GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Sreda, 1. 3. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

forum

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Prenaku Bakjab za veliku Albaniju

Savremeni period velikoalbanske ideologije obeležavaju tri činjenice: 1) prozapadna tj. američka i evropska orijentacija, pomoć i podrška; 2) namicanje prodemokratskog imidža, i; 3) uspostavljanje međunarodnog vojnog i civilnog protektorata na Kosovu i Metohiji. Političari i ideolozi velikoalbanskih namera su tačno protumačili povoljnost postkomunističkog trenutka i tranzicione pometnje nastale razlaganjem druge Jugoslavije. Secesiju Jugoslavije oni su shvatili kao neponovljivu šansu za stvaranje još jedne albanske države na Balkanu.

Po njihovim planovima na razvalinama Jugoslavije i Srbije nastale bi dve jednonacionalne albanske države koje bi se potom, očekivano i prirodno, ujedinile u veću i mnogoljudniju svealbansku državu. Tako bi na štetu Srbije, otcepljenjem Kosova i Metohije (11.000 km.kv.) i pripajanjem Albaniji (28.000 km.kv.) prvo nastala Velika Albanija od 39.000 km. kv. sa oko 5.500.000 stanovnika. U drugoj fazi, neizbežnim domino efektom dogodilo bi se teritorijalno urušavanje ionako krhke Makedonije, amputacijom zapadne teritorije tzv. Iliride, što je 7 do 8.000 od ukupno 25.000 km. kv. Isto bi se dogodilo i sa Crnom Gorom u oblastima Štoja, Malesije, Plava, Gusinja, Rožaja itd, što predstavlja 2.000 od nevelikih 13.000 km. kv. U ishodu dezintegracije okolnih država i istovremene integracije velike Albanije, njena teritorijalna veličina - uz izuzetak prostora i stanovništva Severnog Epira ili Čamerije u Grčkoj - dosegla bi negde između 45 i 50.000 km. kv.

U Velikoj Albaniji uvećao bi se, takođe, broj stanovnika. Na broj od 3,5 miliona Albanaca u Albaniji, dodalo bi se nekih 1,8. do 2 miliona Albanaca sa Kosova i Metohije i oko 300.00 do 500.000 u Makedoniji. Tako bi se velika Albanija na Balkanu u kandidatskom okrilju Evropske unije ukazala u prostornoj veličini od od 50.000 km. kv. i nekih 5,5 od 6 miliona stanovnika. Time bi se u uvećenoj prostornoj silueti i demografskom potencijalu velika Albanija izjednačila sa umanjenom Srbijom.

Dinamika nasilnog geopolitičkog i demopolitičkog "dizajniranja" balkanskog prostora naposletku bi ukazala na trodelno razdvajanje srpskog činioca na Srbiju, Crnu Goru i Republiku Srpsku, dok bi istovremeno bila "redizajnirana" jedinstvena i ukrupnjena albanska država. Velika Albanija bi se stvorila u 21. veku, sa više od jednog veka zakašnjenja. Ako se u obzir uzmu demografske štete koje su nastale na telu srpskog naroda u Hrvatskoj i BiH, ali i na severu Makedonije, i šta se događa sa Srbima u suverenistički nastrojenom Crnom Gorom, na zamračenom istorijskom horizontu bi se ocrtali obrisi nacionalne i državne katastrofe. S druge strane, zar je potrebno podsećati šta bi se dogodilo sa preostalim Srbima u prisvojenim područjima? Više je nego izvesno da od "povratka izgnanih" ne bi bilo ništa, i da bi oni koji su na tim mestima ostali, uprkos demagoškoj retorici zaštite ljudskih i gađanskih prava, u kratkom vremenu nestali.

Amerika i velikoalbanstvo

Ali, šta povodom kosovskog problema misli Amerika? Nerazrešeni kosovski čvor u realnosti i potencijalnosti Velike Albanije, SAD posmatraju u okviru svoje evropske geopolitike. Uže gledano, za Ameriku je kosovski problem deo šireg sklopa neminovne evroatlantske preorijentacije Istočne Evrope i njenog što većeg udaljavanja od Moskve. Još uže gledano, debatu o konačnom statusu Kosova Vašington smešta u regionalne balkanske prilike, dok u najužoj vizuri albansko pitanje sagledava kao uzgredni proizvod haotične borbe za jugoslovensko teritorijalno i resursno nasleđe. Amerika, u stvari, u prvi plan ističe evroatlantsku lojalnost lidera i naroda zemalja tzv. Nove Evrope na području Balkana, pa prema tom instrumentalnom merilu tretira i Albance.

Na Balkanu su već deceniju i više dislocirane američke i Nato trupe. Najveća vojna baza u Evropi Bondstil nalazi se na Kosovu. Zbog otvaranja novih azijskih vojišta, sve većih troškova okupacije Iraka i najava skorih ratova protiv Sirije i Irana, Vašington namerava da drastično smanji broj svojih vojnika u regionu. Nema sumnje da u lokalnim geopolitičkim i geoekonomskim arnažmanima Amerika dalekosežno računa na albanski politički i demografski potencijal. Da li će Amerika da podrži stvaranje velike albanske države zavisi i od snage i jačine srpskog protivljenja, ali i konkretnih dogovora sa Evropskom unijom. Do tada će albanski političari u Vašingtonu nesmanjeno da lobiraju za svoje interese i sve nade u osamostaljenje Kosova da vezuju za uverenje u presudnu ulogu američke administracije. Takvo ponašanje im već sada daje povoljni imidž najgorljivijih i najposlušnijih "Novoevropljana", čežnjivo zagledanih u prekoevropske okeanske daljine. Priština je, uostalom, načičkana spomenicima zahvalnosti zapadnim političarima.

