GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Subota, 31. 12. 2005.
Ponedeljak, 2. 1. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

Reporteri Glasa u novogodišnjoj poseti Nikoli Šećeroskom, nesuđenom predsedniku Srbije i Jugoslavije

Nidžo, spasavaj!

Još u formi priznatog borca protiv mafije svih vrsta: Bila Sablja, pa hapsili pola poštene, pola nepoštene. Sad ih pošteni tuže. Da sam ja pobedio na prvim izborima, ja bi ih sve na robiju. Sve! Odmah!
Kuću mi srušili na osnovu ničega, i nikom ništa. Došli žena i ja, a kuće nema. Di je, pitamo komšije. Kažu - nema. A stvari odneli

Ulica Milošev kladenac u Velikom Mokrom Lugu i nije baš neka rezidencijalna zona. U broju jedan, tik pored džade, izgradili bazen. Od državnih znamenja, na ogradu bazena prema ulici, oslikali srpsku zastavu. Da se istorija malo drugačije odvijala, srpska zastava verovatno bi bila okačena o jarbol na rezidenciji predsednika Srbije, dva broja niže.

Tu živi četkar u penziji Nikola Šećeroski. Dakle, kao što je poznato, bez slova V u prezimenu. To jest, nije ŠećeroVski, kako su ga oslovljavali voditelji predizbornih emisija pre petnaest godina, a on ih u nedogled ispravljao. Na tim prvim izborima osvojio je, kaže, najviše glasova od svih, ali tvrdi - pokrali ga.

Ko se prvi smeje...

- Uzim'o moje glasove ko je hteo - ubeđen je i dan-danas. Nije imao svoje ljude da čuvaju kutije. Te ispalo da je imao samo četiri hiljade glasača. Pošto su mu pre televizijskog predstavljanja ukrali naočare, pozajmio komšijine s približnom dioptrijom i njegova predizborna emisija postala hit u Srbiji.

- Govorili mi neki da sam mnogo smešan. Ja takvima danas kažem: smejali ste se - sad plačite! Vidite kakva vam je sad vlast. Ja kad sam govorio da će bude tako, niste verovali. Pitaju: kako si znao? To je moja stvar kako sam znao, iz glave sam sve prič'o, i sve tačno - kaže Nikola.

Posle skupio 10.000 potpisa i bio jedini protivkandidat Dobrice Ćosića kad se birao prvi predsednik SRJ. Došao u skupštinu, seća se, ogradili ga ovi iz obezbeđenja, ne daju mu da se obrati poslanicima i izloži program. Ćosić stig'o taksijem, i dali mu da govori. A Nikolu posle sproveli na balkon, da se ne bi dočepao govornice.

Posle batalio politiku. Sedamdeseta mu je, noge ga ne služe baš najbolje, na dužim relacijama pripomaže se štapom, jer je pre dve godine imao šlog. Lakši, doduše, ni u bolnicu nije išao, ali, veli, šta je sve pretumbao preko glave - dobro je uopšte živ.

- Nema me u javnosti i na televizijama, jer neće da zovu. Sve kriminalci, bre, čoveče, i lopovi. Šta ti je. Boje se mene, da ne bi' izneo istinu. A istina je istina, pravda je pravda, a krivda je krivda. E, o tome se radi - vidi se odmah da nije izašao iz forme priznatog borca protiv mafije svih vrsta.

Bandu u aps!

- Ovoj zemlji je potrebna diktatura. Jedan čovek sam da vlada. Al taj čovek da bude iz naroda. I da bude pošten k'o ja. Da ima moralnost, hrabrost, odlučnost. Da pohapsi svu tu bandu. Mora tako, bez toga ne može. I da bude čovek koji nema svoju cenu. A malo je takvih. Ako ne bude diktature, to je kraj, i ova zemlja gubi mladost i poverenje u ljude. Treba diktatura, da pohapsimo kriminalce, razumeš, i da dokažu otkud im tol'ke pare. Da se pitamo, ko je gde radio i kol'ko je zaradio. Najvažnije, kako je zaradio?

- Da se to pohapsi, konfiskacija imovine i onda te pare da podelimo narodu! Bila ona Sablja, pa hapsili pola poštene, pola nepoštene. Sad ih pošteni tuže. Da sam pobedio na prvim izborima, ja bi ih sve pohapsio. Sve! Odmah! Pohapsio bih ko god se bavio lopovlukom u Srbiji. Danas bi Srbija bila srećna zemlja. I sad me mnogi zovu predsedniče. Kažu, predsedniče kako si, ili kako je druže predsedniče. Majke mi, da ti kažem. Odgovorim - dobro sam - ili češće - evo nikako.

- Svuda tako. Gde god maknem, poznaju me. Ili kažu: gde si b'e Nikola, aman, dođi, uđi u politiku, ne možemo više da izdržimo s ovolikim lopovima. Bogami ti kažem. Vele: spasavaj nas Nidžo! Nisam se kandidovao na onim posle izborima - jer nemam pare, čoveče. Pare traže. A ja sam ne mogu. Nemam stranku, pa nemam ni pare. Nikad mi nisu isplatili one 24 prosečne plate u Srbiji koje je na prvim predsedničkim izborima dobijao svaki kandidat. Nikad! Ni posle, kad sam podneo kandidaturu za predsednika Jugoslavije, ni dinar.

