GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Sreda, 1. 3. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

forum

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Evropska unija i bezbednost na Balkanu

Dva su glavna razloga u osnovi stvaranja Evropske unije, i njene zajedničke spoljne i bezbednosne politike. Prvi razlog se ogleda u završetku hladnog rata koji je sa sobom nosio dve značajne posledice po izgradnju Evrope : krah komunističkih sistema u zemljama istočne i centralne Evrope, (i samim tim promene geopolitičkog evropskog prostora, pojave novih nestabilnosti koji su zahtevali veću i odgovorniju ulogu Evrope na političkom i strateškom planu), i ujedinjenje Nemačke, koje je zahtevalo redefinisanje njene uloge u evropskom integracionom procesu. Drugi razlog odnosi se neposredno na proces evropske integracije: radi se o perspektivi jedinstvenog tržišta i odluci da se uspostavi Ekonomska i monetarna unija koja je uslovljavala paralelan razvoj političke dimenzije Evropske unije.

Prvi korak u tom pravcu učinjen je potpisivanjem Ugovora iz Mastrihta 7. februara 1992. godine, kojim je formirana Evropska unija, i kao njen sastavni deo, obrazovana "zajednička spoljna i bezbednosna politika". Sam naziv "zajednička spoljna i bezbednosna politika" ukazuje na dve značajne novine. Ovaj koncept objedinjuje u jednu zajedničku politiku dve veštački razdvojene dimenzije: spoljnu i bezbednosnu politiku. Druga značajna novina je da ugovor iz Mastrihta po prvi put sadrži odredbe koje se odnose na bezbednosnu dimenziju Evropske unije.

Ciljevi ove politike su, prema odredbama ugovora iz Mastrihta, i kasnije Amsterdama i Nice, zaštita zajedničkih vrednosti, osnovnih interesa i nezavisnosti Unije, održavanje mira i jačanje međunarodne bezbednosti, unapređivanje međunarodne saradnje, razvoj i jačanje demokratske i pravne države i poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda. Da bi ovi ciljevi bili što potpunije realizovani, ugovor predviđa "sistematsku saradnju" država i međusobno obaveštavanje o svim pitanjima od opšteg interesa. Države članice imaju obavezu da se uzdrže od svake akcije suprotne interesima Unije, ili koje bi umanjile njenu efikasnost na međunarodnoj sceni. Ovi ciljevi ukazuju na novu dimenziju EU, koja se sve više javlja kao bezbednosna organizacija. Međutim, sprovođenje u delo zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU ukazalo je na ograničenja ovog koncepta.

Evropske protivrečnosti

Tako je iskustvo iz 90-ih godina pokazalo da je aktivnost Evropske unije na međunarodnom planu odlikovao nedostatak koherentnosti i političke i strateške vizije, kao i neprilagođenost njenog institucionalnog mehanizma realnosti kriza. Delovanje EU na međunarodnom planu odgovara različitim političkim imperativima i pravnim pravilima. Dok je veći deo ekonomskih odnosa uvršćen u "prvi stub" Unije i regulisan komunitarnim pravilima odlučivanja, zajednička spoljna i bezbednosna politika EU je međuvladin mehanizam koji veoma malo obavezuje zemlje članice. Usled toga postoji nedostatak koherentnosti akcije i slaba vizija na političkom i diplomatskom planu.

Otuda neuspeh delovanja Evropske unije u ratu u bivšoj Jugoslaviji. Jednom angažovana u konfliktu, Unija je zauzimala protivrečne stavove: u prvo vreme, ona je zauzela stav naklonjen održavanju jedinstva jugoslovenske države (posle predsedničkih i parlamentarnih izbora u Sloveniji i Hrvatskoj, kao i mnogih predloga o transformaciji Jugoslavije), tvrdeći da "ujedinjena i demokratska Jugoslavija ima najveće šanse da se integriše u novu Evropu". Posle izbijanja rata u Sloveniji 15.juna 1991. godine, Unija je posredovala preko aktivnosti sistema "trojke", sa ciljem da se obustavi rat i pošalju posmatrači koji bi nadgledali poštovanje primirja.

