GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Sreda, 1. 3. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

forum

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Velika Albanija postaje stvarnost

Iako se u poslednje vreme o projektu "Velika Albanija" gotovo uopšte i ne govori, sve aktivnosti albanskih lidera i njihovih mentora iz vodećih krugova međunarodne zajednice neumitno vode ka realizaciji tog projekta. To se vidi kroz mnoge političke, diplomatske, informativno-propagandne, ekonomske, terorističke i sve druge sinhronizovane akcije Albanaca, koje se danas u međunarodnoj politici prihvataju kao njihovo nastojanje da reše svoja manjinska prava u susednim državama, a na Kosovu i Metohiji da je reč isključivo o rešenju političkog statusa.

Time se potpuno gubi iz vida da je Kosovo i Metohija autonomna pokrajina u Republici Srbiji, dakle da već ima svoj politički i ustavno - pravni status. Ignorišući tu činjenicu, neprestano se samo ističe dilema da li ovu pokrajinu zadržati u nekoj formi međunarodnog protektorata ili joj priznati državnu nezavisnost i legalizovati dve suverene albanske države na Balkanu. Ovo drugo rešenje sasvim logično ne bi moglo da potraje dugo, već bi se ubrzo aktuelizovalo pitanje stvaranja jedne albanske države, što bi podrazumevalo ujedinjenje Kosova i Albanije, kao i objedinjavanje i drugih etničkih teritorija Albanaca u susednim državama. Mogućnost da ova pokrajina ostane u sklo pu ustavno - pravnog organizma Srbije gotovo se i ne pominje.

S druge strane, i države u susedstvu, koje su projektom "velike Albanije" potencijalno najugroženije, radi nekih dnevno - političkih interesa najčešće podržavaju separatističku i šovinističku aktivnost Albanaca u Srbiji, kako na Kosovu i Metohiji, tako i u južnoj Srbiji, čime posredno podržavaju albanske nacionalne i državne pretenzije, što će neminovno dovesti do nesagledivih konflikata i stvaranja nove političke mape na Balkanu.

Treba još jednom podsetiti da je stvaranje "velike Albanije'' dugoročni cilj albanskih lidera još iz druge polovine DžIDž veka, koji je afirmisala Druga prizrenska liga (1878. godine) isticanjem zahteva za stvaranjem "Albanije vilajeta". A potom, nastaje mnoštvo mapa iz kasnog DžIDž i DžDž veka, koje pokazuju oblast opisanu kao "velika Albanija", i dokumenata u kojima je ova ideja razrađena. "Velika Albanija", kao nacionalni cilj Albanaca, isticana je javno od albanskih zvaničnika tokom Drugog svetskog rata, u albanskim pobunama na Kosovu i Metohiji (1968, 1971, 1981, 1986, 1989. i 1990. godine), a naročito nakon raspada socijalističke Jugoslavije. U Memorandumu Foruma albanskih intelektualaca, objavljenom 1995. godine, istaknuto je da albansko pitanje mora biti rešeno u celini, da su postojeće granice "kolonijalne" i da moraju biti pomerene na linije koje praktično predstavljaju "veliku Albaniju". Sličan argument sadržan je i u Platformi akademije nauka Albanije (1998), u kojoj se navodi da su albanske teritorije podeljene između suseda.

Velikoalbanske teritorijalne aspiracije prema susednim državama izražavane su u više opcija koje se prostorno bitno ne razlikuju, kako na to kolega Milomir Stepić sistematično ukazuje. To su: u Srbiji i Crnoj Gori - područje Kosova i Metohije, dolina južne Morave na istoku, oblast Toplice i do Niša na severoistoku, veliki deo Raške oblasti na severozapadu, kao i čitav istočni deo Crne Gore do Podgorice; u Makedoniji - celokupan prostor zapadno od Vardara, severno i severoistočno od Skoplja; u Grčkoj - severozapadni deo Grčke (grčki deo Epira) i tako zamišljena Albanija prostirala bi se duž jonske obale na jug sve do zaliva Ambrakikos.

Projekat "velika Albanija", sa tim nazivom i nešto drukčijim granicama, bio je ostvaren u toku Drugog svetskog rata, u vidu italijanskog protektorata koji je obuhvatao prostor od 8.900 km i 560.000 stanovnika zajedno sa plavskim, rožajskim i tutinskim krajem.

