Da nije tih katanaca, niko ne bi ni primetio most preko Vrnjačke reke kod čuvenog restorana "Švajcarija" u centru banje. Most ko i svaki drugi, betonski, sa neuglednom gvozdenom ogradom. Ima takvih u Vrnjcima petnaestak. Na svakih stotinak metara po jedan.

Ipak, ovaj je najpopularniji i najtajnovitiji. Preko dana na njemu se zaustavi na hiljade gostiju Vrnjačke Banje, a noću, krišom, kad ih niko ne vidi, dolaze devojke i tu "zaključavaju" srca svojih momaka. Na katancu napišu svoje i ime izabranika, zakače ga na ogradu, zaključaju, a ključeve bace u reku. Da ih ljubav nikada ne napusti, ili, ne daj bože, dečko ode u zagrljaj drugoj. Vrnjačke devojke ovu " magiju" upražnjavaju već stotinak godina.

Pričaju Vrnjčani kako su se nekada voleli Relja i Nada. Najčešće se sastajali na Mostu ljubavi. Buknuo Prvi svetski rat, a Relja, inače oficir kraljevske vojske, otišao u boj i nikad se više nije vratio. Ratni vihor ga odneo u Grčku, tamo se zagledao u crnpurastu Grkinju, a Nadu zaboravio. Ona ga je čekala i tako, malo po malo, počela da vene i poboleva. Iako je njegova rodbina raskinula "zaruke", ona se do poslednjeg trena nadala, ali oficir je svoje srce poklonio strankinji.
Vrnjačke devojke od tada, poučene gorkom Nadinom sudbinom, tajno, u gluvo doba noći, počele su da dolaze na most njenih uzdisaja i katancima "zaključavale" svoje ljubavi. Da ne prođe, da se ne izgubi, da je neko ne preotme...

Zapiju se, pa benave
Kad god je dolazila u Vrnjačku banju, ovo mesto je posećivala najčuvenija srpska poetesa Desanka Maksimović i o ovoj ljubavi napisala pesmu, koju većina mladih Vrnjčanki zna naizust.

Kočijaši Obrad Jelača i Stojan Todorov, koji sa svojim čezama prevoze banjske goste, po čitav dan provode kraj Mosta ljubavi. Tu im je polazna stanica. Smeškaju se, "mani ćorava posla", komentarišu, nisu nikada videli da iko stavlja katanac na most.

- Noću to rade. Izjutra zateknemo grozdove katanaca. Dokona raja, nema drugog posla. Zapiju se noću, pa benave. Al, dobro, neka ih, mladi su, pa im priliči - onako više za sebe, priča Obrad, kočijaš pansiona "Vuk".

Mladi sa više simpatija govore o ovom običaju. Srednjoškolke Marina i Svetlana smeškaju se. Pomno čitaju imena sa katanaca: "Jovana i Nenad", "Višnja i Stojan", "Zauvek zajedno", "Da nam ljubav nikad ne uvene"...

- Ja nikad ne bih ovako nešto uradila, ne verujem u to "bajanje", postoji milion drugih načina da se nekome izjavi ljubav, a sačuvati je ne možeš, ako dvoje nisu jedno za drugo - mudruje Marina.
Stara "sentiš" muzika

Bračni par Jovanović iz Niša, Zorica i Nebojša, čitaju i ćućore. "Baš zanimljivo", osmehuje se Zorica, "noćas ću ovde doći sa katancem".

U bašti "Švajcarije", pod stoletnim platanima, gustiraju crno pivo čuveni Banjčani Milan Nikodijević, direktor Festivala filmskog scenarija, i Dragan Gagi Miladinović, vlasnik Radio "Sonate". Posmatraju parove i odbijaju dimove cigareta.

- Trebalo bi otvoriti jednu gvožđaru kraj mosta - smeška se Nikodijević - para bi mogla da se zaradi. Šala na stranu, trebalo bi ovaj most malo urediti, kad je već toliko popularan. Atraktivnija ograda je neophodna. Kad smo već preuzeli ime, ugledajmo se na čuveni venecijanski most i izgledom.
Gagi žmirka, češka se po glavi. "Ne znamo mi Banjci da uzmemo pare", rezignirano zaključuje.

- Moja radio stanica emituje samo staru, "sentiš", muziku. Svako jutro neko me zovne i kaže da je imao burnu ljubavnu noć uz muziku sa mog radija. Uživaju, al kintu niko Gagiju da pošalje. Tako je i sa Mostom ljubavi - vajka se Miladinović.
Dok njih dvojica dokonaju da li da "žignu" još po čašu piva, na mostu se stvorio buljuk dece. Zagledaju katance, sriču slova sa zapisa. Jednom će i oni da se ovde "zaključavaju".

Tekst i foto: Miloš Milišić