"Govor mržnje" je opet udarni hit u skupštinskom
pozorištu, s radikalima u glavnoj ulozi, i nekoliko epizodista,
kojima je ovo, najverovatnije, poslednja predstava. Svojevremeno
sam poredio dešavanja u srpskom parlamentu sa Orvelovom "Životinjskom
farmom" i događaji mi, nažalost, daju za pravo. Samo što
prasaca ima više nego kod Orvela.
Nemam baš ništa protiv Ivane Dulić-Marković, čak mi je simpatična.
A najmanje mi smeta što jer Hrvatica, jer ni sam nisam imun na
taj genetski kod. Ne znam ni da li je neko od njenih bio u "zengama".
Ne znaju, verovatno, ni radikali, jer bi, valjda, izveli neke
dokaze. Ali, buduća potpredsednica srpske vlade sigurno nije,
a to je bitno.
Međutim, činjenica da je Hrvatica, ne bi trebalo da je amnestira
odgovornosti za izjave i ponašanje kakvo se obično zamera radikalima.
Da se neko od komentatora, koji se na prečac svrstavaju protiv
radikala, ozbiljnije pozabavio fenomenom "govora mržnje"
i poslednjim skupštinskim skandalima, morao bi da zaključi da
stvari nisu baš tako crno-bele, kao što se prikazuju u delu štampe
i medija kroz usta glasnogovornika raznih nevladinih organizacija.
U toj podeli uloga, radikali, i pomalo socijalisti, jedini su
loši momci, kao Srbi u minulim ratovima, mada su i DSS-ovci pomalo
sumnjivi. Ostali su dobri momci i uzorne demokrate, kao svojevremeno
Kučan, Tuđman i Izetbegović.
Ti tvorci javnog mnjenja, koji su podelili Srbiju na proevropsku,
demokratsku i progresivnu na jednoj strani, i radikalsku, retrogradnu
i "musavu" na drugoj, već petnaestak godina nas "denacifikuju"
i ubeđuju da su radikali fašisti, nacisti, koljači zarđalim kašikama
i vandali. Zar to nije govor mržnje? Možda su i radikali, na kraju,
"podlegli utisku" i počeli da se ponašaju shodno namenjenoj
im ulozi? Govor mržnje vratio se "demokratskoj Srbiji",
kao bumerang.
Pre nego što je potegla priču o hladnjačama, koje su umesto breskvi
prenosile leševe, Ivana Dulić-Marković je možda trebalo da nam
objasni kako je to, "evropski", radio Tuđman. Recimo,
porodici Zec, usred Zagreba, i u drugim zločinima za koje niko
nije odgovarao. Tu priču nismo čuli. Ako se već upustila u ulogu
arbitra u nesrećama koje su nas sve zadesile minule decenije,
trebalo je da bude spremna i na niske udarce. Jer, Srbima se stalno,
čak i od vladinih funkcionera, podmeću genocidnost, fašizam, hladnjače
i Manjače, dok su drugi unapred amnestirani. I onda se čude zašto
radikalima, uprkos često neprimerenoj retorici, raste rejting.
Srbima je dosta da budu večiti loši momci i dežurni krivac za
sva zla sveta. Na apsurd ponekad treba odgovoriti apsurdom. Problem
je što u Srbiji ni na jednoj strani ne postoji odgovornost za
javno izgovorenu reč. Ne znam koliko će procentnih poena radikali
dobiti, ili izgubiti, na najnovijem skupštinskom skandalu. Ali,
sve mi se nešto čini da njima uopšte nije stalo do vlasti, da
su savršeno zadovoljni ulogom pojedinačno najveće stranke, s jakim
uticajem, a bez direktne odgovornosti. Inače im se ne bi dešavali
kiksevi kao s onim junošom, koji je oborio sve zakone fizike,
živeći istovremeno u Beogradu i Vranju, pri čemu je skupštinsku
kasu oštetio za više od dva miliona dinara. A šta tek reći o demokratama,
koji ne dolaze u Skupštinu od oktobra, a primaju plate i ostale
prinadležnosti?
I, na kraju tragikomedije, javlja se onaj "mudri" glasnogovornik
jedne vladajuće stranke, rumen kao Orvelov Napoleon dok mu još
nisu izrasle čekinje, tražeći da se radikali ukinu. Nesrećnik
u tome vidi svoju jedinu šansu da opet zaigra u nekoj epizodnoj
ulozi. Tako, nažalost, misle i neke proverene "demokrate".
Stvarno, hajde da ukinemo pola Srbije - onaj "musavi"
deo! Komšije bi se ludo radovale. A možda bi nas odmah primili
i u Evropu!
