GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Nedelja, 27. 11. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

Dragoljub S. Ljubičić ugostio Glas pošto se slegla prašina od "Potere za sreć (k) om"

Složen sam ko "lego" kockice

Smatram da svako od nas ima jedan, glavni zadatak - da otkrije u čemu je najbolji i da se time bavi. Greh je zanemariti svoje talente i baviti se nečim za šta nisi bogom dan, samo zbog okruženja

Ne mogu da ne komentarišem ono što se dešava oko nas, suviše je zapaćen taj "indeksovski" crv u meni, kaže Dragoljub S. Ljubičić, ili jednostavno Mićko. Njegovo ime većina ljudi dočeka uz osmeh. Ko ga ne pamti po Indeksovom (radio) pozorištu ili Titu koga je "prošetao" drugi put među Srbima, pamtiće ga po ulozi trapavog kriminalca u filmu "Potera za sreć (k) om". Mnogi mu prepoznaju glas u reklami za "simka" čokoladu, a odnedavno i peva. Spot za pesmu "Truba" uveliko se vrti na TV ekranima. Taman da ništa ni pre ni posle nije uradio, pamtili bismo ga kao autora knjige "Nacionalni park Srbija".

Srednje S u njegovom imenu je od Slavoljub (ime njegovog oca). Koristio ga je osamdesetih godina dok je na radiju bio član redakcije "Indeksa 202" odakle je poteklo "Indeksovo radio pozorište". U to vreme je Savezni sekretar za narodnu odbranu bio Nikola Ljubičić (inače dalji rođak - tatin nerođeni stric). Hteo je da otkloni sumnju da je pod protekcijom nekih krupnih faktora u politici. Nije želeo da neko pomisli da je Dragoljub N. Ljubičić.

Svetsko, a naše, slogan dve Srbije

- "Svetsko, a naše" je slogan koji je spojio dve nespojive Srbije: pismenu i nepismenu; građansku i "poseljačenu"; proevropsku i samoizolovanu; tolerantnu i netolerantnu. Za ono "svetsko" se u tom sloganu vezuju oni koji bi da Srbija bude deo sveta, a za "naše" oni kojima je svet samo periferija Srbije. Stavljeno zajedno, "Svetsko, a naše! " spaja dve suprotnosti, tako bolno karakteristične za naše društvo.

Pesma i spot "Truba" su, moglo bi se reći, prethodnica njegovog samostalnog muzičkog prvenca.
- Još '98. pred samo bombardovanje snimio sam CD. Međutim, nisam bio zadovoljan kako je to zvučalo, a pošto sam ja svoj najoštriji kritičar, nije se ni pojavio. U zemlji je nekoliko meseci kasnije počelo to što je počelo i opet je postala aktuelna neka druga tematika - ono čime se bavi "Indeksovo pozorište", pa i knjiga "Nacionalni park Srbija". Odustao sam od romantičnih i okrenuo se eksplozivnim sadržajima, koje su tih dana padali po našim glavama, kao i uticaju endemskih vrsta na naše živote...

Pre muzike i "Srećka", bavio se glumom i u filmu "Tito po drugi put među Srbima" (Želimira Žilnika) i "primenjenom" imitacijom u predstavama "Istočno od Rajha", "Tamo daleko je sunce", "Brat i mir", "Svet ili ništa", a u svima njima je bio i koscenarista zajedno sa Vojom Žanetićem. Na radiju je bio sve to zajedno.

- Evo i u pesmi "Truba" komentarišem ono što nam se sa društvom događalo, ono što nam se događa i ono što će nam se događati još neko vreme. Truba u narodu ima mnogo značenja. Recimo, buđenje. Pa juriš, ili povlačenje. Zatim, to je istovremeno i naš nacionalni, ali i internacionalni instrument. Sviraju je i Cigani i Sačmo. A ima to i jedno specifično značenje, kojim sam se u pesmi najviše bavio, kad kažemo za nešto da je "truba". Na ostatku CD-a su neke univerzalnije emocije. Pazio sam da to ne bude banalno, a da ostane pitko. Mislim da će se dopasti ženama. Ne očekujem da moju muziku prihvate i pevaju baš navijači na utakmicama, ali mislim da će ove pesme izdržati test vremena.

