GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Utorak, 4. 4. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

Sedam godina kasnije čuveni Avram Izrael seća se vremena bombardovanja i oseća opor ukus

Pažnja! "Gotovo" otišlo u zaborav

Jedinica kojom sam komandovao nije bila po volji režima i mimoišla su je sva odličja. Ni danas, kad se vlast promenila, niko se nije setio da tu nepravdu ispravi

Dvadeset četvrtog marta u crkvi Svetog Marka, na pomenu poginulima u bombardovanju - bio je i Avram Izrael. Osetio je osećaj praznine. Zujale su kamere, škljocali fotoaparati, predsednik vlade pojavio se na pola sata i otišao, bila je tu jednostranačka postava ministara. Sa desne strane stajala je grupa ljudi u crnini. Roditelji poginulih radnika televizije, vojnika iz Kruševca i Kraljeva i onih koji su na raznoraznim stražama ginuli u poslednjih sedam godina.

- Učinilo me sa da je jedino kod tih ljudi sećanje na bombardovanje iskreno o iskonsko. Ovo drugo je novi pojam sećanja. Protokolarno sećanje, za skupljanje nekih poena. Kada smo "pobedili", neki od nas otišli su istoriju, a neki, bogami, i u legendu. Ostao mi je jako opor ukus. Naravoučenije iz bombardovanja nije izvučeno. Jedinica kojom sam komandovao nije bila po volji režima i mimoišla su je sva odličja. U početku mi je bilo krivo kad su Milošević i njegovi odlikovali sve redom, a onda sam shvatio bezvrednost tih odličja deljenih po sistemu - ja tebi serdare, ti mene vojvodo.

Pa red činova, red stanova, red odlikovanja. Ni sedam godina kasnije, danas kad se sve promenilo, niko se nije setio te jedinice, niti ispravljanja nepravde prema njoj. Nikada niko iz Ministarstva odbrane nije ih pozvao ni na kafu. Sumnjam da se iko seća i male Milice iz Batajnice koja je poginula na noši od kasetne bombe, glupošću države. Da je država bila ozbiljna, ljudi bi odatle bili evakuisani jer nije normalno da ostavite civile pored aerodroma koji je šest-sedam puta tokom noći bio bombardovan - priča Izrael, čuven po reči "gotovo", koju je izgovarao na kraju svakog obraćanja Beograđanima putem Studija B, kao rezervni načelnik Gradskog centra za osmatranje i obaveštavanje.

Danas ima privatnu firmu za uvoz-izvoz i špediciju, koja je radila i pre bombardovanja. Posle rata mogao je da bira u koju stranku će se učlaniti, svi su ga zvali, jer je njegova popularnost poredila sa "Valterom koji brani Sarajevo". Izabrao je SPO, pošto su ljudi iz te stranke, tokom bombardovanja, bili na vlasti u Skupštini Beograda i mnogo pomogli, kako kaže.

- Nisam bio baš fasciniran strankom, a dodatno razočarenje doživeo sam krajem pretprošle godine jer je bio dogovor da se eventualno pojavim kao kandidat za gradonačelnika Beograda. U predvečerje izbora, preko noći, SPO je promenio odluku i izabran je drugi kandidat koji je, ispostavilo se, neslavno prošao.

Sve zarad partije

Olja Izrael govori sa Bušom

Starija Avramova ćerka Olja izabrana je prošle godina za predsednika Evropske unije jevrejskih studenata. Živi u Briselu i imaće tu čast da početkom maja na Svetskom jevrejskom kongresu u Americi bude jedan od tri govornika. Prvi je Džordž Buš, a druga je Merkelova, nemački kancelar! Nedavno je na briselskom aerodromu sreo ministra prosvete Slobodana Vuksanovića i upoznao ga sa ćerkom, ponudivši pomoć preko njenih kontakata u evropskoj administraciji. Ministar je, kaže Izrael, žurno rekao: Ako vam treba nešto, dođite, ja sam na šestom spratu u Nemanjinoj!

Ponovo sam video magareće uši kad sam se pogledao u ogledalo, osetio opor ukus i batalio politiku - priča Avram, kome "minuli rad" iz ratnih dana donosi sitne pogodnosti - u banci ga puštaju preko reda, a nedavno su ga u Urgentnom centru prepoznale medicinske sestre, pa je ne baš prigodan povod dolaska obavio brže. Pišu mu i danas pisma na firmu, zahvaljuju se za sigurnost tokom rata koju je ulivao, neki traže pomoć. To mu je važnije od nedobijenog ordenja.

