U Arilju od sredine aprila prošle godine uspešno radi Kancelarija predsednika Republike Srbije. Kancelariju u Arilju uspešno vodi dr LJubica Bogosavljević. Ona zaslužuje sve pohvale za svoj rad i trudi se da pomogne građanima koliko može. Pored dr LJubice Bogosavljević, pohvaljujem i rad još jedne doktorke, Mire Avakumović. Lepi primeri humanosti doktorki LJubice i Mire zaslužuju pohvalu i potvrđuju tezu da dobri doktori moraju imati obavezno i dobru dušu.

Ratko Bolović, Požega