Epohe se ne sahranjuju. Sahranjuju se ljudi i pogrešne politike. I nijedna ideja "sahranjenih" epoha, ma kakve one bile, nije definitivno sahranjena. Neke i danas predstavljaju podsticaj za progres čovečanstva, druge pokušavaju da ponovo ožive na štetu progresa. Nabrojmo samo nekoliko najznačajnijih epoha: Francuska revolucija, Građanski rat Severa i Juga Amerike, epohe Austrougarske i Turske imperije, epohe imperijalizma i kolonijalizma, epoha komunističkih revolucija boljševičkog tipa i druge. Nijedna od tih epoha nije sahranjena do truljenja. Naprotiv. Tragovi ideja svih epoha se i danas svugde u svetu osećaju po dobru ili zlu. Ideali Francuske revolucije "sloboda, jednakost i bratstvo" i danas žive. Fašizam nije definitivno sahranjen u Nirnbergu. On je samo prekookeanski mutirao u smrtonosni virus. Komunizam je sahranjen ali socijalističke ideje žive.

Smrt Slobodana Miloševića jeste kraj jedne epohe, ali ne epohe borbe protiv NATO nasilja, već samo kraj nerealnih, pogrešnih metoda te borbe. Srbija je priznala one Miloševićeve grehe i grehe njegovih pristalica koje su zaista počinili ali ne i one koje mu američki najamnici, poput Karle del Ponte, pripisuju. Miloševiććeva smrt još jednom je zaista potvrdila da se u današnjim uslovima šut ne može sam da bori protiv rogatog.

Zapad se vara da je smrću Slobodana Miloševića sahranjena svaka ideja suprotstavljanja nasilju. Upravo je obrnuto: mnoge zemlje se već uspešnije suprotstavljaju američkoj dominaciji u svetu. U Beogradu i Požarevcu 19. marta 2006 g. demonstrirali su ne samo pristalice režima Slobodana Miloševića, već i znatan broj ljudi koji su samo ogorčeni zbog nasilja Zapada i neuspešne politike današnje demokratske vlasti u Srbiji

O umrlima sve najbolje. Da, ali Slobodan Milošević nije običan građanin, već simbol jedne, u nekim aspektima pogrešne, politike. Zato će reči veličanja izgovorene na sahrani Miloševića, kojima je prikazan kao svetac, najveću štetu naneti upravo onim socijalistima koji su mu ostali privrženi i, naravno, radikalima, iako oni to ne shvataju.

Isto tako, demokratska vlast u Srbiji, umesto što ponavlja i preko javnih glasila propagira one optužbe natovaca protiv Slobodana Miloševića i Srbije koje ne odgovaraju istini, uspešnije bi branila interese srpskog naroda ako bi shvatila da borba protiv moćnika ne znači klanjanje pred njima, već podrazumeva mudrost i veštinu borbe za nacionalne interese. Takvom politikom demokrate bi više doprineli da ekstremne političke snage u Srbiji splasnu u male grupice retrogradnih pokreta, nego politika Zapada koja pogoduje radikalima i konzervativnim socijalistima.

Poziv NATO političara da Srbi priznaju sve grehe koje je Zapad pripisao i Miloševiću i Srbiji i da se "okrenu ka budućnosti" tj. u zagrljaj takvom Zapadu, obična je politička glupost. Srbija će težiti ka evropskim integracijama i Evropskoj uniji ali bez prihvatanja lažnih optužbi i neravnopravnosti. "Svoje" krivce za počinjene zločine kazniće sama ne čekajući da Zapad kazni samog sebe zbog agresije NATO-a na Srbiju.

Dr Damjan Dragojević, Beograd

Savremeno restriktivno zakonodavstvo osmislio je Zapad, zarad zaštite svojih samoživih interesa. Žitelji Mediterana (Arapi, Albanci, Balkanci, ljudi sa juga Italije, Sicilije i Korzike), bez obzira na religijske razlike, teško se prilagođavaju "evropskim standardima", pa se i dalje pridržavaju svog iskonskog običajnog prava, koje je iznedrilo rodovsko-plemensko vreme. Zbog toga ih tzv. "civilizovani svet" smatra za neukrotive divljake i primitivce, poput urođenika, prema kojima, kao ljudima niže vrste, postupaju s prezirom i nepodaštavanjem, a često i okrutno.

U takav soj populacije, prema proceni Zapada, spadamo i mi, Srbi - bez obzira na to što, kroz mukotrpnu tranziciju, nastojimo da se menjamo. A razloga za taj napor, zaista, ima, čak i ako ignorišemo ružnu sliku koju je zapadnjačka propaganda, u poslednjih deceniju i po, stvorila o nama. Jer, u ovoj zlosrećnoj zemlji još vlada hajdučija, lopovluk i nasilništvo, kao i bezakonje. I uz to, i žalosna i jalova vera u našu veličinu, kao nasleđe tiranije i mistifikacije naše istorije, koja nas tera u pustolovne i krvave ratove, iz kojih smo vazda izlazili poraženi i uz goleme žrtve, umesto da smo se posvetili unapređenju našeg postojećeg bogatstva.

