GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Ovo što nam se sada dešava je otplaćivanje starih dugova

Eutanazija srpskog ponosa

Ovo što nam se sada dešava je otplaćivanje starih dugova. Od pre šezdeset, pa i više godina. Zapravo, od vremena nerealnih i megalomanskih snova u Velikoj Srbiji, kojoj je konačna i smrtonosna rana zadata na Drugom zasedanju AVNOJ-a. Već je tada svakom trezvenom i nezaslepljenom posmatraču bilo jasno, da se radi o rasparčavanju Srbije i o nameri velikih sila da se ti snovi definitivno rasprše. Stvorene su republike koje ranije nisu postojale, i od svih njih, jedino su na teritoriji Srbije oformljene autonomne pokrajine, sa epitetom "konstitutivnih elemenata federacije" - sa svim prerogativima državnosti.

Konačno rasparčavanje

To što se danas dešava, samo je dovršetak starog posla. "Veliki" istrajno igraju svoju igru, u koju su se sada uključili i neki naši političari, - foliranti, koji samo prikupljaju glasove birača glumom da brane nacionalni ponos, iako su svesni da će se, posle Crne Gore, i Kosmet "otcepiti" od Srbije.

I "plaše mečku rešetom": prete Zapadu dolaskom radikala na vlast, a narod prestankom inostrane pomoći i nemogućnošću ulaska u Evropu, sve to, u interesu da se održe na vlasti, kao jedini borci za demokratiju. Ako se narod i uplašio, u što nisam uopšte siguran, Zapad nije. Već se polako i diskretno uspostavljaju kontakti sa SRS-om, nadajući se njihovom "pripitomljavanju". "Ne treba se, međutim, zavaravati da su ta zapadnjačka "ispipavanja" iskrena. Ona više služe kao pritisak na aktuelnu vlast, da se pomiri s gubitkom Kosmeta.

Plašenje male dece
Dobro oni znaju da bi imali ozbiljnih problema s radikalima - ne samo zbog njihovog utamničenog vođe, nego i zbog generala Mladića i njihovog opšteg negativnog stava prema Tribunalu, već i zbog njihove neprikrivene animoznosti prema EU i severoatlanskim institucijama, i stavljanja virtuelnog "nacionalnog ponosa" iznad demokratizacije i rasprodaje našeg blaga strancima. Pa, i zato što im je milija Rusija od Evrope. Teško, da bi se radikali svega toga odrekli zarad simpatija Zapada.

Vreme je, dakle, da naši političari prestanu s tom providnom igrom o "nacionalnom ponosu" i da prihvate realnost. Nije lako, ali druge nema.

Mihailo Stebal, Novi Sad


Opštinski rašomon

Posle smene bivšeg režima, nova vlast opštine Voždovac je prikupila tokom 2001. godine gomilu kriminalnih akata iz dotadašnje uprave, ustanove, organa, preduzeća i organizacija, pa ih je prosledila Sekretarijatu MUP-a Beograda. Ovaj organ je taj materijal vratio opštini Voždovac ne preduzevši, ama, baš ništa. Tada je zamašna arhiva proglašena "tajnom" jer je opštinari nisu više nikom pokazivali. Kako tada, tako i sada, a brojne malverzacije, afere, korupcije, zloupotrebe, nezakonite radnje, reketaške pljačke i likvidacije ostale su prikrivene prašinom i velom zaborava.

No, kada šuška nešto, to se krije vešto. Ipak, otkrio sam brižno čuvanu tajnu, ali teško je doći do opipljivih dokaza. Pošao sam do policije na Voždovcu. Na to pozvaše me na razgovor u Beli Potok (!). Kad tamo, komandir nema pojma o tome. Policija se nije upuštala u to, premda je mogla proveriti gde se nalaze kriminalna akta. Ostao sam bez odgovora.

Obraćao sam se Opštinskom tužilaštvu, ne bi li ušao u trag skrivenoj
arhivi. Posle dužeg čekanja dobio sam odgovor da je moj "zahtev nedovoljan i nepotpun", potrebno je dopuniti ga i imenovati konkretna lica i krivična dela za podnošenje krivičnih prijava. Nisam imao nameru da podnosim krivične prijave jer to i nije moja obaveza, već da dođem do "tajne arhive".