Međutim, pitanje priznavanja bivših jugoslovenskih republika dovelo je do razdora država članica i nemogućnosti nalaženja zajedničke pozicije. Već 17. decembra 1991. godine, Nemačka je priznala Sloveniju i Hrvatsku kao nezavisne države, nametnuvši tako svoje nacionalne interese ostalim državama. S obzirom da je tekst ugovora iz Mastrihta već bio odobren a time i koncept zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU, trebalo je izmiriti protivrečnosti država kako odredbe ugovora iz Mastrihta ne bi ostale "mrtvo slovo na papiru" pre svog stupanja na snagu i sprovođenja u delo. Tako su nacionalni interesi jedne države preovladali nad "zajedničkim interesom". Tako je EU prepustila ovaj problem evropske bezbednosti drugim organizacijama (OEBS, NATO, UN).

Neuspeh Evropske unije na prostorima bivše Jugoslavije ipak nije jedini rezultat njene spoljne i bezbednosne politike. Njena aktivnost na planu bezbednosti usmerena je na otklanjanje izvora nestabilnosti na području evropskog kontinenta, sa ciljem da se obezbedi ekonomski napredak i politička stabilnost u njenom neposrednom okruženju. Ova aktivnost je najpre usmerena na zemlje centralne i istočne Evrope, zaključivanjem posebnih sporazuma o pridruživanju (Evropa-sporazumi) sa EU i prilagođavanjem njenim standardima, kako bi se podstakle ekonomske i političke reforme u ovim zemljama. Ovaj proces je kulminirao učlanjenjem deset država centralne i istočne Evrope u Evropsku uniju 1. maja 2004. godine.

Dešavanja na Kosovu u toku 1998 i 1999, godine, koja su kulminirala bombardovanjem ovog područja i Savezne Republike Jugoslavije od strane NATO-a, predstavljala su katalizator za Evropsku uniju u smislu razvoja jasne političke strategije prema području Balkana. Imajući u vidu specifičnost balkanskog područja, Evropska unija je u toku 1999. godine osmislila novi pristup prema pet država sa područja Balkana (Srbija i Crna Gora, Albanija, Hrvatska, Makedonija i Bosna i Hercegovina), nazvan Proces stabilizacije i pridruživanja. Termini "stabilizacija" i "pridruživanje" ukazuju na dvostruku prirodu ovog procesa: stabilnost celog regiona, koja treba da bude ostvarena putem bliže saradnje i jačanja dobrosusedskih odnosa između pet balkanskih zemalja, je neophodan uslov za uključivanje ovih zemalja u evropske integracione tokove.

Drugim rečima, Proces stabilizacije i pridruživanja je istovremeno bilateralnog i regionalnog karaktera, jer je njegov cilj ne samo unapređenje odnosa između Evropske unije i svake zemlje pojedinačno, već i podsticanje regionalne saradnje između samih zemalja regiona. Pred Evropskom unijom je dvostruki izazov: s jedne strane, ona mora da se suoči sa političkom i institucionalnom nestabilnošću u zemljama zapadnog Balkana, a s druge da zadrži utvrđeni strateški pravac, a to je integracija ovih zemalja u Evropsku uniju.

Zemlje zapadnog Balkana sa svoje strane, imaju dvostruku obavezu na njihovom putu približavanja evropskim integracionim strukturama: one moraju da ispune opšte uslove, nazvane "kriterijumi iz Kopenhagena", koje su predviđene za zemlje kandidate iz centralne i istočne Evrope, a sa druge strane, moraju da zadovolje i specifične uslove predviđene samo za balkanske zemlje ("politička uslovljenost"). Specifični uslovi, koji su utvrđeni u zaključcima Saveta EU od aprila 1997. godine, a zatim precizirani u Komunikaciji Evropske komisije od maja 1999. godine, odnose se pre svega na punu saradnju sa Tribunalom u Hagu, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, povratak izbeglih lica, regionalnu saradnju.

Evropska unija je osmislila tri osnovna mehanizma u okviru Procesa stabilizacije i pridruživanja: potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i njegovu implementaciju, uvođenje autonomnih trgovinskih preferencijala i program pomoći CARDS. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju predstavlja međunarodni, pravno obavezujući ugovor zasnovan na osnovnim evropskim integracionim principima kao što su: poštovanje demokratskih principa, ljudskih prava i pravne države, slobodno kretanje lica, robe, usluga i kapitala, usklađivanje pravnih propisa nacionalnih zakonodavstava sa propisima unutrašnjeg tržišta EZ.