Nažalost, taj trend, taj beznadežan san o Velikoj Srbiji, i dalje je živ. Još ima smutljivaca kojima je malo dosadašnjeg stradanja, zbog kojih smo stekli "epitet" agresora i genocidnog naroda. Toga više ne može i ne sme da bude.

Kao što je i nedopustiva grehota što naši velikaši, zarad sopstvenog ćara, krčme u bescenje naša bogatstva, sve pod vidom nekakve "privatizacije". Svet dobro zna koji su objekti od strateškog značaja važni za bezbednost zemlje (železnica, vazduhoplovstvo, vojska i sredstva komunikacije) koji moraju da budu pod paskom države i ne smeju se privatizovati. U svojoj preteranoj revnosti, naša vlast ne vodi o tome računa, prepuštajući važne privredne objekte "investitorima" sa strane, pa, čak, i plodnu zemlju koja nas hrani, upropašćuje armiju, rasprodaje energetiku i one fabrike čijom bi se modernizacijom zemlja mogla uključiti u svetsko tržište.

Sve to, zbog lične dobiti pojedinaca, pretvarajući zemlju u tuđu koloniju. Uludo su potrošene silne milijarde evra i dolara, a da vidnog napretka nema. Ali su preko noći nikli milijarderi, zna se kako, dok je stanovništvo na ivici gladi. I svi oni, koji su "blizu vatre", obezbedili su za ceo život ne samo sebe, nego i svoje potomke. Takvi slobodno mogu da pitaju svoje ogledalce "ko je najlepši na svetu".

Zato je parola o "borbi protiv organizovanog kriminala" postala prazna fraza, pa će, izgleda, ova tužna zemlja i dalje da ostane raj za hajdučiju i bezakonje.

Dimitrije Damjanov, Novi Sad

Poštovani, u vašem cenjenom listu 2. marta objavljen je tekst: "Sokolovi bez gnezda". Slobodan sam da objasnim neke podatke o Sokolskoj organizaciji Srbije koja ima preko 3.500 članova u 16 sokolskih društava u Srbiji. Reč je o Sokolskom domu kralja Aleksandra prvog - o Sokolskom domu "Beograd - Matica" koji se nalazi na uglu Tiršove i Deligradske ulice. Sokolski dom počeo je da se gradi 1929. godine a završen je 1936 godine, kada je svečano otvoren.

Projektant pomenute zgrade bio je arhitekta Momir Korunović, inače član Sokolskog društva "Beograd - Matica". Svečano otvaranje je obavio dr Milan Glavinić, starešina društva u prisustvu članstva i Đure Paunkovića, zamenika starešine Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije, i dr Bogdana Gavrilovića, tadašnjeg rektora Beogradskog univerziteta.

U velikoj dvorani Doma nalazi se freska na kojoj je oslikan prelazak kralja Petra I preko Albanije. Godine 1945. zgrada je nacionalizovana, a freska je premazana krečom, ali, srećom nije oštećena. Pre nekoliko godina skinut je kreč i freska je restaurirana, tako da je sada u dobrom stanju i krasi veliku dvoranu doma.

Posle rata u zgradi je bio smešten stari DIF, a sada se tu nalaze razne organizacije i preduzeća, pa čak i jedna kockarnica. Vaš novinar je dao dobar naslov "Sokolovi bez gnezda" jer Sokolska organizacija Srbije i Sokolsko društvo "Beograd - Matica" koriste samo jednu prostoriju za koju plaćaju kiriju u sopstvenoj zgradi. Potrebno je da se zgrada Sokolskog doma vrati sokolskoj organizaciji, kako bi se nastavilo sa okupljanjem članova i ostalim aktivnostima sokolskog društva. Do sada su vraćeni sokolski domovi u Novom Sadu, Obrenovcu, Staroj Pazovi, Ćupriji, Batajnici, Sremskoj Mitrovici, Zrenjaninu, Somboru i još nekim mestima u Srbiji i Vojvodini. Treba videti Sokolski dom u Obrenovcu, koji je nedavno vratila opština Obrenovac i koji je sada renoviran zahvaljujući starešini društva Brani Jovanoviću. U obnovljenoj zgradi sada dolazi da vežba preko 500 članova i članica.

Nadam se da će jednog dana i zgrada Sokolskog društva "Beograd - Matica" biti vraćena sokolskoj organizaciji.

Dušan Cvetković, Beograd

Pismo gospodina Nikolića "Pravopisna revolucija" (subota) pokreće ozbiljan problem na koji bi trebalo da odgovore pre svega lingvisti, a tek potom mediji.

Reč je o evropskom i svetskom trendu da se zanimanjima i strukama oduzme isključivo "muški" karakter i da se u cilju ravnopravnosti polova, nazivi prilagode stvarnom stanju u životu (kondukterka, lekarka, sudijka, javna tužiteljka...

Slažem se da je izraz "psihološkinja" nakaradan i smešan, jer je ne samo suprotan duhu jezika već je sklepan je od prideva "psihološki", a ne od imenice "psiholog", ali nemam nikakav pametan predlog osim da je bolje privremeno ostaviti "muški" naziv dok se ne rodi dobra reč.

Dragoslav Petrović, Beč