Vruć dekrešendo kulturne 2005. godine pružili su Mlađan Dinkić
i glumica Svetlana Bojković u emisiji Utisak nedelje. Debatovalo se o zakonu po
kome 1.800 slobodnih umetnika, ostvarivali prihod ili ne, moraju sami sebi da
plaćaju doprinose. (Minimalni iznos - 3.000 dinara mesečno). Do sada je tu sumu
pokrivala država, tj. Grad Beograd, a gospođa Bojković je postavila pitanje o
odnosu države prema onim stvaraocima koji još uvek ne zarađuju, na primer mladim
glumcima, vajarima, slikarima, fotografima... Usput je, sasvim rezonski, pomenut
i pojam "kulturna politika" koji je ovde još kao čudovište iz Loh Nesa
- mnogi su sigurni da postoji, niko ga nije video. TV jednačina je ostala bez
rešenja, a sve se završilo tipičnom komedijom naravi, u kojoj su akteri dokazivali
koga narod više voli i lepše pozdravlja kad se pojavi na pijaci.
Maliciozni
bi Svetlani Bojković mogli da zamere kako je njeno zalaganje za prava "slobodnjaka"
zapravo subjektivne prirode, jer joj je kćerka glumica. Takvi inače teško shvataju
altruiste, a bez obzira na razloge zbog kojih se gospođa Bojković bori, i skuplja
potpise protiv spornog zakona, činjenica je da će upravo oni za koje se bori,
možda već prekosutra, formirati imidž ove države i ostaviti iza sebe najznačajnije
što jedna nacija može da da.
Ministar je pomenuo inovaciju u budžetu - 36
miliona dinara koji će biti izdvojeni za pomoć umetnicima od nacionalnog značaja.
Svakome po 30.000 mesečno, kao dodatak na prihod. I ko će da upadne u tu podelu?
Ko je "od nacionalnog značaja"? Dobrica, pod jedan. Za njim Svetlana
Velmar, Pavić, Ivanjicki, Dušan Kovačević i tako dalje. Ali, šta ćemo, npr. sa
nekom mladom vajarkom ili fotografom, koja je sada na drugoj godini svojih studija.
U njoj možda leži talenat kalibra Marine Abramović, jedine domaće umetnice čiji
se svetski značaj u u ovdašnjim medijima ne preuveličava i koja je naš "najbolji
umetnički ambasador".
Da li će zakoni koje spremamo omogućiti da se
ovde stvori još barem jedan takav "slučaj"? Rečeno je i da će sami umetnici
biti članovi komisija, kako za ovaj fond, tako i pri filmskim fondacijama i na
bitnim konkursima. To će, navodno, obezbediti objektivnost i neuplitanje politike,
što bi se bolje postiglo ako bi za članove komisije izabrali neke Norvežane ili
Islanđane. Zvuči suludo, ali jedino tako je moguće da kum ne da pare kumčetu,
žena mužu, simpatiji ili jetrvi od askurđela tj. jedino "art plavi šlemovi"
mogu da nas spreče da suviše bukvalno shvatimo privatizaciju, i da od društvenih
institucija pravimo male porodično-burazerske manufakture.
Proteklog meseca
se, povodom nepotizma i "klanovanja" oglasio i ministar kulture Dragan
Kojadinović, koji je i sam apostrifiran kao žrtva ove "pošasti", s obzirom
na to da mu je supruga predložena za mesto zamenika ambasadora SCG u Kanadi. U
začuđujuće neuvijenom i krajnje konkretnom intervjuu, ministar Kojadinović je
najavio obračun sa gradskim klanovima, koji, prema njegovim rečima, jedni drugima
konstantno nameštaju poslove i pozicije. Svi koji su se u Beogradu ikada bavili
kulturom znaju da je ovo neosporna istina, pa je Kojadin stekao simpatije onih
koji ne pripadaju Areopagu gradske kulturne svemoći. Oni koje je prozvao su, u
već prerecikliranom maniru, ministra i njegove istomišljenike etiketirali magičnom
rečju "mediokriteti" - koja se koristi i kao abrakadabra da se isti
prilepak izbegne.
Nažalost, iz Kojadinovićevih izjava ne razaznajemo smer
u kome on namerava da vodi kulturnu politiku svog ministarstva. Ako je to samo
sukob leve i desne opcije, ili građanskog i nacionalnog modela, onda je ta bitka
unapred izgubljena. Ne samo zato što su češći posetioci ovdašnjih kulturnih događanja
liberalno demokratski orjentisani, nego i zato što izgleda da je argument kvaliteta
potpuno zaboravljen u ovim potkusurivanjima. Busolu u ruke, da odredimo šta je
to u domaćoj kulturi inovativno, sveže, originalno a neotkriveno - talenat je
uvek mio, ma koje političke provenijencije bio. Čak i oni koji pate od autoteizma
će, sasvim sigurno, uživati u zdravoj konkurenciji.
Pojam "artificijelna
aristokratija" vezuje se za one čiji je status zasnovan na vezama, porodičnim
i političkim odnosima i bogatstvu. Prirodna elita, koja se formira na bazi umeća
i vrline, teško dolazi do vazduha jer je u karakteru takvih da se ne laktaju,
da rade i čekaju da ih stariji primete. I to je odgovor na postavljeno pitanje
o tome zašto država da plaća doprinose za nekoga koga, još uvek, niko ne angažuje?
Pa zato što su, verovatno, neki od njih odlični, ali nemaju babo-a na pravom mestu,
ne umeju da se keze na ključnim medijima, ili im, jednostavno, treba vremena da
sazru kao stvaraoci. I zašto ne naglasiti očigledno - da je Van Gog prestao da
slika zato što ga "niko nije angažovao", danas i ne bi bio pomenut u
ovom tekstu, jer niko ne bi znao ko je on.
Ostaje bojazan da kulturna javnost,
čiji su akteri, potpuno nesvesno, reč "jednostavno" zamenili rečju "prosto",
ne može lako da se izvuče iz mulja(že) u koju je svojevoljno uplivala. To je prosto
nemoguće.
Jelena Đurović-Mutaović
www. agitpopkultura. blogspot. com
