GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Čerčil je govorio "kada nemaš rešenje, formiraj komisiju"

RRA zaboravila gledaoce

Sve teče, sve se menja, kaže poznata iskustvena mudrost. U tim promenama, normalno, nastaju razni problemi. Njih treba rešavati i upotrebiti znanje, pravdu i istinu. Često bežimo od problema, ne želimo ili nemamo hrabrosti da se sa njima suočimo i da ih rešavamo. To uvek ima svoje posledice.

Kažu da je Čerčil jednom prilikom izjavio da kada imate neki problem, samo formirajte komisiju, pa neka se ona sa tim bavi. Podsetih se ja sada nekih naših komisija, anketnih odbora, saveta, koji su formirale skupštine ili vlade. Sećam se, radili tako danima neki anketni odbori, i posle svega ništa. Vreme učini svoje, problem se odloži ili razvodni i nikada se ne reši.

Ko još pita građane

Evo sad rat u etru. Formirasmo Republičku radiodifuznu agenciju, koja donese prvu odluku o dodeli nacionalnih frekvencija. Slušam i čitam poplavu reakcija, prigovora na odluku. Pored ostalog i Dragan Kojadinović, ministar kulture i informisanja, ističe da su ovakva rešenja problematična. Logično, najmasovnije i najžešće reaguju zaposleni u TV BK koja ne dobi frekvencije. Televizija koja je u svakom slučaju jedna od najgledanijih i najpopularnijih, kako reaguje veliki broj građana, gledaoca ove televizije.

Predsednik Saveta RRA Nenad Cekić odgovara ministru Kojadinoviću: "Potpuno neprihvatljivo i skandalozno" mešanje ministra u rad Saveta agencije. Kakva logika, ministar u čijem sektoru je i informisanje nema pravo da kaže šta misli. U takvim uslovima rada, ne bih se nikad prihvatio da budem ministar kulture. Taj savet Agencije treba da ima uši i da čuje mnogobrojne prigovore građana - slušalaca, a da ne govorimo o prigovoru ministra.

Savet iznad države

Kaže, Savet je nezavisan i samostalno odlučuje. Nemojmo da se zavaravamo, niko nije potpuno nezavisan, niko nije izolovan u društvu, sve je međusobno povezano, uslovljeno. Mediji su, pre svega, vezani za gledaoce, slušaoce i čitaoce. Za njih rade, zbog njih postoje, zato moraju imati oči i uši, okrenute prema njima.

Dolazi mi na misao ona Čerčilova. Da li se i kod nas formiraju razni organi Skupštine i vlade, sa ciljem da se problem prebaci dalje, da se potisne, da se odbaci neposredna odgovornost u rešavanju određenog problema. Sećam se da se sa imenovanjem ovog Saveta nešto dugo razvlačilo i čim je doneo prva rešenja velike reakcije.

Razmišljam i ovako: Naša Naroda skupština i vlada imaju svoje, po oblastima, odbore i stručne službe. Pa valjda u tim odborima i stručnim službama rade stručni ljudi za određenu oblast, a ako nije tako to je žalosno. Ako je tu dominantna politika a ne struka, šta onda možemo očekivati? Zašto često, čim se pojavi neki problem imenujemo neki poseban organ, a imamo redovne stalne organe koje društvo plaća.

Odlaganje rešavanja problema

Zato, usuđujem se da pitam da li nam je uopšte potreban taj Savet koji vodi rat u etru? Ako i treba, mora se postaviti sasvim drugačije, da ponovim, mora imati oči i uši, što znači mora biti potpuno objektivan, bez uticaja politike i političara. Inače, zna se, po zakonima fizike svaka akcija izaziva reakciju. Pa evo, slušam mnoge reakcije na podelu frekvencija. Plašim se da nam i mediji ne odu u pogrešnom pravcu, da izgube nacionalno obeležje, da nam drugi sole pamet. Gde su naši mozgovi.

Nije u pitanju samo frekvencija. Ima mnogo takvih pitanja sa kojima "komisijamo", koja odlažemo, razvodnjavamo i čekamo da vreme učini svoje, da ih polako zbriše.
Moramo se suočavati s problemima, rešavati ih, a ne bežati od njih. Bežanje ne vodi progresu, razvoju, već nazadovanju i stagnaciji. Trebaju nam reforme koje vuku napred, uz korišćenje najpametnijih ideja i ljudi, kroz demokratski sistem odlučivanja, jer mnogo upotrebljavamo reč "demokratija".

Dragan Ugarčina, Čačak


Neophodno je da država pomaže

decu sa posebnim potrebama

Pažljivo sam pročitala vaš članak "Malo ko želi da prihvati decu invalide" i prosto sam zaprepašćena komentarima iz Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Njima je najvažnije da donesu neki zakon, a kako će se on primeniti i da li će oni pomoći da se on primeni - to nije važno. Sve se, uglavnom, svodi na novac, što i jeste suština ovog problema.