- Bio sam preneražen poslednjih dana, posle smrti Miloševića, gledajući dve osobe koje su bili glavni cenzori istine pre sedam godina. Uroša Šuvakovića i Aleksandra Vučića. Ovaj prvi je bio glavni cenzor državne bezbednosti u elektronskim medijima, a drugi ministar informisanja. Upinjali su se iz petnih žila tih dana da Beograd bude u informativnom mraku i da dva miliona ljudi nema pravo na istinu. Sve zarad partijskog interesa, da bi ostali na vlasti, a danas su im puna usta demokratije, krstare televizijama. Šuvaković je tražio da preslušava moja obraćanja Beograđanima pre emitovanja, što je nezapamćeno, jer centri za obaveštavanje i služe da se pravovremeno kažu tačni podaci kako se ne bi širile glasine i poluinformacije koje unose paniku. Ispostavilo se da postoje dve istine, prava i njihova, pa su me smenili usred rata - seća se Izrael.

Popularnost koju je stekao smetala je mnogima u ono vreme. Pričali su mu da je Vojislav Šešelj, potpredsednik tadašnje vlade, često govorio: "Šta s... ovaj Jevrejin". Ministar zdravlja Leposava Milićević bila je šokirana kada je građanima preporučio da koriste sodu bikarbonu kao zaštitu od eventualnog dejstva bojnih otrova. Popodne 27. aprila 1999. javili su mu da više ne dolazi u centar, koji je tada radio na rezervnoj lokaciji, u beogradskoj osnovnoj školi "Siniša Nikolajević", jer je "naređenje stiglo s vrha".

Deo Beograđana bio je ubeđen da je poginuo, a drugi deo neprestano je zvao Studio B i Gradski centar. Na Internetu se čak tvrdilo da je "posle ozbiljnog razmatranja kad taj čovek spava, utvrđeno da je reč o mašini, najnovijem dostignuću srpske nauke i tehnologije". Pevali su mu "dok je nama Izraela, nema maler da nas tera", a pojedini građani zvali su ga - Azrael Baltazar. Pisali su mu i pesme: Avram naš, glas lep ima, kad on priča, milina je svima, kad kaže opasnost je stala, naša radost nije mala!

Nikad više

Kada je 24. marta pre sedam godina na ekranu sa digitalizovanom slikom stanja u vazdušnom prostoru video grupu letelica koja idu ka Beogradu, sledila mu se krv u žilama. Nije mogao da veruje da će grad u kome je rođen biti bombardovan. Tačno u 20 sati i 14 minuta dao je naredbu da Beogradom prvi put posle Drugog svetskog rata odjeknu sirene o vazdušnoj opasnosti. Koje su vremenom prozvane "šizela", a one za prestanak opasnosti "smirela". Tada se i prvi put uključio uživo u program Studija B: "Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd. Beograđani, lagano i bez panike, pođite odmah put svojih skloništa i zaklona. Otvorite prozore, spustite roletne, zatvorite žaluzine, isključite struju. Zatvorite dovod vode i gasa. U skloništima sledite dalja uputstva Gradskog centra za obaveštavanje. Gotovo!"

- Bilo je dve vrste javljanja. Onog koje je prethodilo vazdušnim napadima i onog koje je sledilo posle 60 ili 70 minuta kada sam ih podsećao da uzbuna traje. Smatrao sam da je vrlo važno građanima pokazati da neko brine o njima. To su pokazale i reakcije, jer je Studio B bio zatrpan pozivima. Centar je postao prvi komšija svih Beograđana. Smislio sam vremenom i novi pozdrav: Beograđani, dobro vam sklonište. Poruke su bile kratke i jasne, govorio sam o bitnim stvarima na jednostavan i pristupačan način - objašnjava Avram Izrael.

Gomile problema s kojim se susretao, od pokvarenih sirena, zastarele opreme do revnosnih predsednika kućnih saveta koji su " sumnjive" radnike Gradskog centra zaključavali na osmatračnicama po krovovima solitera, ne može ni da nabroji. Situacije u kojima se delovalo u sekundi, recimo, kada su pogađana hemijska postrojenja i otrovni oblaci išli ka centru grada, ne može nikada da zaboravi. Jedino što želi je - da se nikada više ne ponove.

Dragoljub Petrović


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

Pažnja! "Gotovo" otišlo u zaborav
Prvo otvoreno prvenstvo u boćanju na ledu
Život u srcu tame na seoskom groblju