U borbi za stvaranje "velike Albanije" još od kraja DžIDž veka vršeno je proterivanje srpskog stanovništva s Kosova i Metohije kroz sistematski teror, ubistva, pljačke, paljevine imovine, otmice, silovanja i različitim oblicima zastrašivanja. To se naročito ispoljilo kroz četiri snažna talasa u kojima je prostor Kosova i Metohije gotovo ispražnjen od srpskog stanovništva. Prvi talas nastaje od 1887. do 1912. godine - kada je oko 150.000 Srba primorano da se iseli u Kraljevinu Srbiju; Drugi, za vreme Drugog svetskog rata - fašistička "velika Albanija" proterala je preko 100.000 Srba, dok je oko 100.000 Albanaca naselila na područje Kosova i Metohije.

Treći talas nastaje u periodu između 1945. i 1990. godine, kada je proterano blizu 250.000 Srba i četvrti talas dolazi nakon dolaska trupa Ujedinjenih nacija na područje Kosova i Metohije (1999), kada je za samo nekoliko meseci, uz neviđeni teror i neverovatnu tolerantnost međunarodnih oružanih snaga koje se nalaze u ovoj srpskoj pokrajini, proteran gotovo celokupan preostali srpski živalj - oko 240.000 stanovnika. Prema podacima Unmika, sa Kosova i Metohije se od njihovog dolaska do sada iselilo u centralnu Srbiju 207.000 nealbanskog stanovništva i u Crnu Goru 18.000. A sada na celokupnom području Kosova i Metohije, prema istim podacima, živi oko 146.000 nealbanskog stanovništva.

Politika terora

Takvom politikom ostvarena je demografska eksplozija albanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji i u drugim krajevima nastanjenim Albancima na Balkanu, što je dovelo do velike demografsko-prostorne ekspanzije. Tako, na primer, stopa prirodnog priraštaja Albanaca u Srbiji tokom 1971. godine iznosila je 33,3 promila, 1981. - 27 i 1991. - 23,9 promila. U periodu od 1948. do 1991. godine porast stanovništva na Kosovu i Metohiji iznosio je 167,4 odsto, u centralnoj Srbiji 40,4 i u Vojvodini 21,1 odsto.

Politika terora albanskih separatista i šovinista koja se realizuje u cilju stvaranja "velike Albanije"' nalazila je uporište u blagonaklonom odnosu velikih sila, koje su imale strateške interese na Balkanu, kako bi izazivanjem sukoba i kreiranjem satelitskih država destabilizovale ovo područje i stalno ga držale pod svojom kontrolom. Takve interese imala je Austrougarska, koja je, nakon Balkanskih ratova, direktno uticala na objedinjavanje arbanaških plemena i stvaranje države Albanije radi sprečavanja Srbije da izađe na more i uopšte u cilju sužavanja srpskih nacionalnih interesa nakon pobeda u Balkanskim ratovima i konačnom oslobođenju od Otomanske imperije. Zatim, u vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata nacistička Nemačka i fašistička Italija, koje su formirale mnoge marionetske tvorevine na Balkanu, uključujući i protektorat "velika Albanija", kako bi sprečile antifašistički otpor i posredno uticale na sva strateška dešavanja na Balkanu.

A danas, velike sile objedinjene u NATO paktu, podrškom albanskim nacionalnim pretenzijama i instaliranjem u susednim državama, sebi obezbeđuju kontrolu Balkana i približavanje Istoku, kao svom strateškom cilju. Ovom prilikom, ne treba gubiti iz vida i da je za vreme socijalističke Jugoslavije (1945-1990) albanski teror na Kosovu i Metohiji tolerisan radi slabljenja srpskog faktora u Jugoslaviji "u cilju održanja ravnoteže između federalnih jedinica" i neometanoj realizaciji drugih nacionalnih interesa, posebno hrvatskog i slovenačkog. Takođe, treba ukazati i na činjenicu da je celokupna aktivnost Albanaca u Srbiji, koja vodi realizaciji projekta "velika Albanija"', podržavana i pomagana od strane zvaničnika države Albanije, albanske emigracije na Zapadu i mnogih lobija u uticajnim krugovima međunarodne zajednice.

