GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Istorija Srbije još traga za uzrocima grešaka iz prošlosti

Vekovi nacionalnog lutanja

Mi, Srbi, nažalost, jesmo narod slabog istorijskog pamćenja. Možda smo baš zato stalno u nekakvim kvaziistorijskim dilemama i pitalicama. Na primer, da li je izbor Vizantije kao polazišta bio bolji od rimskog katoličanstva, zašto se velikaši "proklete im duše" ne ujediniše da zaustave Turke, da li se uopšte trebalo seliti sa Kosova, šta bi bilo da su Rusi podržali Karađorđa i da ga Miloš nije smakao, da li nam je trebala klanica Prvog svetskog rata, posebno "trojedna" Kraljevina, pa 27. mart, a najbliže nam "budženje" i to po svaku cenu (Sloba) posttitovske Jugoslavije kad su od te "vreće rogova" čak i

Rusi digli ruke?
Srbi ljube mutnu vodu

Žalosno je što nijedno pitanje nismo, kako se to kaže, uspeli da zatvorimo i to - jednom zauvek! Da li je naša istoriografija, ako ne sledi još Pantu Srećkovića i njegov "naučni" metod zasnovan na narodnim predanjima i romantici, stavila nepomirljivu, bar dok se nešto nepoznato ne otkrije (ako ga, naravno, još ima) tačku. Primera radi, na ono što nam je ipak najbliže, a i uveliko se još respektuje: na Prvi svetski rat, 27. mart, istinu o komunizmu koga su ipak, hteli - ne hteli, u Srbiji odnegovali mnogobrojni Srbi - komunisti, pa nije baš fer sve prebaciti na Tita, svejedno što on niti može niti treba da ostane nedužan?

Eto, dogoreva sveća Titovom vernom saradniku Petru Stamboliću. Nedavno je završio život takođe istaknuti učesnik u novijoj srpskoj istoriji, Miloš Minić - a za sobom je (a bio je, ako je istinski rodoljub, i te kako obavezan na to!) ostavio ono što omogućava da bar ponešto trajno zaključimo? Takoreći - ništa. Ali, znao je i te kako da svedoči o 1999. i 2000. godini, iako je uveliko bio osmadesetogodišnjak i skrajnut...

Opravdanje da piskara o tome ko je i da li nas je i koliko unesrećio Tito ima, zbog tržišta i tiraža, jedino žuta štampa. A nama, kao i našoj deci treba čvrsta, materijalna i materijalizovana istina: da li je i koliko Tito bio vešt i dobar državnik, koliko smo napredovali ili nismo, da li je on u temelje te NRJ, odnosno SFRJ, na kraju SRJ ugrađivao - a javno se makar uvek zaklinjao - jugoslovensko jedinstvo ili demagogiju? Evo, već godinama i to u "višestranačkoj demokratiji" (!) nemamo rešenja bez kojih zaista nećemo, a i ne bi trebalo, da uđemo u tu, toliko željenu Evropu.

Primera radi, Milošević se, u želji da pridobije glasačku većinu, osmelio da povrati zemlju oduzetu seljacima, ali ni dan-danas nema čak ni zakonskog okvira da se povrate fabrike, hoteli, stambene zgrade, a Crkvi čak ni ogromni posedi ili univerzitetima imovina! Ali, na "belom konju" tobožnje demokratije začas su isplivali novi industrijalci, vlasnici čitavih stambenih blokova, čak i nove spahije sa posedima većim od Dunđerskih...

Ako u jednoj državi se sve "tumbe" promeni i to za samo pola veka - šta da potomcima poručimo: da Srbi, nažalost, ljube mutnu vodu, a od zakona u primeni ostane bušni švajcarski sir, da je toliko sve relativno, da može da bude "normalno" da istu penziju imaju vrsni hirurg i doktor nauka kao policajac ili kafe-kuvarica u banci i da je, eto, rodoljublje i odbrana "svete srpske zemlje" od Zadra do Prizrena - držanje slatkorečivih govorancija i sa porodicom zbrinutom u Beogradu!

Opomena generacijama
Mnogo, mnogo toga trebalo bi da kao poruku i opomenu ostavimo našim potomcima. Na primer, ono što nam, uz srce, ostavi Arčibald Rajs u svom apelu "Čujte, Srbi!". Nijedan školski program ne bi, takođe, smeo da preskoči doktorat čuvenog N. V. Černiševskog o "Ulozi ličnosti u istoriji" da bismo shvatili da nikakav Tito, pa ni možda i najveći nesrećnik srpske istorije Slobodan Milošević, čiji je poraz, s pravom misli Dušan Bataković, tragičniji od onog na Kosovu 1379. ne bi mogao Srbima i Srbiji da nanese toliko zla kad bi nacionalno poštenje krasilo većinu srpskog naroda! Tad se ne bi događalo da, poput najvećeg broja čak i poslanika, svi iz ličnog koristoljublja sve do sloma slede vođu čak i kad je on - kao u onoj Domanovićevoj satiri - sujetan i za pravi izbor strategije slep... Žalosno je da, još i dan-danas, niko desetinama generala i političara - klimoglavaca kad je Milošević u pitanju za saučesništvo u srpskoj tragediji ne oduze - čak ni vilu na Dedinju... Na taj način se jedino emituju, ako nam je stalo do morala, poruke mladima!

