GLAS JAVNOSTI  
 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Ponedeljak 31. 7. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

forum

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

Feljton : Klan koji je pojeo svog vođun 2

Ikona sa inicijalima M. M.

Piše: Brana Crnčević

U oktobru osamdeset devete prošlog veka, u prisustvu dve slike Save Šumanovića i jedne velike fotografije u koloru na levom zidu kabineta Predsednika Srbije, prateći povremene ulaske i izlaske ljudi koji su donosili nekakve papire igrajući se smanjivanja i povećavanja, Slobodan i ja vodili smo iznuđeni razgovor o Srbima u rasejanju koji su, baš kao i drugi Srbi, očekivali da baš on promeni sve, i zastavu i himnu, i ljude. Svi će biti bolji i sve će biti lepše.

"Ko je on, šta je, kakav je", pitao je Mihiz docnije.
"Zaslužuje svaku pažnju", rekao sam.
Mihiz je zahtevao da se ne ponašam kao Pinki koji je video Tita nego da mu kažem tačno šta će Milošević biti Srbima i šta će Srbi biti Miloševiću.

Bio sam isuviše star da bih bio Pinki.
"Videćemo ko je on", rekao sam tvrdo.
Budu li se bavili Slobodanovim žitijem budući će romanopisci primeniti tehniku Den Brauna iz romana "Da Vinčijev kod". Najviše će se baviti istinom o tajanstvenoj ulozi gospođe sa inicijalima Marije Magdalene. Portret u boji gospođe M. M. gledano sa ulaza na levom zidu predsedničkog kabineta zbunio je ne jednog hroničara burne Slobodanove vladavine. Među drugima i mene. Taj portret je mogao biti samo rugalica, ili ikona. Navijački raspoložen hteo sam da to bude, makar i nežna, rugalica; podrugljivi omaž bezrazložnoj ljubomori najvažnije, ili čak jedine važne žene, u životu junaka ovog zapisa.

Uskoro sam razumeo da portret nije rugalica, bila je to ikona!
U kabinetu Slobodanovom moćna se ikona, kao u crkvi, pripila uza zid, opominjući njegove prijatelje i vazale da su svi, koliko god da ih je, dužni da je prihvate kao gospodaricu svog gospodara. I još je ikona u kabinetu Slobodanovom opominjala ljude da samo ona zna sve puteve koji vode prema njemu, i da je poštovanje iskazano njoj drumarina koja vodi do gospodara.

Znam to, obeležen sam kao čovek koji se, bez drumarine, obreo među mogućim Slobodanovim prijateljima.
Već u prvoj godini građanskog rata doživeo sam neugodni deo prijateljstva sa gospodarom vremena i ljudi. Dogodilo se to kad je Ikona progovorila i počela da piše.

Objavljivala je svoje kolumne u Dugi.
"Moja deca i ja smo za mir", napisala je Ikona, između ostalog. Bio sam začuđen i ljut.
"Ona ne može, i ne sme, da napiše takvu rečenicu", rekao sam posle Slobodanovog prvog i svog drugog viskija.

Namrštio se i povukao dim iz cigarilosa.
"Zašto?"
"Izostavila je da te pomene. Nije rekla da si i ti za mir. Šta je to? Zar javni prekor? Znači li to da su ona i deca za mir, a ti za rat..."
Prekinuo me je pokretom ruke.
"Ne želim da razgovoram o svojoj ženi. Ona je profesor univerziteta i intelektualka i ima pravo da piše šta hoće", rekao je ljutnuvši se.

"Ona je žena predsednika Republike", rekao sam.
"Pa šta?"
"Kraljevi su za manji greh kraljice sa sve dvorskim damama slali u manastir", rekao sam.
To ga je zasmejalo.

OBJAŠNJENJE

Zbog velikog interesovanja naših čitalaca koji juče nisu uspeli da dođu do primerka Glasa javnosti, danas ponavljamo drugi nastavak feljtona Brane Crnčevića "Klan koji je pojeo svog vođu".

"Ja nisam kralj, šta bi trebalo da učini predsednik Republike", pitao je nazdravljajući mi.
"Ne znam", rekao sam, "ja nisam predsednik Republike. Moraćeš sam da otkriješ šta ti je činiti."
Popili smo te večeri neku više, i taj razgovor nije uzdrmao moj položaj konsiljera.

U hrišćanstvu postoji kult ikona, ali one ćute. Tek ponekad, kad je crkvi i Bogu ugodno, dogodi se čudo. Poneka sveta ikona, nezadovoljna onim što se zbiva, zasuzi, dajući znak da je Nebo nezadovoljno ljudima. Ikona na zidu Slobodanovog kabineta bila je isuviše živa. Nije zasuzila. Progovorila je i pisala o svemu. Površni hroničari vremena, iskoristivši nezadovoljstvo kakvog odbačenog "apostola", dobronamerni ili zlonamerni brzopisci, sad je to svejedno, poigrali su se naslovima kao što je "Ona i on" pokušavajući da preko odbačenih otkriju istinu o jednoj šekspirovski zamršenoj ljubavi.

Takve knjige neće dugo potrajati, one radoznalom čitaocu služe kao užina između doručka i ručka.
Evo kako sam premetanje Fotografije u Ikonu tumačio prijateljima.

Odlazeći na Gazimestan Srbi su nosili Slobodanove fotografije kao znak raspoznavanja. A ko sam tu ja, i gde sam tu ja, pitala se šekspirovski ljubomorna Ikona. Razumela je Srbiju kao ženu, kao suparnicu, i rešila je da svima dokaže kako je zbir svih ljubavi prema njemu manji od njene, jedine prave, ljubavi. Ona namerava, ubeđivao sam Radovana i ine prijatelje, da pokaže Srbiji, toj iznenadnoj suparnici, ko je ko. I neće se smiriti dok to ne učini.

"Zna li on to, ako ne zna to bi mu trebalo reći", govorili su mi.
Kaže se da je ljubav slepa, branio sam se, a ja sam zaključio da su najveće ljubavi i slepe i gluve.

Nastavak sutra/


vesti po rubrikama

^društvo i ekonomija

Funkcioneri pokrajinske vlasti sve češće krše odredbe Zakona o sukobu interesa
Redakcije Glasa javnosti i Kurira čitaocima dodelile šesti televizor
Ove godine u našoj zemlji na radnom mestu poginulo više od 20 ljudi
Feljton : Klan koji je pojeo svog vođun 2
Psihijatar Milan Milić govori o mentalnom stanju nacije
Porastao promet akcijama na Beogradskoj berzi
Laiki banka naišla na probleme
Antimonopolska komisija negativno o najvećem trgovinski lancu
Nekadašnji "Mobtel", sada "Mobi 63" danas ide na javnu aukciju