Bele laži

- Već dvadesetak godina bavim se različitim vrstama komunikacije sa javnošću, izvežbao sam se da to radim sa, koliko je moguće, pozitivnim predznakom. Tako je i sa reklamama - niko ne dolazi kod mene da mu izreklamiram nešto kao ružno, loše i nepotrebno. Ljudi mi se obraćaju da, ako mogu, popravim sliku o njihovom proizvodu. Međutim, tu postavljam jasnu granicu: moram da poverujem u kvalitet, jer ne lažem u reklamama. U životu ponekad koristim bele laži, ali samo da nekog meni dragog ne bih povredio. Ponekad je pametnije ne reći šta stvarno misliš o nečemu, ako misliš loše, osim ako time što ćutiš ne prouzrokuješ neko veće zlo.

CD na kome je Mićko praktično kompletan autor mogao bi da bude i logičan put, ako se uzme u obzir da je, kao sasvim mali, pohađao i završio nižu muzičku školu, odsek violina i uporedni klavir.
- Ja mu dođem kao "lego" kocke, spojen sam iz više različitih interesovanja, više talenata. Od onih sam koji ne prezaju da sve svoje potencijale koriste. To, u ovom našem čudnovatom okruženju, nekad ume da bude i mana. Radim samo ono što znam i na način na koji osećam da to treba da radim.

Ne opraštam sam sebi kad nešto ne valja. Ako nešto uradim polovično, to ne ugleda svetlost dana. Primetio sam da, kad god sam bio zaista zadovoljan onim što sam uradio, publika je bila još zadovoljnija. Greh je zanemariti svoje talente i baviti se nečim za šta nisi bogom dan, samo zbog okruženja. Mislim da oni koji tako rade nisu prepoznali svrhu svog postojanja, neku svoju misiju. Ubeđen sam da svako od nas ima jedan, glavni, zadatak - da otkrije u čemu je najbolji i da se time bavi.

"Čim se montira, vetar je rotira", "Karneks - Ime sa dobrim ukusom", "Simka - Vaša slatka navika", "Pećko pivo - Jedino hladno pivo iz Peći", "MB - Svetsko, a naše!", samo su neki od uspešnih reklamnih slogana koji su nastali u Mićkovoj kuhinji.
- U reklamnom poslu baratam emocijama, i to različitim. Emocije su i radost i smeh i strah i ljutnja i tuga. Čak i ravnodušnost je vrsta emocije. Doduše, nju baš nemam želju da proizvodim kod drugih svojim radom.

Poneku reklamu možemo da gledamo i po hiljadu puta, zato što je u njoj dobro "konzervirana" emocija. Konzervirati emociju znači zaustaviti je, zauvek je zadržati u nekom obliku stvaralaštva. Isto važi i za knjigu, film. "Kuma", ili "Ko to tamo peva" možemo da gledamo mnogo puta zato što su to dobro konzervirane emocije. Ne smeta nam ni to što "Kum" traje tri sata, ni to što sve replike u "Ko to tamo peva" znamo napamet.

I dok se svaki put kad odemo do opštine setimo njegovog Divljeg šalterskog službenika iz knjige "Nacionalni park Srbija" ili Nadrndanog carinika, Mićku je bilo važno da ta knjiga izađe 1999, da ostane u stoleću koje je za nama. Ipak, većina aktera je tu i danas.

- Da nisu tako žilavi i otporni, "likovi" u "Nacionalnom parku Srbija" ne bi se ni održali do danas. To su likovi koji su uzeti iz života, takve srećete ne ulici. Samo ih niste videli na isti način kao ja. Niste im se kreativno posvetili, niste ih poređali jednog do drugog. Sećam se, kada je knjiga izašla, mnogi ljudi su je slali prijateljima i rođacima po svetu da ne bi morali da objašnjavaju šta se dešava u zemlji... Nije ni čudo - manje je vremena bilo potrebno da se ona pročita, nego da se objasni složenost naše situacije. Čak joj je i cena bila manja od prosečnog "long distance" telefonskog razgovora.

"Nacionalni park Srbija" napisao sam zato što volim svoju zemlju, što živim u njoj i što sam zabrinut za nju. To isto se odnosi i na "Trubu", koja ima podnaslov "rodoljubivi horor". Tu se čak više i ne bavim našom situacijom na duhovit način, "Truba" je nešto što je nastalo iz svojevrsnog očaja. Dakle, "očajan" tekst, upakovan u "chill out" muziku.

Olivera Stojimirović


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

Složen sam ko "lego" kockice
Mis robije
 
 


     


FastCounter by LinkExchange