Sada, u vreme inteziviranja rasprava i pregovora o takozvanom statusu Kosova i Metohije veoma su zanimljiva politička polazišta. Međunarodni predstavnici u pregovaračkim timovima polaze od Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i Vojno-tehničkog sporazuma iz Kumanova (1999), pri čemu sve više insistiraju na prevazilaženju postojećeg stanja jačanjem albanskih političkih institucija, uključujući i (bez)uslovno "priznavanje nezavisnosti Kosova". Albanci sa Kosova i Metohije insistiraju jedinstveno isključivo na bezuslovnoj nezavisnosti.

A Albanci iz drugih delova Srbije (Bujanovac, Preševo i Medveđa) traže da se i njihovo pitanje "reši u paketu sa kosovskim pitanjem". Predstavnici vlasti Republike Srbije nejedinstveno se vrte u začaranom krugu "više od autonomije manje od nezavisnosti" ili insistiraju da se pitanje Kosova i Metohije reši u skladu sa Rezolucijom 1244. S druge strane, predstavnici crnogorskih vlasti, o tom problemu ćute jer su zaokupljeni pitanjima nezavisnosti, pa im je zato važna podrška građana albanske nacionalnosti u Crnoj Gori, a u takvoj situaciji potrebna im je i pomoć međunarodne zajednice, upravo onih političkih krugova koji se zalažu za nezavisnost Kosova.

Kako dalje

U rešavanju aktuelnih problema na Kosovu i Metohiji niko ne polazi od međunarodno utvrđenih standarda o suverenim državama, nepovredivosti državnih granica, nemešanja u njihove unutrašnje odnose i Ustava Republike Srbije. Doduše ti standardi u ovakvim uslovima deluju dosta paradoksalno jer su oni u poslednjoj deceniji dvadesetog veka mnogo puta prekršeni i obezvređeni kroz proces uspostavljanja novog svetskog poretka, osobito u vreme raspada Jugoslavije i bombardovanja SR Jugoslavije od strane Nato pakta. Međutim, njihovim daljim kršenjem dovodi se u pitanje ne samo stabilnost Srbije i Balkana, već i celokupnog međunarodnog poretka. Uspostavljanje politike sile i njeno svakodnevno praktikovanje savremeno društvo se na globalnom nivou neminovno dovodi u situaciju rata svih protiv sviju. U takvoj situaciji sva sredstva borbe su objektivno dozvoljena. Tu prestaju sva zalaganja za mir, demokratiju, ljudska prava; za borbu protiv terorizma, nuklearnog naoružanja itd. A kuda to vodi?

Očito je da će se pitanje "statusa Kosova" rešiti mimo interesa Srbije i političkih stavova njenih predstavnika koliko god da su oni korespondirajući sa stavovima uticajnih činilaca međunarodne zajednice. Međutim, ono što čudi najviše, jeste kako je uopšte moguće da se albanske teritorijalno - nacionalne pretenzije, etnička čišćenja i terorizam koji se vode u cilju stvaranja "velike Albanije", svode isključivo na "kosovsko pitanje". Zašto se gubi iz vida da će se nakon "rešavanja kosovskog pitanja" otvoriti nova pitanja i novi sukobi na Balkanu. Ako područje Kosova i Metohije bude proglašeno kao nezavisno u bilo kom obliku, Albanci više neće imati strpljenja da do "Velike Albanije" idu polako, korak po korak - step by step. Oni će snažno krenuti u veliku ofanzivu da što pre dođu do "velike Albanije". Neke države mogu i nestati (Crna Gora i Makedonija), što bi značilo i novi talas izbeglica prema smanjenoj i obogaljenoj Srbiji, a u dogledno vreme i Grčka može ostati bez značajnog dela svojih državnih teritorija. Zašto se na to ne ukazuje i da li zbilja postoji takva ravnodušnost prema onome što sve više postaje stvarnost na Balkanu - velika Albanija.

piše: PROF. Dr Jovan Bazić, Univerzitet u Prištini


vesti po rubrikama

^Velika Albanija u maloj Evropi

Unija albanskih država do 2010.
Evropska unija i bezbednost na Balkanu
Velika Albanija postaje stvarnost
Prenaku Bakjab za veliku Albaniju
Velika Albanija i uticaj na okruženje
Posledice stvaranja velike Albanije
Pravna neodrživost "uslovne i pune nezavisnosti Kosova"
 


     


FastCounter by LinkExchange