Radi se u osnovi o jednom trgovinskom sporazumu, koji državama učesnicama u Procesu stabilizacije i pridruživanja nameće obavezu da, u precizno utvrđenom periodu, uspostave režim slobodne trgovine kako sa EU, tako i između sebe. Potpisivanje ovog sporazuma daje novu dimenziju odnosu EU i zemlje potpisnice, jer pruža mogućnost realne integracije u evropske strukture.

Saradnja put uspeha

Istovremeno, cilj EU je da na duži rok otkloni nestabilnost balkanskog područja, čime posredno i ostvaruje pozitivne efekte na planu evropske bezbednosti. Ovaj proces praćen je nastojanjem EU da ojača kredibilitet svoje spoljne i bezbednosne politike obrazovanjem vojnih snaga sposobnih da se suoče sa eventualnim krizama. Tako je odlučeno je da se obrazuju snage do nivoa korpusa, od 50 000 do 60 000 ljudi, koje bi mogle da budu mobilisane u toku jednog meseca i koje bi mogle da deluju celu jednu godinu. Radi se o snagama koje ne postoje na terenu, već treba da budu mobilisane, i trebalo bi da budu vojno samoodržive sa potrebnim komandama, kontrolom i obaveštajnim mogućnostima, logistikom, i po potrebi vazdušnim i pomorskim elementima. Od kraja 2004. godine, Evropska unija je i vojno prisutna na Balkanu: lansirana je operacija Althea u Bosni i Hercegovini, koja je zamenila vojne snage SFOR-a, i koja predstavlja realizaciju nove, aktivne uloge EU na Balkanu.

Srbija i Crna Gora predstavlja sastavni deo regionalne politike EU prema zemljama zapadnog Balkana i deo je Procesa stabilizacije i pridruživanja. Međutim, njen status je specifičan u odnosu na ostale balkanske države. U slučaju Srbije i Crne Gore, prema oceni Evropske unije, za početak pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i asocijaciji neophodno je postići pre svega političke reforme, dok je ekonomska stabilnost očuvana, iako su strukturne reforme usporene zbog političkih trzavica koje ugrožavaju efikasno funkcionisanje institucija. Ipak, Ustavnom poveljom data su skromna ovlašćenja saveznim organima u rešavanju ovog problema, što ukazuje na manjak političke volje da Srbija i Crna Gora ostvare veći stepen političke i ekonomske povezanosti, što se potvrđuje i odredbama o mogućnosti organizovanja referenduma u Crnoj Gori. Neizvesnost u odnosu Srbije i Crne Gore i sudbine državne zajednice, praćeno njihovim samostalnim napredovanjem u Procesu stabilizacije i pridruživanja još više usložnjava položaj Srbije i Crne Gore u procesu evropske integracije.

Sa druge strane, Srbija i Crna Gora se suočava sa još jednim kompleksnim pitanjem: statusom Kosova. Status Kosova predstavlja ne samo ključno pitanje za Srbiju i Crnu Goru, već i za bezbednost celog regiona i za međunarodnu zajednicu. Evropska unija se suočava sa značajnim izazovom: kako očuvati stabilnost postignutu u čitavom regionu a istovremeno se suočiti sa tako kompleksnim pitanjem kao što je pitanje Kosova.

Svedoci smo da je u Makedoniji izbegnut građanski rat 2001. godine zahvaljujući potpisivanju Ohridskog sporazuma. U toku 2004. godine, međutim, došlo je do masovnih demonstracija zbog novog zakona o decentralizaciji, kao ključnom elementu za punu implementaciju Ohridskog sporazuma. Ovi događaji ne samo da dovode u pitanje autoritet međunarodne zajednice već i ugrožavaju stabilnost Makedonije kao kandidata za članstvo u Evropsku uniju. Na Srbiji i Crnoj Gori ostaje da se suoči sa pitanjem konačnog statusa Kosova, u svetlu pregovora koji su počeli februara u Beču, a na Evropskoj uniji da svojim angažovanjem doprinese stabilnosti ove države i regiona.

piše: Dejana Vukčević, doktorant Univerziteta u Nansiju


vesti po rubrikama

^Velika Albanija u maloj Evropi

Unija albanskih država do 2010.
Evropska unija i bezbednost na Balkanu
Velika Albanija postaje stvarnost
Prenaku Bakjab za veliku Albaniju
Velika Albanija i uticaj na okruženje
Posledice stvaranja velike Albanije
Pravna neodrživost "uslovne i pune nezavisnosti Kosova"
 


     


FastCounter by LinkExchange