GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Četvrtak, 27. 4. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

U Pranjanima kod Ravne gore vandali oskrnavili obeležje američkim pilotima koje su spasli četnici

Nema taj ni srca ni duše ko spomenike dira

Nije lijepo od Amerikanaca što su nas bombardovali, kako narod da ih voli... Ali - spomenik je spomenik, i ničiji spomenik ne valja i ne treba dirati - pričaju seljaci zapanjeni događajem od pre neki dan kada je neko ploču polio kiselinom

Prekjuče kasno po podne, kad je pod niskim zracima sunca ugledao šta su vandali počinili od spomenika američkim pilotima na Galovićima brdu iznad Pranjana, đed Živorad Janković, čija je kuća malo ispod brda, istinski se, od muke, pljesnuo šakom po kolenu.

- I, sve im ne j... - gadno je opsovao pred spomenikom, sve izmičući se, i primičući oči tabli po kojoj je bačena kiselina da bolji vidi šta je "nesoj uradio".
- De, de, pogledaj de i ti, bolje vidiš, da se ovo nije kamen okrunio - naredi mi.
- Nije, đede, ploča je izgleda izlivena od bronze...
- I, sve im ne je... - huktao je Živorad pred pločom na kojoj je slova poruke gde se govori o spašavanju američkih pilota, nagrizla neka nepoznata kiselina.

Krivo Živoradu "do zla boga" što je neko dirao spomenik, odmah sam vidio. Čim sam mu dole na seoskom drumu, kad sam ga sreo, pomenuo spomenik i skrnavljenje, Živorad se odmah "uzljutio".
- Čulo se nešta, mada, sumnjam. More biti da je neko dir'o spomenik, a more biti i da nije - odbrusio mi je nasred druma.

Jedva ga ubedih da pođe sa mnom gore na Galovića brdo, gde je bio improvizovani aerodrom i odakle su američki piloti, oboreni u borbenim dejstvima 1944. godine, vraćani u otadžbinu. Ljut sede u kola.
- Lijepi biše vaskršnji praznici - pokušah da ga odobrovoljim.
- Lijepi - odbrusi mi.
- Loš vam ovaj put do brda...
- Loš...
- Procvetale trešnje...
- Procvetale...
Odustadoh.

Gore, kad smo došli do spomenika, iz kola iskoči ko oparen.
- Ma, da nije sam od sebe... Bacili bi kiselinu i na drugu stranu da je ko stio da dira spomenik - obletao je oko spomenika, zagledao i jednu i drugu stranu, reči isklesane i ne srpskom i na engleskom.
One na engleskom stoje čitave, na srpskom nagrižene kiselinom.
- Nije ovo trebalo vako uraditi - zaključi.
Pre dve godine, kad je na Galovića brdu otkrivan spomenik američkim pilotima, zaslugom Dražine vojske spasenim pa onda evakuisanim iz Srbije, Živorad bezmalo istrčao na brdo, na još jednom vidi pilote Amerikance, no, zakasnio. Ovi bili malo, pa otišli. Bio i Vuk Drašković.
- Sad ko da gledam kako na ovu livadu ovde padaju avioni. Bili poređani tamo uz onaj zabran sve jedan do drugog, a drugi manji, crveni, kruže gore po nebu, sve dok se ovi dolje ne bi popakovali u avione. Onda se oni avioni što su ranije pali zalete ovom livadom i polete, a mi, đeca, gledamo - evocirao mi je posle đed Živorad uspomene na ratne dane 1944. godine kada su u Pranjane dovođeni američki piloti spaseni svuda po Srbiji, i kada su sa Galovića brda poletali nazad u domovinu.

Ćuti, jatko, ne pominji

Rešismo onda da siđemo u selo, da tražimo nekog živog, pravog četnika da on posvedoči kako su spasavani američki piloti i šta misli o skrnavljenju spomenika. Đed Živorad dugo se na drumu kraj spomenika premišljao, onda stade i nemoćno raširi ruke:
- Nema više, kolko ja znam, nijednog živog...
Onda se seti babe Pavlije, ona ima više od 80 godina, trebalo bi da se seća tih dana.
Prekoputa spomenika, babu Pavliju zatekosmo kraj šporeta, prebira neki pasulj.

Kad joj rekosmo šta je bilo sa spomenikom, istinski joj bi žao.
- Ćuti, jatko, ne pominji. Grešan je onaj koji je to uradio, nema taj ni srca ni duše... Kaki dirati spomenike, ćuti, jatko...
Pre dve godine, kad su gore iznad kuće otkrivali spomenik, pozvali i nju. Dvojica američkih pilota prepoznali je...
- Pomislili prvo od mene da je moja majka Nerandža. Posle im ja rekla da sam to ja... A i oni, gledala sam ih, ostarili. E, kako su to dobri ljudi bili, a i mi smo dobri za njih bili - pričala nam je baka Pavlija kraj šporeta.

