GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja 09. 7. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

MOJE DRUGO JA Aleksandar Vulin, član Sps-a i bivši portparol Jugoslovenske levice

Odbijam da budem komercijala

Stihovi Azre su me usmerili. Kao klinac sam pisao tekstove za "Šamar bend", pank-grupu iz Novog Sada. Bez "Alana Forda" i "Korta Maltezea" ne bih mogao da zamislim život

Poziv da gostuje u rubrici "Moje drugo ja" Aleksandra Vulina, nekadašnjeg funkcionera Jugoslovenske levice, danas člana SPS-a, zatekao je na graničnom prelazu Merdare. Na razgovor je stigao pre nas, pokazujući kako i "Novosađani znaju poneko dobro mesto u Beogradu".

- Često sam na relaciji Novi Sad-Beograd. Volim kad mi je dan ispunjen jer, kad čovek prestane da se kreće, fizički ili intelektualno, gotov je. Nemam vremena, ali sam zadovoljan zbog toga - objašnjava, udobno zavaljen u fotelju u uglu kafića "Rezime". Već prepoznatljiva duga kosa, crna majica, farmerke i vojničke cokule dovoljne su da se shvati da Aleksandar nije tipičan političar. Niti mu je, kaže, to ikad i bila želja.

- Nema to nikakve veze, bitno je šta čovek ima u glavi... I ne mislim da bih, s kratkom kosom ili u odelu, bio ništa pametniji, pošteniji, sposobniji... Pinočea, recimo, nikad nisam video u šortsu, a Čileanci još kukaju što ne znaju gde im je pobio decu. A i Hitler je baš bio uredno podšišan. Mada, to valjda dolazi s godinama. Kad malo osedim, kad mi se kosa proredi, naravno da ću je ošišati - što bi se neko mučio da mi to lepi za uši. Ali, nećete me videti po modnim revijama kako gutam modele Pal Zilerija. Pre ću biti u nekom kafiću, kafani, biblioteci... - priča Vulin i razgovor, nekako prirodno, skreće na "Azru", čiji su mu stihovi, kako priznaje, nekako usmerili život.

- Jer, sve što svako od nas hoće da kaže, a ne zna kako, to je "Azra". Voleo bih da se ponovo okupe - kaže, dodajući kako oni nikad nisu prodali milion albuma, ali ko ih je jednom kupio, sluša ih ceo život.

- Tako je i u mom životu - odbijam da budem komercijala. Sa mnom se može razgovarati o svemu, ali se ne dam ubeđivati. I sad samo tu muziku i slušam. Muzički razvoj mi se mumificirao negde 80-ih. Od tada se nije pojavilo ništa što bi me pomerilo. Zadnje prijatno osveženje bili su novosadski ""Lavhantersi", a s našeg govornog područja "KUD Idijoti" drže neku svoju priču. Pa, kome se sviđa, sviđa. Oni se ne menjaju, a meni se dopadaju stvari koje se ne menjaju. Ovi novi bendovi nekako svi kopiraju nekog, svaki drugi drugi liči na "Oejzis". Rokenrol bi trebalo da bude prepoznavanje života, a naši rokeri nikako da se pobune. Što je tragično, narodnjaci pevaju o životu - bunde od nerca i šta ti ja znam. Zato volim Azru jer nije ličila ni na koga, niti iko liči na nju - kaže Novosađanin i priseća se koncerta "Riblje čorbe", prvog u životu, u sedmom razredu osnovne. Sve lepo, sjajno i beskrajno zanimljivo i uzbudljivo... Sada ima malo veće apetite, pa bi voleo da Bob Dilan ponovo dođe u Beograd.

Kao klinac i sam je pisao tekstove za "Šamar bend", pank grupu iz Novog Sada. Nažalost ili na sreću, "muzička karijera" mu se na tome i završila.

- Ne bih mogao da učim te četvrtine, osmine... A i dovoljno sam realan da ne bih maltretirao ljude svojim apsolutnim nesluhom - kaže kroz smeh, dok objašnjava da i taj komunizam vuče korene iz životnog iskustva, knjiga koje je čitao, muzike... Ta "gomila nesklada" kod Azre, Dženis Džoplin i "mercedes benc".... Sve te pesme protiv nepravde i pobune protiv društva zasnovanog na bogatstvu.

- Jedan Andrić verovatno nije mogao da kupi "mercedes", ali bojim se da njegova "Na Drini ćuprija" vredi više nego stotine života koji su prošli u trci za "mercedesom" - kaže i dodaje da je živeo u savršeno običnoj porodici, u sistemu u kome si bar znao da nećeš umreti bolestan, gladan i bez krova nad glavom. Deda mu nije završio ni osnovnu školu, a već sledeća generacija iste porodice je pozavršavala fakultete. I, tu mu je, kaže, sve bilo jasno.

