GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Nedelja, 20. 11. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

forum

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Branislav Dimitrijević odgovara na napade na izložbu "Srpska umetnost u devedesetim"

Ko će bolje - samo napred

Očekivali smo iole suvisle komentare na izložbu, a ne polukompetentne, poluinformisane izjave na nivou zajedljivih tračeva. Ljudi se više bave pitanjem koga sve nema na izložbi. Kao da su svih 80 autora koji su zastupljeni sporni! To je vulgarno. Kad frustracija i zavist udare u glavu, sve je gotovo

Izložba "O normalnosti - Srpska umetnost u 90-im" u Muzeju savremene umetnosti izazvala je potpuno podeljene reakcije javnosti. Od hvalospeva do negiranja svake validnosti ove impozantne postavke koja dokumentuje ne samo "problematičnu umetnost" iz vremena Miloševića, već i politička previranja koja su presudno uticala na duh pobune.

Branislav Dimitrijević, jedan od autora izložbe (uz Branislavu Anđelković i Dejana Sretenovića), govori za Glas o odnosu politike i umetnosti, fenomenu zvanom "Soros realizam" i napadima na MSU.

Dimitrijević (1967) istoričar i teoretičar umetnosti, predavač je na Višoj školi za umetnost i dizajn u Beogradu i stalni savetnik - gostujući kustos u Muzeju savremene umetnosti. Od 1987. objavljuje eseje o savremenoj umetnosti i teoriji vizuelne kulture i filma. Za svoje tekstove dobio je nagrade "Lazar Trifunović" (1996) i "Dušan Stojanović" (1998). Bio je kustos većeg broja izložbi uključujući: Soba s mapama (1995), Ubistvo (1997), Overground (1998), Konverzacija (2001, sa B. Anđelković i D. Sretenovićem), Paviljon Jugoslavija (Biennale di Venezia, 2003, sa B. Anđelković i D. Sretenovićem), Muzej Stedelijk Amsterdam na Ušću (2004. sa G. Imanseom), Situated Self (2005. sa M. Hanulom). Sada radi na istraživačkom projektu Post-Communist Condition sa prof. Borisom Grojsom i na doktorskoj tezi o konzumerizmu i popularnoj kulturi u socijalističkoj Jugoslaviji.

Rad Milice Tomić "XY Ungelost" najčešće je napadan kao ekstremni primer tzv. Soros realizma, utilitarne fondacijske umetnosti koja suptilno opravdava globalizaciju. Čak se ide tako daleko da se njena internacionalna karijera objašnjava isključivo vašom podrškom.
Godine 1997. Milica Tomić nam je ponudila da budemo producenti video rada "DžY Ungelost". Objasnila nam je dve ključne reference. To je sećanje na istoimenu seriju koju je kao dete gledala na nemačkoj televiziji i pokušaj vrlo lične izjave na ubistvo više od 30 Albanaca na demonstracijama iz 1989. Čitljivost rada jeste diskutabilna, što je domen ideosinkratične pozicije svakog umetnika.

Međutim, postoji i direktna referenca na datum događaja. Kao i njen rad "Portret moje majke", i ovaj video predstavlja presek ličnog sećanja i društvene traume. Rad je nagrađen na izložbi "Ubistvo" Centra za savremenu umetnost od strane međunarodnog žirija. Za svoju dalju karijeru nije imala nikakvu podršku ni Sorosovog fonda niti CSU. Ovde se ljudima često pripisuje veća moć nego što je stvarno imaju, u šta sam se lično uverio više puta. Nisam bio u prilici da pomognem njenu međunarodnu karijeru, osim što sam napisao nekoliko prikaza njenog rada.

Upravo se vaša interpretacija nameće kao novi oblik kritičarske prakse, jer insistirate na društvenom kontekstu kao jednoj od apsolutnih odrednica umetnosti 90-ih. Je li kontekst važniji i od samog dela?
- Ne mislim da je društveni kontekst važniji, već je nerazdvojiv od umetničkog dela. Umetnost se najčešće posmatra ili kao kulturni simptom ili kao autonomna disciplina. Isključivost obe interpretacije vodi u ćorsokak. U tekstu kataloga "O normalnosti" pokušali smo da suočimo ova dva viđenja. U slučaju "DžY Ungelost", ponudili smo jedno tumačenje. Nemoguće da je to tumačenje i jedino, ali taj rad i dalje izaziva neku čudnu nervozu i ćutanje. Već godinama je potpuno ignorisan.

Sve je politika?
- Umetnost nije nezavisna od politike. Apstrakcija, zvanična umetnost jugoslovenskog socijalizma je bila deklarativno autonomna, ali režim je i te kako forsirao apolitičnu umetnost. Ovogodišnji Oktobarski salon lansira tezu o umetnosti kojoj nisu potrebne interpretacije teoretičara, već ta "umetnost koja radi" navodno sama uspostavlja vezu sa posmatračem. To je jeftina i opasna teza, jer kako ljudi mogu reagovati na "auru" ponuđenih fotografija-prizora? U modernizmu se aura o kojoj bi ovde trebalo da bude reč vezivala za materijalnost umetničkog dela, a mehanički reprodukovani radovi upravo ukidaju ovakvu auru. Svaka reakcija je kontekstualizovana pozicijom posmatrača koji reaguje.

A većina posmatrača pred radom Žmijevskog viče "Fuj pederčine"?
- Tačno (smeh). Goli muškarci, to je ovde tabu.

U postavci ima i slika i skulptura, iako nemaju visok stepen angažovanosti kao video, fotografija ili ambijentalna umetnost. Nije li dominantno obeležje devedesetih bio opšti napad na tradicionalne medije i apolitičnost kao glavno oružje neokonzervativaca?
- U devedesetim imamo umetnike koji slikarstvo koriste kao konceptualni medij (Adrijan Kovač) nasuprot autorima koji ostvaruju specifičan slikarski izraz (Uroš Đurić, Jasmina Kalić, Peđa Nešković). Želeli smo što širu sliku srpske umetnosti u devedesetim. Ispada da nekome ni ta slika nije dovoljno široka. Osamdeset autora na izložbama ovog tipa je veliki broj. Podsetiću da na jednoj nedavno održanoj izložbi-pregledu britanske umetnosti čitavog dvadesetog veka ima tek nešto više od stotinu izlagača. U ovakve izložbe uvek je ukalkulisana i izvesna nepravda. To je prosto uslov određenog obima.

Vaša reakcija na negativne komentare povodom izložbe?
- Organizovati ovakve izložbe je posao visokog rizika. Želimo da izložba uspostavi otvoreni dijalog o umetnosti i društvu u 90-im. Ipak smo očekivali iole suvisle komentare a ne polukompetentne, poluinformisane izjave na nivou zajedljivih tračeva. Ljudi se više bave pitanjem koga sve nema na izložbi. Kao da su svih 80 autora koji su zastupljeni sporni! To je vulgarno. Pa kad frustracija i zavist udare u glavu, sve je gotovo. Ne tvrdimo da je "O normalnosti" definitivni pregled desete decenije. Ali videćemo da li će iko uraditi druge "Devedesete". Bolje, drugačije.Zašto da ne? To bi značilo da je ogroman rad koji smo uložili u ovu izložbu ipak podstakao ljude na ozbiljnije promišljanje.

S. Đ. M.


vesti po rubrikama

^kultura

Ko će bolje - samo napred
Ne svira svako u Karnegi holu
Pozorišni festival u Užicu
 


     


FastCounter by LinkExchange