GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Dokle doseže sloboda javnog informisanja u Srbiji

Mediji, ogledalo demokratije

Za svaku vlast javna glasila su oduvek i svugde bila od prvorazrednog značaja, pa su predstavnici bilo, diktatorske ili demokratske vlasti, uvek nastojali ili da angažuju javna glasila za svoju politiku ili da ignorišu kritiku javnih glasila. Sa takvog stanovišta, ma koliko se to činilo nelogičnim, nema bitnih razlika između društvenog položaja javnih glasila iz Brozovog i Miloševićevog vremena i sadašnjeg stanja.

Jer, osnovno pitanje je ne formalna sloboda javnog mišljenja i izražavanja već da li je vlast spremna da prihvati kritičke ocene i konstruktivne ideje glasila. Danas naša glasila imaju punu slobodu javnog ukazivanja na društvene probleme, uključujući i kritiku vlasti, ali ta sloboda nema mnogo značaja jer je vlast odbojna prema njihovoj kritici. Otuda su danas kod nas javna glasila nemoćna, nemaju izgleda u borbi sa vlašću, osim ako bi... ali to je već druga tema.

Novinari i danas na udaru

U Miloševićevom vremenu neka (retka) naša glasila, kao na pr. Glas javnosti, suprotstavljala su se Miloševićevoj politici, pa su bila proganjana. Ali i danas su glasila koja su kritična prema vlasti takođe proganjana. Opet je tipičan primer Glas javnosti. U suštini, stvarni odnos vlasti prema javnim glasilima oslikava prirodu društvenih odnosa i stepen demokratičnosti ili nedemokratičnosti vlasti i društva u celini.

U toj vidljivoj i podzemnoj borbi vlasti sa javnim glasilima, vlast obilato koristi manjkavost tabloidne štampe u kojoj se, s vremena na vreme, objavljuju i neproverene informacije koje se zatim demantuju. Pa, iako i tabloidi u znatnoj meri ukazuju i na ozbiljne društvene probleme i na krivicu vlasti, pomenutu manjkavost vlast obilato koristi da bi ne javno, globalno optužila javna glasila za nekorektnu, antidruštvenu pa i antidržavnu delatnost. Tako se zamagljuju i opravdane kritike vlasti čak i veoma krupne afere, korupcija, kriminal i dr.

Drugi vid politike vlasti prema javnim glasilima je stvaranje prividne slike pune slobode javnog informisanja i ispoljavanja mišljenja sa ciljem da se nametne privid demokratičnosti vlasti i slobode javnog mnjenja. U novinskim napisima, i naročito u TV duelima suprotstavljenih mišljenja učesnika rasprave, ne samo da se slobodno iznose i najteže ocene i najgrublje optužbe i kritike političkih protivnika, već i veoma oštre kritike vlasti. Vlast na taj "vašar taštine" uglavnom ne reaguje već se samo zlurado osmehuje. Ukoliko je, međutim, afera suviše velikog "formata", vlast pribegava oprobanom metodu: prepušta "slučaj" sudstvu da ono ispita problem i donese odluku. Time se, najčešće, afera skida sa tekuće političke scene a "slučajevi" se godinama, po direktivi iz vlasti, "krčkaju" u fiokama "prenatrpanih" sudija. Sve dok se na slučaj ne zaboravi. Za to vreme javno optuženi slobodno nastavljaju svoj kriminalni posao.

Ministri gube nerve

Pojedini ministri, ne shvatajući cilj vašarskih javnih rasprava, idu u krajnost i svojim prostačkim, nekulturnim istupima iritiraju i degutiraju javnost. U takvim slučajevima koji pogoduju strategiji vlasti, nepovoljni efekat za vlast je što se kod građana stvara odijum prema njoj. Zanimljivo bi bilo analizirati i odnos takozvane ozbiljne štampe prema vlastima, a posebno politiku RTS kao javnog servisa, BK televizije i nekih drugih TV stanica. U tom okviru, zanimljiva je i problematika posledica prepuštanja naših javnih glasila stranom kapitalu.
Kakva zahvalna tema za politikologe i naučnike iz oblasti javnih komunikacija i informisanja.

Bogdan Popović, Beograd


Žrtve dva velika rata na optuženičkoj klupi

Umesto da Srbija i Crna Gora tuže BiH za rat, dogodilo se obrnuto. Ipak, ni danas nije kasno da se muslimansko rukovodstvo BiH podseti na zločine nad Srbima u Drugom svetskom ratu.

Ne zna se tačno u koliko su jama umoreni Srbi u BiH, međutim, zna se da je u selima kod Banjaluke - Drakulićima, Šaranovićima, Motike i Krivaje ubijeno i zaklano više od 2.500 Srba, od kojih 502 deteta. U selu Krivaje u školi su pred učiteljicom poklana srpska deca. Deca vrište, traže spas kod učiteljice, ali spasa nema. Učiteljica je poludela. Selo Prebilovci kod Čajetine, i njegovih 940 stanovnika, od toga 242 deteta, živo je bačeno u jamu Golubinka. Devojčice su pre umorstva silovane u školi pred roditeljima. O ovom stravičnom događaju treba snimiti film.

Sada da se vratimo u vreme nedavnog rata i tužbe BiH protiv SCG. Izetbegović izjavljuje u svojoj poznatoj Deklaraciji - "da muslimani i hrišćani ne mogu da žive zajedno", pa je taj proglas bio osnova ratnog naboja za građanski rat u BiH. Posle takve rečenice bilo je dovoljno da neko samo potpali ratni požar. Taj neko bio je musliman Ramiz Delalić. On ubija na svadbi Srbina Nikolu Gardovića. Srbi postavljaju barikade, Izetbegović naređuje mobilizaciju, pa je rat počeo.

