GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Subota, 31. 12. 2005.
Ponedeljak, 2. 1. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Glas u poseti roditeljima Nemanje Vidića, novog defanzivca slavnog engleskog kluba

Rođen za Mančester

Išao je i bolestan na treninge i utakmice, sećam se jednom, probudio me noću, sav gori od temperature, kaže mi, mama, molim te, skini mi temperaturu, sutra moram na utakmicu
Znam da ga čekaju velike obaveze, još veća odgovornost, novo dokazivanje, nova sredina, navikavanje... Još jednom sve iz početka, priča Nemanjina majka
Bio je sićušan, malo veći od lopte, a navalio, hoće na treninge, pa hoće, sile nije bilo da ga zaustavi, priseća se Nemanjinih početaka otac Dragoljub

UŽICE - Od kako je počeo sa fudbalom maštao je o Zvezdi i Mančesteru. Pre pet-šest godina, posle jedne utakmice mlade reprezentacije u Engleskoj bio je na Old Trafordu i znam da mi je, kad se vratio, rekao-onde zaigrati-pa sve... Otac Nemanje Vidića, Dragoljub, prisetio se prekjuče u Užicu ove Nemanjine želje i epizode iz dosadašnje fudbalske karijere baš u trenutku dok je njegov sin bio u avionu, na putu ka Engleskoj i Mančesteru.

Nemanjini roditelji, majka Zora koja radi kao bankarski službenik u Užicu, i otac Dragoljub, do skora zaposlen u Valjaonici bakra, kažu da je njihov sin priče da će karijeru nastaviti u Mančester junajtedu kod Aleksa Fergusona od početka primio mirno, uzdržano, bez velikih emocija, uostalom, kao što sve u životu prima.

Doskora Moskovljanin, a od Nove godine stanovnik Ostrva, u roditeljski dom, pričali su prekjuče ekipi Glasa njegovi otac i majka, svraćao je pre petnaestak dana, zadržao se kratko, taman toliko da vidi roditelje i brata Dušana, poseti drugare i prijatelje.

- Kako gledam na ovu promenu u Nemanjinoj karijeri? Kao na još jedan početak. Znam da ga čekaju velike obaveze, još veća odgovornost, novo dokazivanje, nova sredina, navikavanje... Još jednom sve iz početka. - priča Nemanjina majka.

U kući Vidića odlično se sećaju Nemanjinih prvih fudbalskih koraka, kada je sa dve godine starijim bratom Dušanom koji je trenirao fudbal počeo da odlazi na prve treninge.
- Imao je 7,5 godina i bio sićušan, samo malo veći od lopte, a navalio, hoće na treninge, pa hoće, sile nije bilo da ga neko zaustavi. Jednom, velim treneru Milanu Čančareviću kod koga je počeo - pusti ga nek dolazi na stadion, neka sakuplja lopte, a Milan mi kaže - kako mali "grize" i kako trenira - neće ti on sakupljati lopte - priseća se Nemanjinih fudbalskih početaka njegov otac Dragoljub.

Sve kasnije što se dešavalo u njegovom životu, pričaju Nemanjini roditelji, bio je fudbal i samo fudbal.
- U školu je išao redovno, ali je na prvom mestu uvek bio fudbal, pa posle sve ostalo. Plašio se stalno da ćemo zaboravati da ga probudimo da stigne na vreme na jutarnji trening. Nije voleo da kasni i nikada nije kasnio, trčao je u Krčagovo na stadion i po kiši i po snegu. Kažem mu jednom - uzmi Nemanja kišobran, pokisnućeš dok stigneš do Krčagova, on mi veli, šta će mi kišobran, kad ću pokisnuti za vreme treninga - nastavlja Nemanjin otac.

- Ne bi postigao sve ovo da nije bio takav. Prvo obaveze, onda sve ostalo. Išao je i bolestan na treninge i utakmice, sećam se jednom, probudio me noću, sav gori od temperature, kaže mi, mama, molim te, skini mi temperaturu, sutra moram na utakmicu. Za njegove probleme nikada nismo znali, uvek ih je sam rešavao, često teške trenutke prebacivao na šalu, a za nas ostavljao samo lepe priče, da nas ne bi zbog svojih problema sekirao - seća se Nemanjinog odrastanja majka Zora.

Sa 12 godina iz Jedinstva prešao je u Slobodu i taj prelazak, prisećaju se Zora i Dragoljub izuzetno mu je teško pao jer je veoma bio vezan za Jedinstvo. Dve i po godine kasnije, kada je sa 14 i po prešao u Zvezdu za Nemanju je sledilo odvajanje od roditeljskog doma, od tada je praktično počeo da živi životom profesionalca. Kada se seti tih dana, njegovoj majci Zori suze krenu na oči.

- To mi je bio najteži dan u životu. Dete, a ostao je sam u hotelu Mladost u Beogradu. Tog dana sam shvatila da se otrgao, da je krenuo svojim putem i da više nema povratka. I tada, on je imao cilj, i baš zbog toga mi u Užicu ni jednog trenutka nismo se plašili da će se uhvatiti lošeg društva, da će krenuti pogrešnim putem - kaže Nemanjina majka.

Otac Dragoljub seća se da je Nemanja tih godina na raspust iz Beograda dolazio sa spiskom obaveza na kome je precizno pisalo kada je ustajanje, kada treninzi, kada spavanje, i da se tih uputstava do kraja pridržavao. Prelazak u Moskvu, u Spartak, pre godinu i po dana bio je, pričaju Vidići, iznenađenje i za njih i za Nemanju.

- Brzo se prilagodio životu u Moskvi, tamo su i Pjanović i Krasić, Koroman, sa njima se stalno družio. Ruski je učio u školi, pa tih problema u Spartaku nije imao. Sada, moraće brzo da uči engleski - pričaju Zora i Dragoljub.

Njih dvoje Nemanju su, dok je igrao u Moskvi, posetili samo jednom. Ostali su u ruskoj prestonici dvanaest dana, u stanu u centru grada, koji je Spartak Nemanji dao na korišćenje, gledali su u Moskvi dve sinovljeve utakmice, a od tih 12 dana Nemanja je pet proveo u karantinu, pa ga ni tada nisu svojski videli.
- Naravno, srećni smo i zadovoljni zbog Nemanjinih uspeha, ko ne bi bio. Čvrsto mu držimo palčeve, i u jedno smo sigurni, ono što je do njega Nemanja će učiniti - kažu Vidići iz Užica.


vesti po rubrikama

^sport

Glas u poseti roditeljima Nemanje Vidića
Događaji koji su obeležili sportsku scenu 2005.
Predrag Danilović: Red je da se prizna naš novac
Ana Ivanović, prva dama srpskog sporta
Vladimir Vujasinović: Stvorio sam harmoničan svet
Žarko Zečević: Pare u klubove a ne u budžet
Dragoslav Šekularac: Džajić nije najbolji
Izjave godine
 


     


FastCounter by LinkExchange