GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Da li su novogodišnje čestitke iskrene, ili je reč o varljivom tradicionalnom činu

Vera u srećnu Novu godinu

Sedim ispred TV ekrana uoči Nove godine i "prelistavam" kanale. Nižu se šarene razglednice razdraganog naroda. Svi se vesele, pevaju, većina sami za sebe besplatno, amaterski u pratnji golišavih folk pevačica koje, ne skidajući osmeh, kvalifikovano otvaraju srce i dušu građanima Srbije koji su željni, bar za jedno veče, radosnog života, makar to uživanje lepo platili. Kad obični ljudi jedni drugima požele Srećnu novu godinu to je iskreno, prijateljski, ljudski, primereno tradicionalnom trenutku, makar varljivom. Jer, narod iz iskustva zna da su novogodišnje poruke samo puste želje. Tako je vazda bilo u nas i u svetu.

Za tajkune nema zime

Ali kada Srećnu Novu godinu poželi predsednik Republike koji je istovremeno i predsednik jedne partije, predsednik vlade i "uspešni" tajkuni, to su poruke drugih vrednosti. One su protokolarne, isprazne, unapred izneverene, uopštene u suštini neiskrene i neselektivne. Jer, tajkuni i bez novogodišnjih poruka vlasti znaju da će im 2006. godina biti još profitabilnija. Pustili su duboke korene u rastresito tlo zemlje sa prozračnim zakonima. Ogromna većina naroda ni tačno u ponoć na raskršću dve godine ne veruje u "Srećnu Novu godinu".

A, trebalo bi da veruje! Ne zato što će nam 2006. godina sigurno doneti olakšanja, već zato što nam bolji život niko ne poklanja. Možemo ga stvoriti sami verujući u sebe, u svoje snage, snage Srbije, ali ne u one sa BK televizije. Istina, teško je ohrabriti ranjeni narod da veruje u bolje sutra. Predug je spisak naših nevolja: posustala privreda, otuda i siromaštvo većine naroda i veliko i ubrzano socijalno raslojavanje, kriminal, korupcija, nepoverenje u sposobnost vlasti, ogorčenost prema takozvanim narodnim poslanicima koja se meri još samo ogorčenjem prema bivšoj jugoslovenskoj "braći" zajedno sa demokratskim NATO "prijateljima". Suze Kosovke devojke još peku ranjenu dušu, Marko Miljanov se prevrće u grobu, Šiptari uz prećutnu nezainteresovanost zapadnih čuvara reda pale srpske svetinje i srpske domove...

Srbima se ne prašta

Ali "i to nije sve". Mnogo je među nama "mudraca" koji stavljaju so na žive rane trudeći se, uz pomoć demokratskih javnih glasila, da što više blate i satanizuju sopstveni narod i njegovu istoriju. Te Srbi su svirepo ubili svog prosvećenog kralja i Dragu Mašin, odrubili glavu svog velikog vođe Prvog srpskog ustanka, ubili Franca Ferdinanda i njegovu trudnu suprugu, pobili u drugom svetskom ratu hiljade i hiljade nevinih ljudi sa obe strane ideologije, mučki digli u vazduh Muslimane na Markalama, pobili zarobljene Muslimane u Srebrenici i Šiptare u Račku i ubili svog prvog demokratski izabranog predsednika vlade...

A ti naši "mudraci" zaboravljaju koliko su Amerikanci poubijali svojih predsednika Sjedinjenih Država, koliko su američki borci za demokratiju pobili Vijetnamaca, Avganistanaca i Iračana; koliko su pobili Indijanaca, koliko su se Francuzi na giljotinama međusobno, koliko su kolonizatorski prosvetili i krstaši pobili domoroce u Africi, Aziji, Latinskoj Americi i Australiji...

Pa niko nije Amerikance, Engleze, Francuze, Belgijance, Špance, Portugalce i Holanđane proglasio za genocidne narode. A Srbe jesu. Zapad danas, naravno, ne proglašava Nemce i Ruse za genocidni narod zbog Hitlerovih i Staljinovih monstruoznih zločina. Ne zbog istorijskih principa, već iz praktičnih interesa. Naši političari pozivaju na jedinstvo svih partija i naroda bar oko bitnih nacionalnih interesa. Ali kad i gde su se rogovi složili u vreći? To ne ide po prirodi stvari.