Potražio sam istu arhivu u opštini. Dobio sam odgovor da se "tražena kriminalna dokumenta... ne nalaze u opštinskoj upravi". Međutim, od jednog od ključnih ljudi opštine dobio sam informaciju da se ta akta nalaze kod jednog od načelnika opštinske uprave. Danima sam tragao za tim načelnikom, ali nisam uspeo da mu uđem u trag - ostao je nedostupan. Dakle, krug je zatvoren.

Prema Zakonu o informisanju, svaki organ - javna ustanova obavezni su pružiti građanima i sredstvima informisanja tražene informacije. U ovom slučaju svi su činili da to ne učine. Kao što se vidi iz priloženog: policija se ne upušta u potragu za kriminalom još od 2001. godine; tužilaštvo očekuje da ja pribavim kriminalne dokaze, a ne koristi organe koji su za to zaduženi; predsednik opštine ne obavezuje načelnika ni odeljenje arhive da daju na uvid tražena dokumenta.

Ko posmatra ovo vrzino kolo, ne liči li mu to na birokratski rašomon kojim se zameće trag nezgodnim stvarima, pa se tako dugo drže u turšiji, da bi već jednom isparile? Ne ukazuje li to na davno , duboko ukorenjen organizovan kriminal, s kojim ovdašnja vlast nije spremna da se suoči?!

Tomislav Gluvić-Šapčačnin, Ripanj


Rad je stvorio čoveka

Poštovana redakcijo, ja sam jedan od nekoliko desetina hiljada studenata u gradu Beogradu i državi Srbiji. Zbog toga mi je jako bitno pitanje mogućnosti zaposlenja, ali i kvaliteta samog posla koji ću verovatno dobiti. Želeo bih da radim ono što studiram, s kolegama iz struke, da bih imao s kim da popričam o konkretnim problemima.

Karl Marks, toliko obožavani i osporavani, tvrdio je da čovek može da se potpuno ostvari samo kroz rad. Dugo nisam sasvim razumeo ovu tvrdnju, ali mislim da sam konačno došao do objašnjenja.

Na radu prosečan čovek provede 40 sati nedeljno. Samo zbog tog ogromnog vremena, bitno mu je da se na poslu ne oseća loše. E, sada, zamislite diplomiranog geografa kako ceo dan daje informacije o kvarovima na električnoj mreži nezadovoljnim potrošačima. Iako je nekoliko godina studirao, on sada radi s ljudima koje uopšte ne interesuje geografija jer su oni učili da budu arhitekte, električari, ili novinari. Slučaj može biti još ekstremniji - ako je taj geograf prinuđen da prodaje pomorandže na pijaci.

Isto se može desiti, recimo, i nekome ko je uludo išao u trogodišnju bravarsku školu. Možda je on usput zavoleo taj poziv, ali će morati da se zaposli kao pomoćni radnik u proizvodnji jer je posao bravara već dobio drvoprerađivač, koji takođe nije mogao da se zaposli u struci jer je i taj posao već obavljao neko nekvalifikovan. I tako u nedogled.

Sad, moglo se dogoditi i da geograf s timom drugih geografa ispituje teren istočne Srbije tražeći mesta pogodna za turizam. On bi na posao dolazio nasmejan i znao da radi ono u čemu je najbolji. I bravar bi mogao da radi kao bravar. Onda bi se i on osećao kao svoj na svome, dobro radeći ono što tako malo ljudi ume.

Osim što bi se ova dva radnika osećala "ostvareno", što bi rekao Marks, i društvo bi bilo na dobitku jer bi liftove popravljali električari, zakone pisali pravnici, a o kapitalnim investicijama brinuli ekonomisti. Onda se više ne bi dešavalo da radnici beže od posla koji smatraju strahovito dosadnim, niti, s druge strane, da se deca truju po menzama jer u sanitarnoj inspekciji sede arhitekte.

Napisao sam ove redove ne misleći ni na koga posebno, već, jednostavno, zato što imam strah da ni ja u životu neću moći da se bavim onim što studiram i volim.

