GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Stogodišnji koreni sindroma apatije i beznađa u Srba

Provalija duha

Mnogi naši politički analitičari istražuju materijalni položaj građana ili prognoziraju za koje će partije koliko građana glasati na narednim parlamentarnim izborima. Ali, nisam primetila da je neki institut proučavao političko psihološko stanje građana, emotivni ili racionalni odnos prema društvu i pre svega razloge za opštu apatiju i beznađe naroda. U ovom napisu neće biti reči o oplemenjivanju čovekove duše, što je istorijska misija crkve.

Velike revolucije, poput Francuske , Oktobarske i naročito kineske revolucije imale su za posledicu i poboljšanje materijalnog stanja najširih slojeva naroda, ali i relativnih ograničenja sloboda, što se ne odnosi na Francusku revoluciju.

Istorija Srbije je, međutim, primer sasvim drugačijih posledica ratnih napora srpskog naroda. U svim oslobodilačkim ratovima koje je Srbija vodila, počev od Kosovske bitke, Prvog i Drugog srpskog ustanka i Prvog i Drugog svetskog rata, proširivane su granice slobode, ali je materijalni položaj naroda uvek stagnirao ili se čak pogoršavao. To je prvi element u uzrocima apatije i beznađa naroda Srbije danas.

Oslobodilački ratovi Srbije su, sticajem istorijskih okolnosti, bili istovremeno i pomoć drugim narodima Evrope. Delimično i zaslugom Srba Turci nisu uspeli da prodru u zapadnu Evropu, herojska borba srpske vojske u Prvom svetskom ratu doprinela je porazu Nemačke kao i u Drugom svetskom ratu. Zapad je, međutim, priznanje Srbima vratio najpre poklanjanjem delova jadranske obale i nekoliko ostrva Italiji kao nagradu što je u poslednjem trenutku prešla na savezničku stranu.

Nisu joj poklonili deo Austrije ili Švajcarske, niti Korziku ili ostrvo Svete Jelene. Zločinačko bombardovanje i ubijanje civilnog stanovništva Srbije koje je sramno i kukavički izveo NATO, je prelivena kap preko pune čaše gorčine. Namera Sjedinjenih Američkih Država da saveznicima nacističke Nemačke, kosovskim Šiptarima pokloni srpski Kosmet je otrov koji razjeda dušu srpskog naroda.

Nesrećna okolnost da Srbija danas, suočena sa beskrupuloznim, brutalnim nasiljem neoimperijalističkih država, ne može više da računa na podršku ni tradicionalnih prijateljskih država kao što su Rusija i Kina, još više obeshrabruje srpski narod. Bivše "bratske" jugoslovenske republike su zahvaljujući srpskom oružju dobile slobodu i državu, a danas su ta "braća" najveći srbomrsci. To je, takođe deo gorčine i apatije.

Najzad, izneverene nade rušenjem Miloševićevog režima, stalno siromašenje najširih slojeva naroda, ogromno socijalno raslojavanje i pojava pljačkaških tajkuna, propadanje privrede, velika nezaposlenost, bahatost vlasti, korupcija, kriminal i afere koje se "guraju pod tepih", upotpunjuju apatiju i beznađe naroda.

Jedno poređenje: kad na zapadu izbije neka afera koja se odnosi na nekog ministra, ministar odmah podnosi ostavku ili ga isteraju iz vlade, bilo da je učinio malverzaciju ili se u njegovom resoru desila velika nesreća, dakle krivac "po komandnoj odgovornosti". Kod nas je razrađen drugi sistem. Afera se prebacuje tužilaštvu i korumpiranim sudovima koji će slučaj protezati do u nedogled, tj. dok se "ne slegne prašina". Za sve to vreme " niko nije kriv dok sud ne dokaže."

Na bazi takvog istorijskog iskustva i današnjih uslova, stvoren je sindrom totalne apatije i beznađa. Narod nema volje, ali ni vere da bi mogao pozitivno da doprinese promeni stanja. Otuda i nema više masovnih protesta, mitinga, dugih šetnji ulicama sa pištaljkama i dobošima. Pojedinačni protesti se svode da prosvetni radnici sede kod kuće umesto da drže nastavu, ogorčeni poljoprivrednici gube vreme i benzin izvozeći traktore da prepreče puteve, a mladići i devojke Demokratske partije donose igračku - kompoziciju voza na portirnicu srpske vlade. Kakav masovni bunt!

Naši političari su toliko "neuki" da nisu čuli ni za slogan nepismenog Miloša Obrenovića da, kad narod ćuti, tek onda treba olabaviti. Gospodo naučnici, akademici, politički analitičari, pozabavite se malo, makar uzgred, i sa "političkom dušom" naroda. Obeshrabren i apatičan narod je najveća prepreka svakom progresu.