Za vreme rata Draža se krio kod njenog svekra Svetozara Papića, ona se za Svetozarevog sina Dragoljuba udala 1945. proživela sa njim samo godinu dana, posle Dragoljuba, čim se vratio iz ropstva zbog očeve predanosti četničkom pokretu uhvatili komunisti, prebili, zatvorili, tukli i davili da prizna gde je Draža, on nije hteo, brzo umro.
I baka Pavlija, kojoj je rod sa one strane Galovića brda, dobro se seća vremena spasavanja američkih pilota.
- E, Bože mili, kol'ko sam im samo vode sa potoka donijela. Bunara tada nije ni bilo, nego sam im sve odozdo sa potoka vodu donosila. Slušala ih ko Boga. A, šta ćeš, i oni ljudi, pali u tuđi svijet, tuđu zemlju, i neka smo im pomagali, i trebalo je tako. Posle, ovde padali avioni, kupili ih i vozili u Ameriku - pričala nam je baka Pavlija.

Padobran zakačen na bagrem

- Jes', evo sad se prisjetih, jedan onaj pilot molio me jedan dan, objašnjav'o mi, pokaziv'o da ga vodim kod opančara Budimira da mu napravi opanke, da ponese u Ameriku. Amerikancima to bilo zanimljivo - priseti se, uz bakinu priču, i Živorad.
- Bili sve po dvojica po kućama po selu. Mi ih ranili, ponekad kad mi nemamo, onda donesu ručak iz komšiluka, ali rijetko... Ponekad su im i njihovi avionima dogonili ranu - nastavljala je baka Pavlija.

- Sjećam se, jedan dan pade jedan sa padobranom gore u njivu Stankovu, drugom se padobran zakači za bagrem, osta nako da visi. Narod, golotinja pusta, potrči da vatamo one padobrane - prisećao se ivorad.
Pavlija je, kaže, od rata na ovamo samo jednom zamerila Amerikancima. Onda, 1999. godine, kad su nas bombardovali.
- Bilo mi je onda krivo na njih, mi smo njima činili, oni nama nako. Ali, ni sad mi nije žao što smo im pomagali. Ti koje smo spasavali bili su dobri ljudi, bili su zahvalni za ono što smo im učinili, a i sevap je bio pomoći ljudima - zaključi baka Pavlija.

Predveče, u seoskoj prodavnici, na putu ispod Galovića brda, trojica piju pivo. Vele, čuli da je nešto bilo, samo ne znaju šta.
- Možda je tabla izbledela od sunca - kaže jedan od njih.
- Kako može od sunca, ne trbuni, kad je okrenuta na onu stranu - skočiše na njega.
Posle se saglasiše:
- Nije lijepo od Amerikanaca što su nas bombardovali, kako narod da ih voli... Ali - spomenik je spomenik, i ničiji spomenik ne valja i ne treba dirati...

Ko je bacio kiselinu na spomenik na Galovića brdu, vele, nemaju pojma.
- Spomenik kraj puta, svako tuda prolazi, svako je to mogao učiniti - kažu...
Uputiše me baki Kovini Janković, da mi još priča o američkim pilotima. Baka ima skoro 90 godina, a u Jankoviće udala se 1936. mora biti da se dobro seća tih vremena.
Gore u Jankovićima, baka Kovina priča:
- Čuju se avioni, pa padnu gore na brdo, mi, đeca, potrči da ih vidimo. Malo tako bidnu, pa odu. Jednom, pade jedan sa padobranom, mi potrči tamo, kad, jedna baba i neki mlađi čo'ek, počupali se oko padobrana, baba u'vatila vuče na jednu stran, onaj na drugu... Nasta smijačina, a babi do nevolje... Valjali padobrani da se sašije suknja ili bluza, a po selu sve golo i boso.

Jedan se zvao Li, a drugi Ruvajl

Bi joj krivo kad joj rekosmo za spomenik.
- Ne valja, bogami ne valja. Ne volim ja kad se diraju spomenici, greota od Boga. Spomenici nisu ništa krivi - kaže.
Milka Vučković, čija je kuća još malo dalje od Galovića brda i ratnog aerodroma, dobro se seća dana kad su otišli američki piloti.
- Jedan se zvao Li, drugi Ruvajl. Bili divni ljudi, pomagali nam donositi drva. Na dan kad su otišli, seli mi napolje da ručamo, izbiše njihovi avioni, hoće, učinilo nam se da dohvate odžak na kačari. Oni skočiše, zahvališe se na svemu, odoše. Ruvajl se posle rata javljao pismima - kaže Milka.

Z. Šaponjić


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

Nema taj ni srca ni duše ko spomenike dira
Parastos kod Krsta u kamenu
Poplavljenu kuću videli na televiziji