A zatim se ponovo ređaju ubistva Srba: mudžahedini kolju medicinsko osoblje na Volujaku. U Tuzli i Sarajevu, i pored dogovora o povlačenju vojnika JNA, muslimani ubijaju vojnike. U Ulici Vase Miskina prvo postavljaju kamere, zatim ubijaju civile u redu za hleb, pa optužuju Srbe. Isto se ponavlja na pijaci Markale, a vojni eksperti dokazuju da to nisu uradili Srbi, ali šta vredi: NATO (zvanično) veruje muslimanskom rukovodstvu i počinje bombardovanje Srba.

Ređaju se zločinački pohodi u selima: Rupovo Brdo, Rakovići, Brađevina, Dučići, Gornji Ratkovići, Ježestica, Božići, Fakovići, Divovići, Bjelovac, Sikirići, Kravica, Ježestica i Šiljkovići. Sva ubistva dogodila su se 1992-1993. godine. Ovde je veoma važno nešto uočiti: zločini nad Srbima dogodili su se 1992. i 1993. godine, a u Srebrenici tek 1995. godine u julu. Ovo jasno ukazuje - da je ono što se dogodilo Srbima u BiH u prošlosti (Drugi svetski rat, i zločini 1992-1993. godine) imalo velikog uticaja na događaje oko Srebrenice i u Srebrenici. Međutim, muslimansko rukovodstvo BiH to ne zanima.

U Travniku ratuju Hrvati protiv muslimana, pa je poginulo 84 muslimana. U Mostaru, takođe, ratuju jedni protiv drugih, ali protiv Hrvata nema tužbe BiH. Sve ovo mora da zna sud u Hagu. Nisam siguran da će štampa objaviti ovaj moj dopis, a po jedan primerak poslao sam kabinetima predsednika Tadića i Koštunice.

Dragomir Đorović, Obrenovac


A šta da je u "Grbavici" silovana Srpkinja?

Podstaknut diskusijom u emisiji "Klopka", na BK televiziji, 8. marta, koja se, uglavnom, vodila povodom filma "Grbavica", iako to nije bila tema razgovora, ovim želim da ukažem na pokušaj većine učesnika da činjenice predstave drugačije nego što su. Namera učesnika u diskusiji da ubede gledaoce kako je suština filma da prikaže jedan slučaj teške ljudske drame do koje je doveo bolestan um druge osobe, nije uspeo i pored napora koji su učesnici uložili. Ostao je mnogo ubedljiviji utisak da film svojim sadržajem, kao i ponašanje njegovih protagonista, u stvari, ozbiljno podstiče nacionalnu i versku netrpeljivost, što je u suštini njegova osnovna namena.

Trebalo bi odgovoriti neka pitanja koja se spontano nameću. Zašto nije prikazana drama Srpkinje koju je silovao bezumni Srbin, ili zašto nije prikazana drama Srpkinje koju je silovao bezumni musliman? Poznato je da ima i takvih slučajeva čija drama nije manja. Kakva bi reakcija bila na prostoru na kome je prikazana užasa sudbina jedne žene, a da je ta silovana žena bila Srpkinja, koju je silovao musliman? Da li bi tada, neke organizacije sa ovog prostora koje ne finansira naša vlada, burno reagovale zbog teške sudbine koja je zadesila pripadnike njihove narodnosti? Mnoga su još pitanja koja će čitalac i sam postaviti i na kraju neće imati odgovor.

Odgovori treba da budu logični i ubedljivi, kako bi odagnali sumnju da je namena filma "Grbavica" prvenstveno da se opet razvije nacionalna i verska mržnja, a kroz prikaz surove sudbine jedne žene sa kojom svako normalan mora da saoseća u njenoj tragediji. Da li su autori filma hteli da podsete muslimane kako su Srbi bili i ostali divlji narod, sa najnižim strastima, ili su hteli da kod Srba izazovu revolt, što kroz prikaz jednog zločinca, koji zaslužuje osudu, hoće da slučaj generalizuju kao devijantnost cele nacije? Da li bi bilo normalno snimiti i prikazivati film o tome kako je jedan Nemac silovao Jevrejku i onda obrazlagati kako je to u suštini samo jedna ljudska sudbina i nema drugu pozadinu?

Mr Miloš Miljković, Beograd


Sahrana sa svim državnim počastima

Poštovana redakcijo, povodom različitih reakcija na smrt bivšeg predsednika Srbije, mislim da se ne mogu prenebregnuti sledeće neosporne (istorijske) činjenice. Slobodana Miloševića je narod izabrao za predsednika Srbije i Savezne Republike Jugoslavije. Zbog toga on zaslužuje da bude sahranjen u Aleji velikana.

I druge nacije su svojim predsednicima odavali tu zadnju poštu, a svima je bilo poznato da su bili totalitarni lideri i da nisu prezali gotovo ni od čega kako bi se održali na vlasti. Pomenimo tako da je general Franko sahranjen sa najvećim počastima u Španiji. Pinočea će isto tako sahraniti, mada mnogi veruju da je on pobio na hiljade nevinih svojih građana u Čileu. O tome ne sme biti izuzetka, a velika je sramota da se o tome čak i polemiše.

Branka Peri, Velika Britanija