Srpski narod je razočaran, obeshrabren, umoran. Umoran od nezaslužene zle sudbine, od kazne što se u brojnim ratovima žrtvovao za braću i tuđine, za čiju slobodu je izginuo cvet srpske omladine.

Umoran od saznanja da su pravda, čovečnost, humanizam, moral i sloboda zamenjeni divljačkom pohlepom za otimanjem tuđeg. Umoran zbog izneverenih utopističkih ideala da će svetom zavladati pravda i jednakost. Umoran od obećanja i nade da će demokratija odmah doneti slobodu, pravdu i lepšu budućnost bar mladima.

Umoran i zastrašen od mračnih ljudi u Srbiji koji mu prete da u nesreći vrate Srbiju u vreme najcrnje prošlosti. Umoran zbog bede stotine hiljada nezaposlenih i zaposlenih, zbog odlaska u tuđinu talentovane omladine. Umoran od saznanja da u Srbiji nema vlasti koja bi iza rešetaka stavila brojne lopove i pljačkaše koji se golim okom vide ali ih ne vide tužioci, sudije i vlast. Umoran od straha da u svetu nema te sile koja će zaustaviti jedinu preostalu velesilu u pohodu na osvajanje i pljačku sveta.

Kad bivšu braću podsećamo da su im Srbi ogromnim ljudskim žrtvama stvorili države u granicama koje nisu ni sanjali, kažu nam da smo primitivan, prljav i necivilizovan narod. Kad ih podsetimo da su se mnogi njihovi borili rame uz rame sa fašističkim hordama, kažu nam da su se borili za oslobođenje od Srbije, za nezavisnost, onu severozapadno od nas Nezavisnu Državu Hrvatsku.

Kad podsećamo silnike na herojsku istoriju srpskog naroda i njegov doprinos borbi protiv osvajača koji su i njima pretili, kažu nam da živimo u prošlosti. Kad ih podsećamo da smo svojim prsima sprečili da Evropa bude u ropstvu nehrišćana, kažu nam da smo bili naivni.

Kad ih podsećamo da smo u toj borbi pola milenijuma živeli u ropstvu izgubivši ekonomsku moć i kulturni domet koji je bio daleko iznad srednjovekovne Evrope, kažu nam da je to istorija. Kad ih opominjemo da su se radi uništavanja Srbije udružili sa narodima koji su im uvek bili neprijatelji, svojim nedelom potvrđuju da se udružuju i sa crnim đavolom protiv svakog ko im se suprotstavi.

Veliku bratsku slovensku zemlju podsećamo da smo 1941. godine ustali ne samo u odbranu naše slobode, već i da pružimo pomoć antifašističkim snagama, posebno Rusiji, makar što se tada zvala Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika. Kad ih na to podsećamo, okreću glavu prema Atlantiku jer im je sopstveni interes najpreči. A dugove istorije inače ne plaćaju.

Srpski narod je razočaran, obeshrabren i umoran. Stena koja nam je navaljena na slabašna leđa je preteška kao zla sudbina. Ali, u sudbinu ne verujemo niti zaboravljamo poruku Velikog NJegoša da "boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka. "

Ne može se ubiti pravdoljubivi, talentovani i hrabri narod koji je iznedrio velikane, vojskovođe, svetske naučnike i umetnike. Gusle su nas održale, njima hvala. Crkva nas je održala i njoj hvala. Ali nas je održalo i uverenje da se protiv nasilja, nemorala i nepravdi moramo boriti da bismo opstali i postali moderna, napredna demokratska zemlja.

Čedomir Cvetković, Beograd

U Hrvatskoj traže kapetana Dragana. Raspisali su međunarodne poternice i za mnogim drugim Srbima da bi svet stekao utisak da su Srbi zaista počinili zločine i da ih (uz svu medijsku halabuku) treba tražiti i loviti po celoj planeti, kao nekad naciste. U isto vreme hapse povratnike.