Miloš Živanović, Beograd


Vlada štedi na razvoju srpske nauke

Za godinu i po dana biće uloženo oko 30 miliona evra u nauku i 34 miliona evra u elektronsku upravu, poručuju nam resorna ministarstva iz naše vlade. Prema podacima koja su gospoda iznela, to je recimo oko 14 miliona funti godišnje-poređenja radi, godišnji budžet za nauku Engleske je 3,4 milijarde funti. Znači, šest puta više Engleza ulaže oko 240 puta više u nauku i svoja istraživanja. Bilo bi interesantno saznati koliko su ove cifre u Izraelu, Južnoj Koreji i Kini recimo...

Šta reći o ulaganju u našu nauku i tako mizerne cifre: sve što se ulaže u veliku crnu rupu kakva je srpska nauka, ta cifra nije dovoljna ni za popuniti tu istu rupu, a kamoli od nje napraviti brod sa kojeg će se videti svetska dostignuća u nauci širom sveta. Ovo zamazivanje očiju sićom, to jest par desetina miliona evra, je smešno ulaganje, koje nije čak dovoljno da se plati struja, komunalije, telefoni i obnove fasada, instalacija i dotrajalih vodovodnih cevi na našim naučnim ustanovama. Bez ulaganja u našu nauku, infrastrukturu od 3 milijarde evra, nema nikakvog privrednog, naučnog, kadrovskog buma u Srbiji. Dakle, to je približna ona ista cifra kolika je izneta i pokradena od tih istih naših građana, tokom inflatornih devedesetih godina i deponovana negde van domašaja naše države i građana. Jer, zna se, da mi počinjemo od nule, i od dna - dna, a za pokretanje te nule, treba mnogo para i projekata za što kraće vreme, a isti se moraju uraditi za još kraći vremenski period.

Za sve ovo nama fale samo dve stvari: novac za te projekte, i ljudi koji će te iste projekte izneti i finalizovati. Kada smo te pare imali pre neku deceniju, tada nismo imali ljude za to! Danas, kako stvari stoje, nemamo nijedno ni drugo, bar još nemamo ozbiljnijih para, a bogami nemamo još ni ozbiljnijih ljudi za sve to.

Milutin Mlađenović, Beograd


Molba vojnoj komisiji

Molim Ministarstvo Vojske Republike Srbije da mi da odgovor samo na jedno pitanje. Da li sam trebao da budem upućivan na odsluženje vojnog roka, pošto sam pre toga bio operisan od čira na želucu, 1986. godine. Napominjem da sam za vojni rok bio ograničeno sposoban od 1981. do 1987. godine. Sa tako svežom ranom i nerazumevanjem ljudi iz vojnog odseka iz Sremske Mitrovice, u januaru 1987. godine upućen sam na odsluženje vojnog roka u Karlovce. Posle završene obuke dobijam slom živaca i pod pratnjom pratioca odlazim u Karlovac u stacionar. Iz stacionara su me odveli u Zagreb na nižu vojnu komisiju. Doneli su odluku o odlaganju služenja vojnog roka i proglasili me nesposobnim na dve godine.

Posle tog perioda ponovo dobijam poziv iz vojnog odseka da se javim u Novi Sad radi dosluženja vojnog roka. Tada, u Novom Sadu bivam trajno oslobođen od dosluženja jer je moje zdravstveno stanje bilo uveliko narušeno. Napominjem da su tada, pa sve do današnjeg dana nastavljene moje muke. Sada sam invalid prve kategorije i nesposoban za život. Primam socijalnu pomoć od koje mogu da živim samo deset dana. Živim u tuđoj kući jer svoju nemam. Porodicu nemam jer je ovako osakaćen nisam mogao ni stvoriti. Ja vas molim da mi omogućite dolazak na vojnu komisiju u Beograd jer ni u jednu drugu ne verujem. Posedujem brdo dokumentacije, sa svim otpusnim listama, gde se vidi od čega sam lečen i šta sam sve operisao. n Unapred zahvalan,

Milovan Obrenčević, Sremska Rača