Velikoalbanska unija i Evropska unija

Dok Evropa u diplomatskim rukavicama nastoji da sve sukobe na Starom kontinentu rešava političkim sredstvima, Amerika to čini koristeći geopolitičku moć u kojoj su pregovori tek sporedni aspekt rešenja problema. Njena poruka glasi: "Ako se ne dogovorite u dogledno vreme - odlučićemo bez vas i umesto vas!".

Srpsko/albanski sukob se dešava u Evropi, pa Evropska unija mora da ispolji veću dozu strpljivosti i opreznosti. Osim toga, o kakvim novim velikim državama bilo gde u Evropi danas uopšte može biti reči, kada upravo Evropska unija nastoji da postane ona najveća kontinentalna superdržava? Evropskoj uniji je verovatno nepotrebna neka nasilno sklepana Albanska unija! Sa te tačke gledišta, Albanci su u svojim velikoalbanskim fantazijama nenadoknadivo zakasnili i promašili čitav 20. vek.

Rastrojstvo bipolarnog poretka je pokazalo da su se sve tri složene slovenske istočnoevropske države razložile. Zašto bi onda EU pristala na velikoalbanske zahteve i pomogla stvaranje albanskog višedržavnog mozaika, na još uvek neintegrisanom kandidatskom području Balkanskog poluostrva? EU bi možda usrećila iredentistički raspoložene Albance, a sigurno unesrećila najmanje tri naroda i države u regionu.

Ako bi se bez i protiv srpske volje, ipak, dogodila nekakva nezavisnost Kosova, Srbija bi iz istorijskih, političkih, ustavnih, međunarodno-pravnih, moralnih i sakralnih razloga bila primorana da u Skupštini Republike proglasi okupaciju jednog dela svoje teritorije, i deklarativno ne prizna, dakle odbaci nasilno nastalu političku formu na svom državnom tlu. U temelju akta nepriznavanja nasilnog stanja desuverenizacije i teritorijalne amputacije Kosova bio bi politički konsezus oko potrebe zaštite vitalnih nacionalnih i državnih inetresa Srbije. Kako bi na odlučan srpski stav reagovala Evropa Evropske unije? Da li EU može sebi da dozvoli neodgovorni geopolitički luksuz stvaranja nepravedne i neodržive velike albanske države i da potom mirno, kao da se ništa nije dogodilo, nastavi sa procesima evrointegracija?

Velika Albanija na zapadnom Balkanu?

Naposletku, albanski demopolitički ekspanzionizam ugrožava više balkanskih zemalja. Ne shvatajući dovoljno opasnost, ugrožene zemlje još uvek nisu ušle u, čak ni u taktičke saveze, a nekmoli u strateške aranžmane suzbijanja megalomanskih zamisli. Takvom polusvesnom stanju, doduše, ima više uzorka od kojih se možda najvažniji nalazi u činjenici da su države načete velikoalbanskom politikom, razdvojene i preokupirane spoljašnjim nalozima evrointegracija. Otuda je razumljivo što zanemaruju opasnosti i pristaju na floskulu da realne bezbednosne pretnje ne dolaze više toliko od država, koliko od terorističkih organizacija. Pri svemu, treba dodati da su privremeni kosovski organi i prelazna administracija uz nesebičnu pomoć evroameričkih administratora, pribavili sebi legitimaciju izvornih, što znači neparalelnih tela. Tako je OVK transformisan u Kosovski zaštitni korpus, a slično amnestiranje se dogodilo i sa pojedinim Albancima koji su počinili zločine nad srpskim stanovništvom na Kosovu. Štaviše, upravo se dovršava prebražaj gerilskih i terorističkih organizacija u paradržavne organe.

Jednonacionalna Velika Albanija ni u čemu ne bi podsećala na multinacionalnu Evropsku uniju, osim na opasnosti koje vrebaju od eventualnog neuspeha Evrope na trasi integracija.
Ako se uzme u obzir evroamerička teritorijalna projekcija zapadnog Balkana velika Albanija bi zapravo predstavljala geopolitički pandan osamostaljenim južnoslovenskim državama i možda njihovu istorijsku zamenu. Stvaranjem velike Albanije bi se zapadni Balkan pretvorio u dvonacionalnu paradržavnu tvorevinu pet razdvojenih južnoslovenskih i jednog ujedinjenog albanskog naroda. Uspostavljanjem Velike Albanije razgradile bi se se bar tri okolne države: Srbija, Crna Gora i Makedonija. Zapadni Balkan bi dobio (ne)razdvojni slovensko/albanski karakter. Za zaključak koliko bi Evropa to mogla da izdrži i koliko bi to dugo trajalo, nije teško pogoditi!

piše: Miloš Knežević, istorijskopolitički analitičar


vesti po rubrikama

^Velika Albanija u maloj Evropi

Unija albanskih država do 2010.
Evropska unija i bezbednost na Balkanu
Velika Albanija postaje stvarnost
Prenaku Bakjab za veliku Albaniju
Velika Albanija i uticaj na okruženje
Posledice stvaranja velike Albanije
Pravna neodrživost "uslovne i pune nezavisnosti Kosova"
 


     


FastCounter by LinkExchange