U oba slučaja optužnice su identične i stalno se ponavljaju - mučili, zlostavljali, ubijali. U montiranim suđenjima koji zatim uslede, optuženi nemaju nikakave šanse da dokažu nevinost. Po pravilu, svi bivaju osuđeni na višegodišnje kazne zatvora. Treba samo razgovarati sa tim ljudima i zabeležiti njihove potresne iskaze (nažalost to nema ko da uradi jer to ovde nikoga ne interesuje).

Zločini savremene NDH
Na prostoru današnje Hrvatske, 90 ili 95 odsto svih zločina, koje su trpeli civili, jesu oni koji su počinjeni Srbima. Stipe Šuvar je svojevremeno obelodanio da je u Sisku ubijeno 600 srpskih muškaraca. Da je u desetak drugih većih gradova, takođe, od strane policijskih, parapolicijskih i drugih hordi likvidirano po 200 do 400 Srba i ko zna koliko još u manjim mestima i selima. Od stotinu izvršilaca tih nedela, u proseku je samo jedan, tek reda radi i tek samo delimično, odgovarati, a onih 99 neće biti predmet interesovanja hrvatskog tužilaštva i sudova. Od svih srpskih vojnika koji se vode kao poginuli i nestali, najmanje 70 odsto je streljano ili na drugi način ubijeno, posle zarobljavanja i mučenja.

Posebna vrsta zločina bilo je nasilno i masovno mobilisanje Srba, posebno mladića u hrvatsku vojsku i njihovo isturanje u prve borbene redove, gde su masovno ginuli. Borislav Jović je svojevremeno za govornicom Skupštine Srbije izneo primer iz Slavonije. U jednoj besmislenoj akciji na koju su bili naterani, poginulo je 13 vojnika u hrvatskoj uniformi, od kojih su 12 bili Srbi. Mnogi Srbi su ubijeni po razdruživanju oružja da bi porodicama bilo javljeno da su stradali od "srbočetnika". O ovome je direktno svedočilo više Hrvata iz Slavonije koji su se preko sremsko-baranjske oblasti prebacivali u inostranstvo. Znamo i za ubijanja hrvatskih policajaca srpske nacionalnosti, takođe od strane Hrvata (njihovih kolega), a porodice su im dobile istovremeno "objašnjenje". Naravno, niko i nikad zbog toga neće biti procesuiran. Umesto toga u Hrvatskoj će neprekidno ponavljati (i svetu plasirati) beskrajne priče o laži o "srpskim zločinima" i raspisivaće poternice.

Agonija Srba u Hrvatskoj ne prestaje. Prošle godine su petorica ubijena (podrazumeva se da niko zbog toga nije uhapšen jer prave istrage i nema), ali taj broj je verovatno mnogo veći jer su policija i istražni organi za nekoliko desetina Srba koji su pronađeni mrtvi, po kratkom postupku odlučili da su svi odreda izvršili samoubistva. Registrovano je i 50 fizičkih nasrtaja na pripadnike srpske zajednice, a upućeniji kažu da ih je bilo bar 20 puta više. Vinovnici tih ekscesa ne moraju da brinu jer ih niko neće pozivati na odgovornost. Hrvatsko tužilaštvo i pravosuđe zabavljeno je lovom na Srbe i pribavljanjem lažnih svedoka protiv njih.

Nijedna prekršena konvencija
Optužnica protiv kapetana Dragana lažna je od početka do kraja. Šta bi uradili u Hrvatskoj da je tako uhapšen neki njihov sunarodnik (naročito neko od imena) koji, uz to, ima i njihovo državljanstvo i da treba da bude isporučen, pogotovo Srbiji? Pa potegli bi sve moguće veze i sa najvišeg mesta bi urgirali da se to ne desi. Može li se tako nešto u ovom slučaju očekivati od naših žalosnih političara? Teško. Ipak, ja ih sve javno pozivam i molim (Koštunicu, Tadića i ostale) da sve učine da kapetan Dragan nikada ne bude izručen Hrvatskoj. Neka hitno, bez odlaganja, već danas, službenim ili privatnim putem stupe u kontakt sa odgovornim ljudima u Australiji i da im objasne da je upravo Kapetan Dragan, za razliku od hrvatskih oficira, strogo poštovao sve međunarodne konvencije, te da je optužnica protiv njega deo neobuzdane hrvatske mržnje koja nikad ne prestaje.

