Poznato je da je kapital vrednost koja se oplođuje, obrće i uvećava. Ako se to ne dešava, onda je to mrtav kapital. Tako nas uči nauka koja se zove politička ekonomija.
Kod nas skoro dve decenije traje velika ekonomska kriza. Uzrok toj pojavi je, u velikoj meri, taj mrtav kapital, koga ima u svakom mestu, gradu i selu. Kako te kapitale pokrenuti, kako ih iskoristiti?

Lanci i katanci

Da pišem o ovome podstakao me je Klub Vojske SCG u Čačku. Na ovaj klub je stavljen "katanac" pre više od godinu dana. Kažu traži se i čeka novi vlasnik jer u Čačku više nema garnizona vojske. Do tada u ovom klubu je vrilo kao u košnici. Tu su svoju aktivnost obavljala mnoga udruženja građana i društvene organizacije: rezervne vojne starešine, vojni penzioneri, udruženja guslara i frulaša, dečji folklor i mnogi drugi. U velikoj sali su održavani koncerti, promocije knjiga, razne sednice i drugo. Sve je to prekinuto, stavljen je "katanac" i zvri prazno. Pitam se, nije li moglo da se koristi i dalje, dok se ne nađe novi vlasnik, i kakva je to logika. A verovatno ima još ovakvih domova u Srbiji koji su pod "katancem".

Međutim, ima još većih i značajnih mrtvih kapitala koje treba pokrenuti. To su pre svega mnoge naše fabrike, na kojima su katanci ili se koriste sa malim kapacitetom. Mora se intenzivnije raditi na pronalaženju tržišta za ove kapacitete, ili ih restrukturirati u neku drugu proizvodnju. Ali sve nam to sporo ide, a mrtvi kapitali se umnožavaju. Zar to nije najveći problem i zadatak svih odgovornih za privredu? Jeste, ali se na tome ne radi u dovoljnoj meri. Svi su nekako politizovani, svi se bore samo za golu vlast, uglavnom, opterećeni Kosovom i Metohijom, Haškim tribunalom, državnom zajednicom i drugim "državnim" poslovima. A poznato nam je da je ekonomija baza svakog društva, svake države. Gledam i slušam, malo po malo pa nam neke strukture štrajkuju, evo ovih dana opet prosvetni radnici. Kome uzeti da bi se drugima dalo kada nema dovoljno za nikoga. Nema i neće biti bez jače ekonomske baze, bez pokretanja mrtvih kapitala.

Ako odemo u selo, u poljoprivredu, opet nas čekaju mrtvi kapitali, prazne kuće neobrađene njive, neobrađeni voćnjaci. Odlazim često u selo. Kada, recimo, rode jabuke, u svakom selu propadne više vagona jabuka, nema ko da ih obere, a nema ko ni da otkupi, da preradi. To je za celu Srbiju ko zna koliko hiljada vagona jabuka ili nekog drugog voća.

Kuće umiru po selima

Prazne kuće polako umiru, zatvorene, nema ko vrata da im otvori, a preci se zbog toga u zemlji prevrću. Ko zna koliko je praznih kuća u Srbiji, verovatno više desetina hiljada, niko to nije ni popisao da se zna, da se razmisli šta sa tim kućama, šta misle vlasnici, šta društvo u celini? Mogu li se iskoristiti, na koji način, u seoski turizam ili za rešavanje stambenih problema beskućnika, ili u neku drugu svrhu?

Sve to zavisi od ljudi, naučnika, radnika, seljaka, od ljudi u državnim organima. Jer, ljudi su najveći kapital, oni treba da pokrenu sve te mrtve kapitale. Ali, treba pokrenuti ljude da razmišljaju, da se angažuju, da daju ideje, da iniciraju i da stvaraju.

Dragan Ugarčina, Čačak

Kada se u štampi ili drugim javnim sredstvima pojavi ime Mihaila-Miše Janketića, prestajem sa svim aktivnostima koje sam do tada obavljao i sa velikom pažnjom pročitam ili odgledam ono što se nudi o tom velikanu sa dasaka koje život znače. Zar se treba čuditi - sapatniku njegovog oca Radomira, iz najtežih dana 1943/44 godine?

Tako sam prvog aprila u jednim dnevnim novinama naišao na biografsko kazivanje, umetnički složeno. Piše sve što je Miša kazivao novinaru, a bilo je još toga za kazivanje, malo šire - o roditeljima, kako su i na kojem frontu stradali i od čije ruke. Ili se novinarka nije zainteresovala za još nešto, ili je sam Miša "umoran" od tragedije koja ga je snašla sa sestrom u ratnom vihoru - i ne želi da se ponavlja u kazivanju?