- Ali, ja sam, očito, živeo u zabludi da ljudi vole da žive lepo... Ma, vole vize, da rade za bedne pare... Tako je Srbija tih 90-ih bila oduševljena idejom da će svi postati bogati. Ali, mi nismo narod koji može da voli kapitalizam. Navikli smo da, kad nešto zafali, uvek ima neka mama, tata, stric... - objašnjava delić svoje životne filozofije i pita se ima li lepše ideje od one "bratstvo, jednakost, sloboda".

Pravni fakultet je, kaže, i završio da bi upoznao mehanizam vlasti i društva. Uz posao i muziku, uživa u stripovima.

ZAUVEK ČE

- Če Gevara je komandant čiji lik i delo tako besramno koriste da samo čekam kad će osvanuti na flaši "koka-kole". I to bez crvene petokrake... A ne možete ga prihvatiti bez njegovog života i ideologije. I ne možete ga staviti na poslovnu zgradu, kao što Forda ne možete staviti na crvenu zastavu. Inače, Če je fascinantna osoba. Sve velike ideje počivaju na mitovima i žrtvama, pa tako ni komunizam ne bi bio to bez njegove žrtve. LJudi vole kad neko pokaže da postoji ideja veća od života, a njegova je bila takva. Kad je streljan, medicinska sestra koja je prala i oblačila leš, rekla je jednu rečenicu koja objašnjava sve - "Bio je lep kao Isus" - priča Vulin.

S KRAVATOM ZBOG ZVEZDE

U odelo su uspeli da ga uvuku jednom, kad su mu roditelji obećali da će mu platiti kartu za Bari ako se lepo obuče za maturu.
- I opet bi me nagovorili, samo da Zvezda ponovo uzme Kup šampiona. Volim fudbal. E, to je dokaz da smo mi neki mazohistički narod. Zadnji put kad sam se iskreno radovao je bilo tad, posle su sve bili porazi i razočaranja, ali se uporno nadam. Računam na zakon velikih brojeva - jednog dana mi ćemo sklopiti dobar tim. Samo se nadam da će to biti za mog života - priča Vulin, mada kaže da bi ga sad nateralo da obuče odelo, recimo, da nekom kumuje...
- Znači, nešto lepo ili nešto baš ružno. Na sahrani Slobodana Miloševića sam nosio odelo. Nekako mi je bilo nedostojanstveno da mu dođem u majici - kaže.

Bez "Alana Forda" i "Korta Maltezea" ne bi mogao da zamisli život, a tu mladalačku ljubav nastavio je i kao recenzent čuvenog stripa.

- Sačuvali smo, koliko se moglo, od tog starog duha. Fali mnogima taj hrvatski prevod. Fali i meni. Ali, da ovoj deci napišem "ti glupi žoharu", ne bi razumeli. Jer, taj "Alan Ford" nije bio neki nakazni hrvatski novorjek... Zato ne mogu Boba Roka da nazovem drugačije nego štakorom. Jer, on nije pacov, on je štakor. A, Korto Malteze je u suštini filozof i ne može da se čita bez solidnog obrazovanja. To nije strip koji pročitaš i baciš. Tako i ja čuvam sve što je prevedeno. Ali, i strip se menja, ljudi traže brzinu - priča Aleksandar.
Nije bio u Americi jer nema želju, ni u Australiji, što mu je delovalo daleko.

- Jedno od najlepših putovanja mi je putovanje Indijom vozom. I jeste voz strašno prljav i gužva je i nema erkondišna, ljudi te guraju... Ali je Indija predivna, kao druga planeta. Taj "treći svet" me je uvek privlačio. Mada, isti utisak je na mene ostavila i Rusija. Kad čovek dođe u Rusiju, obuzme ga taj osećaj da pripada nečem jako velikom. Tu nas svi smatraju za svoje, pa imate taj osećaj mlađeg brata koji je došao da vidi velikog i strašno je ponosan što je to baš velik brat. Mi smo sve nešto navikli da smo manji od nekog drugog i onda se osećate super dok gledate one druge turiste koji "nisu naši". Šta da radimo kad smo takva zemlja, ima na svetu samo 11 zemalja gde nam ne treba viza - priča, a već se priseća i kako mu je srce bilo puno prilikom jedne posete Kubi, kada ga je, iz one gužve i haosa, čim je video pasoš, carinik uveo preko reda.

- A oni Englezi i Francuzi čekaju u redu za vize. Sad, mi prolazimo onako, a u sebi mislimo "čekajte, čekajte". Da se i nama jednom desi da nas negde cene...

Aleksandra Klarić-Žak,Foto: Marko Rupena


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

MOJE DRUGO JA Aleksandar Vulin, član Sps-a i bivši portparol Jugoslovenske levice
Na čardi kod Novog Sada održano takmičenje novinara u kuvanju ribljeg specijaliteta
Reporter Glasa na najvećem ovogodišnjem festivalu u Evropi