GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja 09. 7. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

Reporter Glasa na najvećem ovogodišnjem festivalu u Evropi

Luda noć na Egzitu

Stiže poruka: "Kod glavnog smo, između potkresanog i nepotkresanog drveta, probijaj se kako znaš!" Stežem ranac i krećem kroz masu koja cupka u ritmu...

U vazduhu pomešan miris piva i prašine. Horde veselih lica žure preko mosta na Dunavu ka utvrđenju samo s jednim ciljem - da se odlično provedu. Pegavi Irac prigrlio dve Novosađanke da poziraju s njim, uspomena iz Novog Sada. U pozadini Petrovaradin, s kog se crveni zastava s krilaticom festivala "State of Minde", a uz ulicu improvizovane tezge sa o'lađenim pićem, ponajviše pivom.

- Jesu vam devojke lepe, al' mi danas nešto pivo više prija - kaže isti onaj Irac svom novopečenom srpskom drugu, pa nastaviše put zidina. Dalje se ređaju kofe s još hladnog piva, pa sendviči, pljeskavice, pa još piva, sve podseća na vašar kod mojih u selu... Šta ćeš, mora narod da se snalazi. Kad mogu unutra da "nabudže" cene, mogu valjda lokalci za dvostruko manje pare pošteno da ponude silnoj raji preko potrebno osveženje.

PIVO 120, SENDVIČ 200 DINARA

Ispred "toi-toi" ve-cea podjednaka gužva kao na štandovima za pivo samo, jedno se ne plaća, a za drugo "deru" i ima da naplate za sva putovanja koja su velikodušno podelili u nagradnim igrama pre Egzita. Dok se teška srca odvajam od 120 dinara za jedno pivo, još teže mi je da poverujem da sam upravo dala 200 dinara za sendvič.

Kafanica pored mosta organizuje kontrakoncert. Konobarica i šankerica (dva u jednom) udara ritam poslužavnikom, uz malo poznate narodnjake, a jedina stalna mušterija u otkopčanoj Nik Sloter košulji peva koliko ga grlo nosi i pozdravlja sve koji su krenuli na ono što se popularno zove najveći muzički festival u ovom delu Evrope, najpoznatiji srpski brend iliti Edžit.

Blaža kontrola
Kapije na ulazu automatske, opremljene čitačima bar-kodova, niko ne može da uđe na falsifikovanu kartu, ali ni s pićem, pa makar to bila voda, zato grupice leže na travi, uživaju uz muziku Cardigansa, koja dopire sa glavne bine, cirkaju još po jedno pivo pre nego uđu u neverovatnu gužvu, i utope se među ostalih 30.000 duša. Kontrola ove godine nešto blaža, ili se obezbeđenje toliko izveštilo da lako prepoznaje one koji kriju nešto u torbama. Stiže poruka, kod glavnog smo, između potkresanog i nepotkresanog drveta, probijaj se kako znaš! Stežem ranac i krećem kroz masu koja cupka u ritmu. Desno od bine, V. I. P. gomila, koliko odozdo vidim, bezveznih likova koji su očigledno propustili poentu odlaska na koncert ili muzički festival. Nema provoda dok se ne iskačeš sa društvom, laktaš sa visokim tipovima koji stanu ispred tebe i zaklone ti celu binu, dok ne upoznaš gomilu likova kojima u normalnim okolnostima na ulici ni zdravo ne bi rekao. Ko nije spreman na takvu "žrtvu" i nije mu mesto na koncertu. Prezrivo ih gledam i, na sreću, pronalazim svoje društvo, pa se opustim, natenane pregledam masu ljudi oko sebe i psihički spremim da uživam u jednom i neponovljivom Franc Ferdinandu. Svirka nikad bolja, škotske zastave vijore, svi pevaju, neki u većem, neki u manjem transu, neki već pijani, drugi samo u prolazu na putu do dens arene, gde je, saznajem iz prve ruke, "atmosfera nikad jača".

Svuda po malo
Saplićem se o kamen, pa onda na plastičnu flašu taman u trenutku kad pokušavam da odlučim da li krenuti na Rundeka ili na "roots and flonjers stage". Ispostavilo se da ću tamo da stignem tek za tri sata jer trebalo je uz put svratiti svuda po malo. Toliko dobrih svirki, toliko zanimljivih "sešna", sramota je nešto propustiti... Kozijom stazicom penjem se do onog što zovu "cross over". Gomila ljudi u transu igra uz muziku sa vinil ploče, dobre vibracije gde god se okreneš. Trenutno je glavni baja u rozom šeširu okružen fan-grupom od četiri devojke u kratkim, takođe rozim majicama. Na fjužen stejdžu Rundek peva Šejna, oni bez snage odmaraju na travi i šmekaju one koji prolaze, parovi se muvaju oko ograde, kažu da su prijateljstva sa Egzita večna. Preko tri brda, na skroz drugom kraju tvrđave nalazi se dens arena.

- Samo pratiš onog ispred sebe, strelice i brdo zgužvanih plastičnih čaša - objasni mi dobrodušno neki stranac na tarzan engleskom. Do tamo još jedna mala bina, između dva drveta, sa šačicom odabranih, vernih poklonika elektro zvuka, a onda uz improvizovane stepenice koje su bile fatalne za mnoge, i stigosmo do veličanstvene arene, okupane u prvom jutarnjem suncu. Hiljade i hiljade igraju i igraju kao da su tek stigli.

Još čujem bas u ušima, tuc - tuc, tuc... Na kraju, kad kreneš kući, nije ti žao što "izgubiš" noge od jedne do druge bine, lomeći se po neravnom putu i guljeći patike po kamenju. Nekako ti lepo što si dao tolike pare za kartu, pa za prevoz, onda i za piće i providno parče pice. Preskačem nekog tipa koji se prostr'o nasred staze. Spava. Mrtav umoran, a možda i pijan. Dvojica rmpalija iz obezbeđenja vuku jednog komiranog koji se kao nešto otima. Bacam još jedan pogled na prazan podijum ispred najveće bine koji je prekriven smećem i priključujem se koloni koja se vraća ka gradu. Hodam, a spavam, al oporaviću se do sutra, pa pravac na završno veče.

Ana Lađarević


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

MOJE DRUGO JA Aleksandar Vulin, član Sps-a i bivši portparol Jugoslovenske levice
Na čardi kod Novog Sada održano takmičenje novinara u kuvanju ribljeg specijaliteta
Reporter Glasa na najvećem ovogodišnjem festivalu u Evropi