Kao i uvek, on skromno kazuje "kako ga je pozorište sačuvalo" - naslov u prilogu. Igrao je velike ličnosti, Miloša Obrenovića, Ž. Mišića, Staljina, Tita, kralja Nikolu, velikog vojvodu Marka Miljanova i da ne nabrajam - ali, potpisnika ovih redova posebno je oduševio ulogom o Vojvodi Mišiću! Svuda je briljirao - ali, za mene je kao gledaoca, Mišić kao strateg bio i ostao kao veliko srpsko ogledalo i srce Srbije! I Miša kao glumac! Ove reči poslužiće mi kao uvod o onome što hoću da kažem:
Otac Radomir, rođen 1912. godine u Tomaševu, (tamo gde Miša ima amfiteatar) bio je po struci pravnik. U ustanku 1941. godine kao rezervni poručnik našao se na čelu bjelopoljskog NOP odreda. U teškim borbama bio je zarobljen da bi novembra 1942. dospeo u ozloglašeni i po zlu čuveni četnički zatvor u Kolašinu, gde mu je suđeno po zakonu o zaštiti države. Kazne smrću, mnoge su osuđenike vodile na mesto Brezu - gde su se svakodnevno čuli rafali. Ali, 14. maja 1943. godine, dolaskom nemačkih trupa, egzekucija je bila prekinuta, tako da su Radomir i ostali zatvorenici - među kojima i šest okovanih u obadve noge - trenutno bili van domašaja sudskih izvršitelja.

Sa grupom svojih sapatnika - stigao je u logor Staro sajmište, da bi odatle bio interniran u nemački logor "Pavlos - Melas" u Solunu. Tamo je tučen (opet) od strane četnika, koje su Nemci razoružali u petoj ofanzivi i doterali ih u isti logor. Nije imao sreće - opet isti batinaši i u Grčkoj, tuku i danju i noću!

Putem veze grčkih rodoljuba, uspeo je da pobegne u grčke partizane ELAS gde je i poginuo. Kako? Potpisnik ovih redova, prvi begunac iz logora u Solunu, nalazio se na drugom kraju ratišta (Kilkis), i nije mu poznato pod kojim je okolnostima izgubio život Radomir Janketić. Neki su izjavili da je poginuo u borbi protiv Nemaca i "pauđidisa" - kako su u Grčkoj zvali saradnike okupatora.

Kao predsednik sekcije interniraca u Beogradu, imao sam čast da se lično obratim predsedniku Grčke g. Papandreu, da nam dozvoli ekshumaciju tri logoraša - boraca ELAS-a. Tako su nakon 38 godina od svoje pogibije - zemni ostaci Radomira Janketića, Radoja Uzunovića i Žarka Ćulibrka - našli mesta pored starih srpskih ratnika na istorijskom groblju "Zejtinlik" u Solunu. Ostadoše nepronađeni Milija Pođanin iz sela Police kod Berana i Milosav Šišović iz Čajetine.

A majka Milica? Njoj su kao supruzi komandanta NOP odreda u Pljevljima - četnici bukvalno prerezali grlo, slikali se na tom važnom "poslu" i tako su dvoje dece - Miša i sestra ostali siročad bez obadva roditelja! Znam da je Miša sve ovo zapisao i kazivao bezbroj puta, ali meni je kao sapatniku Radomira Janketića sa ovog krvavog puta (neka mi se ne zameri) ostalo pod stare dane - da otrgnem od zaborava ličnosti koje su dale svoj doprinos u borbi protiv okupatora i njegovih sluga - ne štedeći svoj život niti život svoje porodice. A takav je bio Radomir Janketić!

Milivoje M. Grandić, Beograd

Cene robe u martu 2006. porasle su za 0,3 a usluga 0,5 odsto, dok je u odnosu na decembar prošle godine ukupni rast cena bio 2,2 odsto. Ovako nas mediji obaveštavaju šta kaže Republički zavod za statistiku! Strašno, zar ti ljudi koji se bave brojevima, procentima, imaju uopšte morala i skrupula!? Zar oni stvarno misle da je običan narod konzument njihovih izveštaja!?

Jedno je sigurno, nezavisni statistički zavod u Srbiji ne postoji još od početka devedesetih godina. Da je postojao, možemo zamisliti na šta bi to ličilo i kako bi nas isti, te famozne 1993. godine izveštavao o cenama i nivou inflacije koji se menjao u minutima, a ne mesecima. Čuj, cene u martu skočile za 0,3 procenta!? Pa dobro ljudi moji, zar svakog meseca nešto strateško u Srbiji ne poskupi najmanje 10-15 procenata? Evo primera: pekarski proizvodi u svim pekarama su početkom marta ove godine čak za 20 procenata veći. Prehrambeni proizvodi su za period decembar-mart porasli za najmanje 15 procenata, itd. Hm, šta je to gospodo, 0,3 procenta cene porasle?

Sve je počelo samo nekoliko meseci posle 5. oktobra 2000. godine. Demokratska vlast je preko noći podigla cene benzina sa tadašnjih 33, na 45 dinara!!! Čak je i Vojislav Šešelj tada izjavio da Miloševićevoj vladi ne bi na kraj pameti palo na takav potez. Naravno, za tadašnje demokrate, to nije bio problem! Od tada sve je krenulo niizbrdo.

Dobro znamo mi da je odavno jedan naš pokojni satiričar rekao: "statistika je naša dika, što poželiš to naslika! Jedno je sigurno, Srbija još nema samostalni i nezavisni statistički zavod, već ima političko telo koje samo saopštava šta mu saopšte funkcioneri i ljudi iz NBS, Ministarstva finansija i trgovine recimo. Da ovo nije tačno, ne bi imali navedene podatke i procene kolika je trenutna inflacija u martu, a isti mesec je još bio u toku. Toliku bahatost i transparentno farbanje naše javnosti nismo videli još od vremena Kardelja i samoupravljanja. Nema više tih ljudi koji mogu da progutaju te i takve izveštaje! Ako ne verujete, raspišite izbore.

Rade Vuksanović, Novi Sad