Ali i zbog toga što istoriju i danas pišu pobednici, bilo oni posle Drugog svetskog rata ili partije i partijice danas u Skupštini Srbije. Zločini se generalizuju iako se zna da u svakom žitu ima kukolja. Još nemamo istinskih, časnih istoričara u čiju struku ne ulazi politika. Nema ih ni u svetu. Mnogi narodi su imali velike padove pa su se ipak uzdigli, neke od tih država su čak postale ekonomski džinovi poput Japana, Južne Koreje, Nemačke i Kine. Uslov i zalog u tim zemljama je bilo kolektivno pregnuće naroda i vera u sopstvenu budućnost.

Podići moral

Srbija je danas u jednoj vrsti ratnog stanja, napadnuta moćnim neprijateljstvima spolja i iznutra. A kad je ratno stanje, zna se, u svakoj vojsci postoje vojni organi čiji je zadatak da podižu moral boraca. Nama je danas neophodna baš ta, organizovana, usmerena aktivnost na podizanju morala naših građana, hrabrenje naroda u uverenju da teškoće možemo da savladamo, sopstvenim snagama i sačuvamo granice Srbije, čast i slavu srpskog naroda.

A to znači da svaki javni nastup državnih funkcionera i javnih radnika u kome se govori o nekom društvenom problemu treba da sadrži i informaciju kako će se problem rešiti i uverenost u to. Bez nestvarnih obećanja, već na bazi sigurnosti, dalekovidosti, demokratskim sredstvima i poverenje u stvaralačke snage naroda koji veruje u sebe.
Srećna nam Nova 2006. godina. Verujmo u bolje sutra.

Čedomir Cvetković
Beograd


Najbolji policajac iz Novog Beograda

Nisam siguran da se tako nešto može u današnjem vremenu režirati!
Zato molim redakciju da nađe prostora u mom listu i objavi ovo što mi se desilo u samo predvečerje Badnjeg dana i Božića - najvećeg hrišćanskog praznika.

Kao ratni vojni invalid, bio sam siguran da će nadležne službe učiniti sve da primanja po tom osnovu stignu na vreme - pre Nove godine. Nažalost, to se nije desilo, pa se moralo i pozajmiti a konto tog primanja.
Iz filijale 28 Jubanke obavestiše me da je na moj račun stigla očekivana republička invalidnina. Uz pomoć štapa, mog za sada najvernijeg pratioca, 5. januara oko 18 časova pođoh u Jubanku kod starog "Merkatora". Ljubazna službenica odmah mi je isplatila 4.200 dinara, toliko je, nije to plata poslanika našeg parlamenta, plus razni dodaci.

Strpah to sirotinje u otrcani džep - otrcane jakne. I desilo se ono zbog čega vam i pišem. Na putu iz banke do kuće - pare su nestale. Kako, nemam pojma? Ćerka i unuka isprevrtaše sve moje džepove, te: "Kuda si sve išao deda?", pitaju. Išle bi da traže? Da ne zaboravim: uz pare je bila i kopija naloga za isplatu u kojoj se nalaze svi moji podaci, osim godina rođenja - 1923!

Dakle, pare su prežaljene. Ponekad mi se javi trenutak nade - ako je pare našao pošten čovek, a u isplatnom nalogu stoji adresa, ko zna - danas je Badnji dan, računam....? Vraćajući se sa groba svoje supruge 6. januara, smrzao i tužan (ne samo zbog para), zurim u prazno i čujem razgovor moje ćerke sa nekim ko se preko interfona predstavio kao policajac. Neko je ušao u stan, malo objašnjenje i ono povišeno: "Tata!"

Izađoh u hodnik, ugledah krupnog mladog čoveka i odmah ga upitah ko je on i šta želi? "Ja sam", reče, "policajac, našao sam malo para i nije mi bilo teško da vas pronađem, jer je uz pare bila i adresa". Šetajući sa suprugom, našao sam pare. Oprostite, zbog službe koju sam obavljao nisam ranije mogao doći. Da budem iskren, stalo mi je do to malo sirotinje, ali ja sam ih već prežalio i, šta sada, ponudih mu nagradu!

