GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 30. 4. 2006. - Utorak 2. 5. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Čuvenog bricu Đuru Belenzadića (70) zna cela Loznica

Đurine makaze neće u penziju

Na zanat krenuo sa 14,5 godina, pošto je bio dete sa sela, pa nije mogao da bira, a do sada imao više hiljada mušterija

LOZNICA - Nekada je u Loznici za brice bilo posla preko glave. "Viskoza" je radila punom parom, živelo se lepo, sve radnje i kafane su bile pune i svi su imali posla. Dođe u radnju mušterija za koju misliš da je beda, a ona naruči i šišanje i pranje kose i brijanje, pa kada plati, još toliko da za bakšiš. I čistači ulica su bili dobre mušterije. Danas, međutim, situacija je drugačija, mušterije samo hoće šišanje i to da bude jeftino.

Ovako priča Đuro Belenzadić (70), čuveni loznički brica. Čika Đuro se sa makazom i češljem druži 55 godina i kroz njegove ruke je prošlo na hiljade mušterija. Na zanat je krenuo sa samo 14,5 godina, jer je bio dete sa sela, "pa nije bilo biranja". Prvi gazda je lepo prihvatio tada malog Đuru, ali prvi zadaci za šegrta nisu bili laki. Svaki dan je sve moralo biti čisto u lokalu, pored ostalog i tri pljuvaonice koje su tada bile obavezne u lokalima te vrste. Češalj i makaze u ruke je dobio tek posle četiri-pet meseci, uz dozvolu da šiša samo "na prazno".

- Posle tri godine položio sam kalfenski ispit i postao kalfa. Radio sam kod tog gazde sve do vojske, ali i u vojsci se nisam odvajao od češlja i makaza. Šišao sam vojnike u Prokuplju, Pirotu i u karaulama na granici prema Bugarskoj. Posle vojske vratio sam se kod svog gazde, posle toga sam položio za VKV majstora i 1964. godine prešao u lozničku zadrugu "Uzor". Tu sam kao brica radio 24 godine, sve do penzije - priseća se čika Đuro svog frizerskog putešestvija.

Poštuje stare mušterije

Od kada je u penziji, čika Đuro šiša kod svoje kuće, onako "za svoju dušu". Poštuje sve stare mušterije i kada su ti ljudi bolesni i nemoćni, onda odlazi kod njih kući i šiša ih. I dan-danas ima mušterija još iz prve radnje u kojoj je čika Đuro radio početkom 50-ih godina.
- Ruke me, srećom, i danas slušaju odlično. Šišaću moje mušterije dokle god budem mogao - optimista je čika Đuro.

Ovaj posao imao je i loših i dobrih strana. U lošije se sigurno ubraja činjenica da se kod privatnog gazde radilo od 6 časova ujutro pa sve do 21 čas uveče, svakog dana, sem nedelje. U slučaju da gazda ima mušteriju, kalfama nije bilo dozvoljeno da sede, iako nisu imali posla. Kalfa je znao da po ceo dan provede na nogama, što je bio veliki napor. U zadruzi se radilo po osam časova dnevno, a nekad i duže, kada je bilo više mušterija. Čika Đuro nikada nije imao dovoljno para da otvori svoju radnju, ali kaže da sada ne žali zbog toga.

- Osam godina sam za račun gazde šišao i brijao zatvorenike u lozničkom zatvoru. Nedeljom sam išao u zatvorske ćelije, milicioner stoji pored mene, a ja šišam ili brijem. Zatvorenici su mogli da pričaju, a ja sam morao da ćutim. Od toga što čujem ništa nisam smeo da pričam napolju. Sećam se da je u pojedinim sobama bilo i po 30 zatvorenika, pa onda oni jedni druge sapunjaju, a ja samo idem i brijem - priseća se čika Đuro jedne od svojih dogodovština.

- Ipak, za to vreme vežu me i mnoge lepe uspomene. Biti brica u to doba značilo je i imati određen status u društvu i mogućnost da se po neki posao završi i preko reda. Nezaobilazni su bili razgovori između mušterija i radnika. Za vreme Tita u radnji se nije pričalo o politici, ali je mušterijama glavna tema bila fudbal - priseća se čika Đuro.

Anđelija Damnjanović


vesti po rubrikama

^Srbija

Pametnima tesno među prosečnima
Prvomajski uranak uz rokere, konje i bika na ražnju
Đurine makaze neće u penziju
Mihailo Reljić pola veka bavi se enigmatikom
Pozdrav iz Šapca odlazio u beli svet još u pretprošlom veku
Malozvornički ribolovci objavili rat velikom istrebljivaču riba iz jezera
   
 


     


FastCounter by LinkExchange