Kapetan Dragan je 1991. godine pritekao tom, zaista ostatku poklanog naroda da im pomogne da se odbrane od onih koji ih kontinuirano ubijaju i druga zla čine bez imalo kajanja. On je jedan od simbola otpora zlu, koje vekovima zatire srpski narod. Zato ga tamo i trže. Takav čovek se jednostavno neće naći u hrvatskom zatvoru. To bi bio poraz i Srbije i srpstva uopšte. Zvanični Beograd se mora svim silama boriti da se to nikada ne desi. Ali boriti se, uporno, do kraja.

Vladimir Obradović, Beograd

Kada sam na samom početku utakmice SCG - Holandija video naše igrače kako gutaju knedlu zbog himne Hej Sloveni, tog istog trenutka sam znao da smo ovu utakmicu izgubili pre nego je ona i počela!
Upravo se to i desilo! Država koja 15 godina nije uspela da se ratosilja i ukine himnu države koja isto toliko godina uopšte i ne postoji, zaslužila je da joj se sve ovo dešava, i da joj svi mi koji nismo bolesni ideološki slepci, godinama na sve to zviždimo i prozivamo je.

I dok su Holanđani zagrljeni pevali svoju nacionalnu himnu, dotle su naši reprezentativci, šta će mučenici, za to vreme gledali u travu, čekajući da prođe ta omražena himna, koja je već stotinu puta bila izviždana usred Beograda. Da se kojim slučajem Crna Gora gora nije nedavno osamostalila, ta himna bi nam, kako stvari stoje, ostala.

Koliko god čitalac mislio da je ovde reč o sportu, u velikoj je zabludi. Ovde se uopšte ne radi o sportu. Već o recidivima, aljkavosti, ideološkom političkom slepilu koje nas je uhvatilo pa ne pušta. Ovde je u pitanju čisto srpska odvratna, pokvarena, podmukla politika koja je ikada vođena na ovim prostorima.

Da ovo sve nije tačno, ne bi naši sportisti i navijači bili sve ovolike godine maltretirani i ponižavani. Zbog bahate savezne administracije koja se nikada nije mirila da SFRJ više ovde ne živi. Jasno je zašto režim od pre 5. oktobra nije menjao ovu istorijsku nedoumicu, ali da ćemo pet godina posle srpske demokratske revolucije doživeti da opet slušamo istu himnu, zaista ne ide u glavu. Iz čiste osvete, pustili su nas da isfrustrirani živimo sa "Hej Sloveni" i dan-danas.

Nemanja Acević, Beograd

Ne mogu da se načudim neznanju ili nameri Vlade Srbije na sednici održanoj 8. juna. Zar je moguće da Koštunica, ministar vojni Stanković i ostali ne znaju da Srbija nikad u svojoj istoriji (osim Vojske Srbije i Crne Gore) nije imala "Vojsku Srbije". Uredba koju su oni doneli da se naša srpska vojska zove "Vojska Srbije" neviđena je bruka i nepoznavanje srpske istorije.

Gospodo Koštunica, Stankoviću, i ostali, pod hitno ispravite ovo neznanje i bruku i vratite našoj vojsci njeno slavno ime koje joj i pripada, a to je Srpska vojska. Nijedna vojska nije jednonacionalna ako ste na to mislili, pa ipak sve vojske se zovu po imenu države. Američka, ruska slovenačka vojska... Verujem da će i Crna Gora dobiti crnogorsku vojsku. Sve je jasno, odmah i hitno (a to predlažu i v. d. načelnik Generalštaba general Ponoš i ostali oficiri i podoficiri) našoj vojsci vratiti njeno ime. Gluposti tipa "Vojska Srbije" protivne su srpskoj tradiciji.

Goran Marinković, Borča