Dr Miodrag D. Ignjatović,književnik, Beograd


To može samo kod nas

U Srbiji je izgleda sve moguće! Tako dođe g. Džon Sojers iz Ministarstva inostranih poslova Velike Britanije i saopšti da je Kontakt-grupa odlučila da Kosmet bude nezavisna država!? Neshvatljivo i neprimereno da tu neistinu saopštili visoki činovnik britanskog MIP-a i time još jednom potvrdi na koje je grane pala diplomatija te zemlje. U razgovoru sa premijerom Koštunicom i njegovim saradnicima, gospodin Sojers se ponašao neprimereno, kao da ne razgovara sa najvišim rukovodstvom Srbije.

Sve u svemu, sramota za jednog diplomatu i to visokog ranga, a bravo za našu delegaciju koja je dostojanstveno vodila razgovor sa njim. Od g. Sojersa nismo čuli ni reč o zlostavljanju i ubijanju Srba na Kosmetu. A hiljade je kidnapovano i odvedeno sa njiva i svojih domova, ne znano kud samo zato što su Srbi. Rodbina kidnapovanih i nestalih i ovih dana protestuje u Beogradu i na Kosmetu, tražeći posebno od Karle del Ponte, odgovor na pitanje "Gde su njihovi najmiliji i kada će kosmetski albanci koji su napravili ove zločine biti u Hagu".

Nema ni odgovora ni razgovora sa ovim nesrećnicima, koji u demonstracijama umesto parola nose fotografije svojih najmilijih. Sami protestuju pred ambasadama država za koje smatraju da mogu, a ne preduzimaju ništa da se odgovori na ove njihove zahteve. Nema nigde ni čelnika tzv. nevladinih organizacija da se stave u odbranu ovih nesrećnika, da im ublaže bol i muke kroz koje prolaze. Zločin je zločin i on nema ni veru ni naciju. Dvostruki aršini često bole više i od samog zločina. Pokažimo bar malo solidarnosti i objektivnosti.

Mihajlo Ivezić, Beograd

I Srbi zaboravili braću sa Kosmeta

Da li je moguće da niko u Srbiji ne podržava napaćeni srpski narod na Kosovu i Metohiji, bar demonstracijama i javnim protestima!? Danima već gledamo proteste muslimana u celom svetu zbog kojekakvih karikatura i čudimo se njihovom zajedništvu i solidarnosti.

Naš narod na Kosmetu je prepušten sam sebi. Gde su te političke stranke, nevladine organizacije, akademici, umetnici, pevači..!? Ako i vidimo poneki protest, onda su to samo Srbi sa Kosmeta, ali nema nikoga da im se pridruži. Strašno i žalosno! Ja, kao jedinka, ne mogu ništa da uradim, pa sam zato i napisao ovo pismo u nadi da će se probuditi svest u nama i da će neko pružiti podršku tim ljudima da se izbore za svoja osnovna ljudska prava, za svoje Kosovo i Metohiju.

Albanci imaju matičnu državu i moraju da shvate da su na tuđem. Zašto se stalno priča da ne sme da bude kao 1998. godine, a niko ne kaže kako je bilo odmah posle Drugog svetskog rata, a pogotovo šezdesetih godina, kad su Šiptari počeli nasilno da upadaju u srpske kuće, otimaju srpsku imovinu, maltretiraju Srbe, da ih ubijaju na kućnom pragu...

NJihovo ilegalno upadanje iz Albanije na Kosmet tumačeno je kao dolazak starosedelaca Kosmeta. Nije ni čudo što su bojkotovali svaki popis stanovništva jer su trebali ličnom kartom da dokažu da su sa Kosmeta, a to nisu mogli. Niko o tome javno ne priča. A postoji toliko filmskih i novinskih dokaza o tadašnjem stradanju Srba. Zašto se to ne obelodani i ne pokaže kako i zašto je došlo do sadašnjeg stanja na Kosmetu?

Miroslav Pavlović, Beograd


Ministar za rad i nezaposleni radnici

U dužem vremenskom periodu bio sam blizak saradnik na veoma bitnim pitanjima sa sadašnjim ministrom rada i zapošljavanja, i predstavljali smo, sa još malim brojem ljudi, progresivno jezgro u borbi za transformaciju tadašnjeg državnog sindikata u modernu samostalnu organizaciju koja štiti interese zaposlenih i zastupa ih pred državom i poslodavcima.

Gospodin Lalović je bio snažan i dragocen u stručnom i moralnom pogledu u toj borbi koja je vođena posebno u periodu devedeseta-dvehiljadita godina. Snažno smo se borili za sadržaje kolektivnih ugovora, za regulisanje položaja nezaposlenih, za prava porodilja, za prava penzionera, jednom rečju, borili smo se da se ljudima obezbede uslovi da rade i da pristojno žive od svoga rada, naravno i da eliminišemo samovolju poslodavaca i državnih organa koji su i u tom razdoblju razvijali slogan - vi morate što više da radite, a mi se borimo da vas što manje platimo.

To je bila škola života za nas, pa i za ministra Lalovića. Mi koji smo radili sa gospodinom Lalovićem sada se pitamo šta se to desilo sa njegovim temeljnim opredeljenjima. Svojim delovanjem u vladi, opijen ministarskim položajem i velikom platom, a sadržajem zakona koji ugrožavaju biološki opstanak više od 70 odsto stanovništva Srbije, on mrzi porodilje, penzionere, nezaposlene, radnike, prosto neverovatno za ministra rada i zapošljavanja. Narod kaže, ničija nije gorela do zore.

Inž. Branko Popović, Beograd