Više nije vest da je neko otvorio sjajnu izložbu slika, da je bila premijera neke odlične predstave, da je neko objavio dobru knjigu, da je neko dobio nekakvu nagradu ukoliko taj neko, uz tu izložbu, predstavu, knjigu ili nagradu, nije "nagazio" i poslao u "tri lepe" nekog trećeg ili ako ne štrika pulover u studiju ili ne daje intervju na ginekološkom stolu.

Ta potreba i potraga za večitom senzacijom i tamo gde nikakvih senzacija nema dovela nas je ponovo do one čuvene Andrićeve izreke da dođe vreme kad se fukara obogati, budala progovori, a pametni i mudri zaćute, kaže na početku razgovora za Glas Zoran Bognar, povodom njegove nove zbirke poezije "Alhemija", u izdanju "Derete". Njome se, posle "Elizejske trilogije", pored knjiga "Aura" i "Albedo, okončava se još jedna Bognarova pesnička trilogija.

		Snaga slobodne imaginacije Ne čini li vam se da je danas, ne samo poezija, već kompletna književnost, uglavnom stavljena u drugi plan? - Uvek je bilo onih koji su isticali da je ona proizvod slobodne imaginacije i da kao takva nema onu snagu kojom bi mogla da razreši bilo kakve probleme. Međutim, na svu sreću, mnoga književna dela su s neverovatnom lakoćom demantovala takve proizvoljne teze, jer kad istraživač sa ontološkog, fenomenološkog, psihološkog i istorijskog stanovišta uđe u suštinu značajnih književnih dela, iz njih će dobiti mnogo kompleksniju i verodostojniju sliku o onome o čemu govore nego što bi to dobio iz mnogih drugih doktrina.

- Reč je o dve potpuno različite pesničke trilogije. Dok u "Elizejskoj trilogiji" pevam o jednom ekstrovertnom, devijantnom svetu, o morbidno-maroderskoj antropološkoj rapsodiji, dotle u novoj trilogiji "Albedo, aura, alhemija" pevam o introvertnom svetu, iliti o sazvežđima ispod kože.

U prvoj pesmi kažete alhemija je moj krst - novo raspeće u lavirintu kruga. Je li to vaša poetska religija?
- Moja poetska religija je zapanjujuća jasnoća neizgovorenih reči, miris besmrtnosti, anakreontsko uznesenje, nada poslednje ejdetske slike... Moja poetska religija je, takođe, i večita sumnja u sudbinu palih anđela i u razloge njihovog pada... A alhemija je, odista, moj krst na kojem se svakodnevno razapinjem u lavirintu kruga i istovremeno pretvaram u zlatni prah...

I vaše nove pesme imaju naglašenu ispovednu notu...
- Ova knjiga, baš kao i prethodne dve, krajnje je intimistička, ali istovremeno i univerzalna. Vrlo često mi se događa da me pojedini čitaoci nazovu ili mi priđu na ulici, da mi kažu da imaju osećaj da su poneke pesme pisane baš po nekom njihovom događaju ili doživljaju. Ta univerzalnost, zasigurno, ovim pesmama daje kvalitet više.

Gde je poezija danas, u prvim godinama trećeg milenijuma?
- Tamo gde je bila i u prvim godinama prvog i drugog milenijuma, dakle u srcima i duši nevelikog broja pasioniranih ljubitelja ovog žanra, ni manje ni više od toga...

Šta, onda, znači pitanje šta može poezija da učini u ova smutna vremena..
- Vremena su oduvek bila smutna i teška, ali ne znam zašto bi se od poezije, uopšte, zahtevalo da preokreće i menja svet. To su potpuno pogrešni i irelevantni postulati. Ta očekivanja imaju potpunu političku konotaciju... Poezija je upravo lepa zato što je uzvišena, baš kao što je lepa i muzika, slikarstvo, pozorište... Poezija ne bi nikada trebalo da bude "angažovana", ispolitizirana, upotrebljena za ostvarivanje nekih niskih i površnih ciljeva; već bi uvek trebalo da bude univerzalna, kosmopoetska, elizejska i večno mlada...

Zvonko Prijović