- Ne pratim više ni novine, ni televiziju. Izgubio sam poverenje i u televizor, u sve! Ništa nema čoveče. Sve kriminalci! Ne baš svi. Ali oni koji vode emisiju, i rukovode televizijom, oni jesu. Ja imam njihova imena ovde zapisana. Ukinuli su mi i struju na kući bez potrebe. Ja im nudio da prebijemo dug, oni isekli struju! Sad i pretplatu uveli uz struju!? Sve ista bagra. Ovo je gore od diktature. Gore, gore... Narod izumire, za 20 godina neće bude Srba. Biće malo nešto, a ostalo će da pocrkava - procenjuje Nikola.

Tender do tendera

Ujutru ustane oko devet, popije kafu, onda malo odmori i ode u trafiku u Bulevaru revolucije, gde na smenu rade žena i sin. Bude u trafici ceo dan, i tako u krug.
- Sedim tu u trafici, gledam da neko ne krade. A kradu, jao, non-stop. Sirotinja, kako da ne krade. Sve živo odneše. Gladan narod, uzima šta god mu dođe pod ruku. Čokolade kradu, žvake, što god staviš na stalažu van kioska, ode... Vide od ovih na vlasti, pa onda i oni. Moraju tako, imam razumevanja... Uhvatio sam neke, ali ih pustim. Kažem: ajd beži, al' nemoj više! Iz tog kioska se sve vidi. Dolaze ljudi, kukaju, nemaju gde da rade...

- Tender, tender, tender i sve prodali, i sve pokrali. Prodali najbolje firme. Što ne prodaše najgore? Skočila tu u komšiluku u Bulevaru neka žena kroz prozor, da se ubije, jer nema od čega da živi. Tako ti je to danas-svestan je Nikola težine trenutka. Prodao je plac u susednom dvorištu na kome je izgradio bazen kako bi se tu kupala sirotinja i običan narod. Odustao, kaže, od te ideje, nije imao para da živi, penzija mu 10.000 dinara - i naš'o kupca.

- Narod se kup'o ovde dve i po godine-džaba. Bez dinara kupanje, pa gde to ima. Ali, ja sam to obeć'o u predizbornoj kampanji, i zato se ja razlikujem od ovih lopova. Zastupao sam besplatno ljude pred sudom. Imam ovde 20 punomoćja za parnične postupke. Vladao sam problematikom, poznavao propise i zakon-kaže.

Još nije dobio pare od kuće koju mu je Žika Muštikla srušio u Ulici kraljice Katarine na Čukarici. Prič'o svuda o tome, na televizajama, ali jok.
- Drpio mi kuću Žika Muštikla ispred stadiona Čukaričkog. Izgradio posle tu nove kuće, nema mesta da padne igla. Sve budžovani se uselili. Moju srušili na osnovu ničega, i nikom ništa. Došli žena i ja, a kuće nema. Di je naša kuća, pitamo komšije. Kažu - nema. Srušili. A stvari odneli. Srušili mi kuću u ličnom vlasništvu, a dali mi stan u društvenom vlasništvu, i onda sam ja svoj stan morao da otkupljujem. Bruka i sramota.

- Tužio ja Žiku, dobio rešenje u moju korist da plati Muštikla pare. I opet nikom ništa. Ja sam pisao ovom predsedniku Tadiću. Nema odgovora. Pis'o Koštunici. Nema odgovora. A taj Koštunica ništa ne zna. On je mutav, čoveče. Pisao Dinkiću. Nema odgovora. Tražim samo da privole Žiku Muštiklu da mi vrati pare. Niko nije nadležan. Odem u Narodnu kancelariju, kod Đilasa. Neće da me primi. Zna ko sam ja, i neće. Sede tamo, primaju platu, ispijaju kafe, lakiraju nokte, i ne rade ništa. Kad oni meni treba da plate, nema ih nigde. Kad ti njima treba da platiš-kožu će ti skinu...

Sudnji dan

Znao je 5. oktobra da će biti gore.
- S njima!? Sačuvaj bože. Sedeo sam kući tog dana i - plakao. Čujem, gori televizija, gori skupština, a ja plačem. Znao sam, povezani s mafijom. I dok su nas bombardovali Amerikanci, ja sam znao da će da bude gore. Došli američki ljudi ovde na vlast. A Amerikanci su mnogo pokvaren narod. Misle, kod njih dobro, a evo i kod njih štrajkuju. Crnci nikakva prava nemaju. Poplave imaju, Bog ih kaznio. Ja sam još pre 15 godina znao da će to da im se desi i pričao o tome na televiziji. Sećate se da sam rek'o: Amerika će biti skoro pod vodom, poplave će biti i nevremena. Otkud sam znao? Pa imam osećaj-kaže Šećeroski. Mada se ne kandiduje, glasa redovno na izborima. Na poslednjim glasao za radikale.

- Da probamo još i njih. Ako i oni budu ko ovi kad dođu na vlast, e, onda, nema ko više-skeptičan je. Seli posle u kola, odosmo s Nikolom do trafike na Bulevaru. Usput, pita, da'l bi on i Toma Nikolić mogli nešto da urade zajedno. Odlična ideja. Nađosmo i Tomin broj mobilnog telefona. Zvaće ga Nikola ovih dana. Ako ne sad, onda posle Nove godine.

Dragoljub Petrović
Foto: Rajko Ristić


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

Oni su gostili Glas u 2005.
Reporteri Glasa u poseti Nikoli Šećeroskom
 
 


     


FastCounter by LinkExchange