GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 30. 4. 2006. - Utorak 2. 5. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

forum

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Jelena Jovčić, autor filma "Dan mladosti", nagrađenog na Festivalu kratkog metra, uoči televizijske premijere

Ni partizani, ni četnici, nego građani

Uvek te dve fioke. Ako te revoltira stanje na Kosmetu, onda si radikal i nacionalista. Na drugoj strani su demokrate i pristalice EU. Nema sredine, uvek se koljemo oko ideologije, uvek smo oštro suprotstavljeni u okviru istog društva

Za svoj drugi dokumentarni film "Dan mladosti" autor Jelena Jovčić dobila je na nedavno završenom beogradskom Festivalu kratkog metra priznanje Nacionalne sekcije međunarodnog udruženja filmskih novinara i kritičara YYUFIPRESCI. Sa prvim filmom "Igra", koji je kao i "Dan mladosti", nastao u okrilju beogradskog ogranka francuske radionice dokumentarnog filma "Atelje Varan", obišla je Evropu i imala zapažen uspeh na međunarodnim festivalima. Film "Dan mladosti", daleko ozbiljniji i zreliji rad, ići će na velike festivale, a uskoro će biti prikazan na skandinavskoj televiziji Ila, a na drugom programu RTS-a, uoči 25. maja (ne propustiti). Zajednički imenitelj oba Jelenina filma je da su duboko lični i autentični, njihove priče nisu veštačke, već istinski tangiraju glavne junake, a to su sama autorka dvadesetdevetogodišnja Jelena, inače etnolog po struci, i njena porodica, koja generacijama živi na beogradskom Dorćolu.

U "Igri" se Jelena bavila populacijom koja i posle tridesete živi sa roditeljima. U filmu ona pokušava da napusti porodicu i kaže - nije normalno da tri generacije žive zajedno, nije normalno da budeš srećan ako imaš svoju sobu i platu, koju doživljavaš kao bakšiš. Jedan od epiloga ovog filma bio je taj da su izvesni poznanici, pošto su videli film, Jeleni ponudili na korišćenje stan u kome i danas živi.

"Dan mladosti" deo je projekta "Srbija verite" Ateljea Varan, jedan je od osam filmova, koji su dobili mogućnost da budu snimljeni pošto su izabrani između sto prijavljenih radova. Iza filma su četiri meseca istraživačkog rada.

Strah od betoniranja

Nije dobro ostajati u prošlosti, nositi breme odrednice stara beogradska porodica, koje koči. Ne verujem da ću svojoj deci pričati kako smo imali pet kuća. Postoji bes, mojima je nešto vrlo loše učinjeno u prošlosti, ali ja pre svega želim da idem dalje. Ne verujem da će te kuće ikada biti moje, treba se pomiriti i ići dalje. Ako se betoniraš, onda si gotov, to je moj stav od devedesetih, a ne od petog oktobra.

Na početku filma saznajemo kako je Jelena kao nasmejana i ljupka četvorogodišnja devojčica, inače najmlađi izdanak stare beogradske porodice, oduvek žestoko antikomunistički deklarisane - postala lice sa plakata za proslavu prvog dana mladosti posle Titove smrti! U ambijentu salonskog stana, koji odiše porodičnom prošlošću, baka Nada govori kako su komunisti posle rata oduzeli nekoliko kuća koje su pripadale njenom ocu, predratnom arhitekti i vlasniku bioskopa, Jelenin otac se čudi njenom naumu da snimi film o komunjarama, mama pronalazi pomenuti plakat, a tetka učestvuje u rekonstrukciji nastanka plakata, tj. zloupotrebe dece u političke svrhe. Svi su "punokrvne" osobe, vrlo duhoviti, iako ih autorka nije ulepšavala (dokaz prgavi tata), već samo "provocirala".

- Dugo sam tragala za formulom kako da snimim film o prošlosti, a da se događa u sadašnjosti, da ne obiluje arhivskim materijalom, a sagovornici ne govore direktno u kameru. Pomoglo mi je što sam etnolog po struci i što sam poznavala terensko istraživanje za potrebe nauke.

Zanimalo me je kako jedna kultura postaje dominantna nad drugom. Nije mi bilo teško da to shvatim jer sam nešto slično i sama doživela devedestih kao darkerka, kako su me nazivali, uvek u cokulama i po raznim "rupčagama", gde se čuvala rokenrol kultura, u otporu i povlačenju pred dominantnim turbo folkom. Slično se posle rata i građanska klasa povlačila u sebe i svoje stanove. Iz filma se vidi kako moja baka voli da šeta sama i ne izlazi na javna mesta. Nasuprot njoj, junakinja mog filma, bivša partizanka Đujka, prva se hvatala u kozaračko kolo kod Terazijske česme, koje je baka Nada kao mlada devojka samo posmatrala. Ona je volela jednu englesku predratnu igru i pesmu lamberfoks, koju će u filmu i otpevati. Nikako da dođe do nekog miksa - ili si četnik ili si partizan, pa sam htela da kažem da je postojao građanski sloj koji se povukao, a koji nije pripadao ni četnicima ni partizanima. I danas postoji neka analogija, uvek te dve fioke. Ako te revoltira stanje na Kosovu, onda si radikal i nacionalista. Na drugoj strani su demokrate i pristalice EU. Nema sredine, uvek se koljemo oko neke ideologije, uvek smo oštro suprotstavljeni u okviru istog društva, grada... I to prenosimo sledećim generacijama. Nikako da dođe do pomirenja i priznavanja različitosti.

Jelena kaže da je zadovoljna što je snimila film "bez indijanaca i kauboja", i da je raduje to što su članovi žirija nagrade YYUFIPRESCI uočili optimizam na kraju filma i činjenicu da film nikoga nije napao.

- Dugo sam tragala za ženom koja će pripadati taboru ideološki suprotstavljenom mojoj porodici, obišla sam sva ona mesta koja mi nisu prijala, na kojima su se okupljali bivši partizani i udbaši. Kada sam već skoro izgubila nadu da ću pronaći ženu koja će na dostojan način reprezentovati meni stranu ideologiju, srela sam Đujku. U film je unet momenat u kome se nas dve srećemo, a to što Đujka liči na Jovanku Broz meni je bilo vrlo bitno. Snimali smo od maja do avgusta, a za to vreme sam zavolela partizanku Đujku, poreklom iz Bosne, koja je došla u Beograd kao oslobodilac. Pronašla sam mnoge dodirne tačke sa njom. Ponekad i više nego sa mojom bakom, koja zna šest jezika, ali se nekako ustručava da govori francuski kada se ukaže prilika, jer dugo nije bila u kontaktu sa jezikom i akcenat joj više nije tako savršen. Đujka ima sedamdeset godina, aktivna je, druži se, pomaže ljudima da dođu do lekara i lekova, do VMA i skenera. Ta žena je veliki borac i mnogo mi je pomogla da prihvatim priču druge strane. Porodična mitologija je nešto sa čim sam živela, trebalo je samo da odaberem najefektvnije priče, pa sam taj deo lako odradila. Đujka je bila na premijeri i film joj se mnogo dopao. Za mene je taj podatak jako važan, jer nisam želela da zloupotrebim njeno poverenje.

Vesna Milivojević


vesti po rubrikama

^kultura

Najbolji "zavarivač i tamanitelj" kašika u svetu
Ni partizani, ni četnici, nego građani
Pisac besteselera Nik Hornbi o svom omiljenom bendu, rokenrolu, fudbalu...