Piće je prihvatio (samo sok), ali 1.000 dinara koje sam mu ponudio nije hteo jer, kako kaže, on se i opredelio za ovaj poziv gde plemenitost može da dođe do izražaja. A sada ono glavno. On se zove Zlatko Garić, sa službom u OUP-u Novi Beograd, rodom iz Uroševca, a rođen u Prištini. O svemu ostalom nisam hteo da ga pitam, da li je izbeglica, ima li stan i....?

Pohvalio se da ima jednu lepu devojčicu od godinu dana i retko plemenitu suprugu. Ovim putem hoću da mu zahvalim jer je ON još jedan od onih koji nose časno ime sadašnjeg policajca, neka to starešine imaju u vidu. Nadam se da novinarima neće biti teško da pođu u OUP Novi Beograd da porazgovaraju sa ovim delijom.

Milivoje M. Grandić
Beograd


Amerika pokušava da pomogne Srbiji

Poštovani, iskreno priznajem da ne znam šta su "aršini", ali po smislu zaključujem da je reč o dvostrukim standardima, što smatram besmislenim. Kao Amerikanac, želeo bih da ljudi kao g. Stevanović prestanu sa besmislenim optuživanjem Amerike - zbog svoje krivice.

Ako neko pozajmi nekome novac pa ga posle traži natrag, da li je to "ucena"? Ako je Srbija obavezna da optužene za ratni zločin šalje u Hag, i ako od nje Amerika i EU traže da ispuni svoje obaveze, da li je to ucena?

Mora se već jednom shvatiti da je zbog Miloševića slika u svetu o Srbima i Srbiji, nažalost, više nego tragična. Mnogo godina je potrebno da se ta slika izmeni. A ona se ne može izmeniti dok se Mladić, Karadžić, Hadžić i drugi kriju po mišjim rupama i dok im pojedini krugovi pružaju zaštitu.

U Americi su svi znali za Jugoslaviju i komunističkog diktatora Tita. Za Srbe niko nije čuo osim naučnika koji su se bavili Balkanom. A onda ih je Milošević "proslavio" kao agresore... Gospodin Stevanović poredi hvatanje Mladića sa Bin Ladenom, što je besmislica. Na svetu ima preko milijardu muslimana i Bin Laden može biti bilo gde. Čak i u Bosni ili na Kosovu. A Srbija je mala zemlja. Zato treba prestati da se reži na Ameriku i truditi se da Srbija postane deo savremenog sveta. A ovako nećemo moći u Evropsku uniju, a teško ćemo i sačuvati Kosovo.

Molim vas da ovo moje pismo shvatite kao želju da vam pomognem, kao i svi drugi Amerikanci. Kaže se: pomozi sebi pa će ti i Bog pomoći. A Srbi sebi stalno odmažu. S najboljim željama,

Akademik prof. dr Robert Georgević
Kalifornija, SAD


Država nek plati pretplatu

Povodom oprečnih mišljenja čitaoca iz Srbije i SAD, moram da kažem da televizijska pretplata u Americi ne postoji. Televizije se ovde izdržavaju emitovanjem reklama.

Sve što se u Americi plaća jesu kablovske ili satelitske usluge koje vam omogućavaju da slika bude izvrsnog kvaliteta i da izbor kanala bude veliki. Ako koristite svoju televizijsku antenu ne plaćate ništa. Dakle, pretplate ne treba da bude ni u Srbiji i nema nikakvog razloga da srpski građani izdržavaju RTS. Ne može se zahtevati da se plaća pretplata za RTS program, a da ne plaćaju pretplate za druge privatne televizijske stanice.

Televizija je komercijalno preduzeće, pa prema tome država ne treba da ima svoju televizijsku stanicu. Ako su joj kadkad potrebne televizijske usluge neka ih plati, a ako hoće da ima svoju televiziju neka to takođe plati, a građane Srbije neka ostavi na miru.

Momčilo Miljković
SAD