Detetu sa posebnim potrebama u njegovom razvoju potrebno je mnogo više, pored ljubavi, i materijalnih sredstava, da bi se ono koliko-toliko osposobilo za samostalan život i rad. To je teško, skoro nemoguće i u zdravim porodicama, koje same podižu to dete. Da li će moći da ga opismene, da li će moći da mu nabave ortopedska pomagala, da li će moći da plate lečenje i operacije, da li će moći sutra da mu omoguće bilo kakvo zaposlenje? Šta raditi u malim sredinama, gde nema ni adekvatnih škola, vrtića, stručnog nadzora, a o predrasudama, neznanju i nerazumevanju da i ne govorimo? U našem narodu postoji jedna uzrečica kada nekoga snađe neka nevolja - "Pomeri se s mesta", i uglavnom se pomera zadnji deo tela. Mislim da se ta uzrečica više odnosi na našu glavu, svest i savest. Tako bi se mnogo bolje postavile stvari na svoje mesto.

Šta bih ja predložila činovnicima iz pomenutog Ministarstva? Kao prvo, predložila bih totalnu reorganizaciju Centara za socijalni rad u smislu agencija de bi se postavili sposobni, stručni i humani ljudi, čiji posao zavisi od rezultata rada. Oni bi morali tesno sarađivati sa organizacijama i udruženjima invalida, učestvovati u donatorskim aktivnostima, preko humanitarnih organizacija, osposobiti vrtiće i škole za takvu decu i zaštitne radionice za njihovo zaposlenje. Prodrmati učmale lokalne činovnike i ukazati im na činjenicu da oni postoje zbog građana (ma kakvi oni bili), a ne zbog sebe samih ili još gore da građani postoje radi njih. To centralna vlast mora da učini. A što se tiče nje same, ona mora svakom invalidnom licu, koje nije u radnom odnosu i koje to nikada nije bilo, obezbediti subvencije u visini prosečnog ličnog dohotka. Odakle pare? Jeste li adekvatno oporezovali razne trgovinske kataloške i promotivne trgovinske kuće? Razne "Nekermane", "Ceptere", "Kirbije", itd. Jeste li adekvatno oporezovali vlasnike više kuća, stanova i lokala? Jeste li oporezovali vlasnike napuštenih i zapuštenih seoskih domaćinstava? Smatram da bi se iz ovih sredstava moglo skupiti mnogo novca i namenski odvojiti za decu ometenu u razvoju.

Porodice koje imaju takvu decu moraju biti delimično, ako ne i u potpunosti, oslobođene bilo kakvog poreza, a prilikom podizanja kredita, kamata ne bi smela preći jedan odsto. To država mora da učini i onda bi bilo manje problema sa napuštanjem sopstvene invalidne dece, a i sa njihovim eventualnim usvajanjem. Gospodo ministri raznih oblasti, pomerite se s mesta! S poštovanjem.

Milena Đokić, Kosjerić


Srbija hitno mora izgradi imidž u svetu

Iz ranijih pisanija na Bi-Bi-Siju i u francuskim nedeljnicima, postalo mi je jasno da Evropa očekuje da se što pre izruči general Mladić, a o Srbiji i Srbima se negativno piše. Najviše mi smeta jedna teza koja se čula u sudu u Hagu, a to je da su se Srbi slagali sa ratovima koje je vodio Milošević jer ga nisu smenili. Htedoh da zavrištim na ovu ordinarnu glupost jednog advokata, Amerikanca u Hagu.

Milošević i njegova klika su uzurpirali svu ekonomsku i političku vlast u državi i razumnim metodama nije niko u tadašnjoj Srbiji mogao da ih pomeri. Pa i 2000. godine ih ne bi lako smenili da se nije umešao "strani faktor" (moj naziv za razne obaveštajne službe koje su harale po našoj tadašnjoj državi), a koji su u celom zamešetaniju i započeli haos raspada Jugoslavije. Čudi me da zvanični Beograd nije uspeo da razbije tu mistiku o tome da Srbi nisu Nemci iz naci-vremena i da nisu mogli, niti imali ekonomsku ni političku snagu da izvrše neke važnije promene u državi. Kao rezultat sankcija Srbija je gotovo izgubila srednju klasu i dobila oko deset hiljada bogatih, i more siromaštva, ekonomskog i duhovnog. Sada se to stanje polako popravlja, ali izgubljena je cela jedna generacija.

U svetu, Londonu, Briselu, Parizu, nažalost, i dalje vlada mišljenje da su Srbi krivi. Da sam u kontaktu sa zvaničnim Beogradom, radila bih sve u svojoj moći da tu sliku promenim. Našla bih najbolje diplomate, okretne, brze i dobro obučene i poslala ih u ove ključne centre da rade na promeni imidža Srbije. Ne bih u diplomatiju slala teatralne književnike, niti ljude slabih i promenjivih karaktera. Pre neki dan obradovalo me je što je gospodin Koštunica u Parizu. Nadam se da će zvanični Beograd stići do onih mudrih i uticajnih Francuza (ne znam za druge narode u Evropi) koji još uvek, ali nekako tiho, cene Srbe i sećaju se istorije, posebno Prvog svetskog rata. Javno mnjenje i način na koji će se gledati na Srbiju u narednih deset godina zavisi od onoga što se uradi sada. Ovo je vrlo važan posao i ne sme biti ni podređen ni potcenjen. U Americi se polako smanjuje interes za uticaj na Kosovu, sve dok je Buš u Beloj kući. Prema tome, koncept o rešavanju statusa je sada u Evropi, pa je potrebno imati što više saveznika i ljudi dobre volje na "starom kontinentu". Ovaj posao jeste komplikovan ali, mora početi da se radi, dok za odlaganje nema mesta.

Maja Petrović, Njujork