Nada Suzić, Beograd


Penzionerske muke u zdravstvu

Ako mi dozvolite izneo bih svoje penzionersko stradanje posle 40 godina života i rada u Beogradu.
Kada sam 21. juna ove godine otišao kod očnog lekara u Gradsku bolnicu, nisam očekivao da ću biti počašćen niti nagrađen već po važećim pravilima i propisima u zdravstvu, uljudno pregledan, pa ako je potrebno i upućen na dalje lečenje.

Bilo bi me sramota da kažem da me nije pregledao pomenuti doktor, ali taj pregled je bio nekompletan i površinski pod izgovorom da on u pomenutoj ordinaciji nema kompletnu aparaturu za pregled pa mi je na parčetu papira dao privatni broj telefona. Kada sam upitao doktora da li je to privatnik, odgovorio mi je "da". Onda sam ga, iz pristojnosti, zamolio da mi približno kaže cenu tog pregleda i rekao mi je da to košta oko 4.000 dinara. Onda sam ja rekao: Doktore, ja sam penzioner sa malom penzijom, pa ću morati da vidim sa mojom decom mogu li mi pomoći ili ne. Na to mi je samo rekao - razmislite to je vaš problem.

Kada sam došao kući i pokazao rezultate od lekara svojoj ćerki, koja takođe radi u zdravstvu i ceduljicu sa telefonom ordinacije, ona mi je odmah, kao iz topa rekla, ćale, ovo je taj isti koji te je i pregledao, hoće da ti uzme samo pare. Onako uzrujana, dohvatila je telefon, nazvala ordinaciju, ali nije dobila doktora jer je bio izašao. Sa druge strane se javio ženski glas koji je na ćerkino pitanje koji to aparat oni nemaju u ordinaciji, odgovorio da imaju sve aparate potrebne za pregled svojih pacijenata.
Posle ovakvog razočaranja, mislio sam da više nikada neću otići kod bilo kog lekara, ali je moj sin primetio da sa mojim vidom nešto nije u redu i, naterao me, skoro na silu, odveo doktorki Miri Mandić-Jakšić u kabinet za korekciju vida u Ul. Cara Uroša 8-10. gde sam pregledan, bar sam ja to tako shvatio, po svim pravilima i propisima doktorske etike. Taj pregled sam platio 900 dinara i dobio nalog za naočare koje sam dobio za dva dana, pa sada se osećam preporođen jer mogu da pročitam svako slovo na televiziji, što do sada nije bio slučaj.

Ovim putem hoću da izrazim svoju zahvalnost i veliko poštovanje prema doktorki Miri, ali hoću da skrenem pažnju javnosti, ne samo penzionerima sa niskim primanjima, već i svima koji dolaze iz cele Srbije na pregled kod sumnjivih očnih lekara. I još nešto, pošto čuvam sve papire i papirčiće koje sam dobio pri pregledu kod pomenutih lekara, mogu slobodno da kažem da je razlika u nalazima velika, koju sam ja kao laik mogao da primetim.

Stojan Mladenov, Kaluđerica


Kupus i sateliti

Poslednjih dana, pojavila se još jedna vest iz naše slavne, nepobedive vojske. Vest kako za Riplija, tako i za Nobelovu nagradu, jer je pronađen novi virus ili bakterija u svežem kupusu, koji se daje vojnicima, koji posle konzumiranja istog, imaju velike smetnje u probavnim organima.

Naravno da kupus, koji se daje vojnicima, nije isti kao kupus, što se ovih dana uveliko sprema za kiseljenje širom zemlje. Razumljivo, da se one prethodne afere, samoubistva vojnika, Topčider, Karaš, i druge nezgode, moraju povezati sa najnovijim dostignućima vojne tehnike.

Bivši ministar vojni, zaključio je ugovor (tako kažu mediji), ni malo jeftin- samo nekoliko desetina miliona dolara, za kupovinu prava na vojni satelit, kojim se nadzire eventualni napad Albanaca na južni deo države(!?), gde ne postoje tenkovi, artiljerija, prislušni uređaji, obaveštajne službe i druge mogućnosti provere eventualnog napada. Koliko su ti vojni rukovodioci stručni, dokazuju izjavama da je Vojska siromašna, da vojnici nemaju šta da jedu (ne daj bože svež kupus), pa se ovih dana pronela vest, da će vojska biti spremnija jer je oficirima odobreno povećanje plata od preko 24 odsto.

Bruno Zgaga, Bela Crkva


Pristrasan prilog

Dana 19. 10. 2005. godine, između 14 i 15 časova, na Prvom programu RTS-a emitovana je repriza iz produkcije "TV Mreža". U jednom prilogu, priča se o azilu za pse u Ovči i "humanom" hvatanju pasa lutalica u Beogradu. Da ne znam ovu problematiku i da lično nisam imala priliku da se uverim u to njihovo "humano" hvatanje i vidim "humani" tretman prema psima u tom "azilu" (prihvatilištu) možda bih i poverovala u ovaj TV prilog.

Ali uverila sam se, pošto je i moj vakcinisani pas sa ogrlicom bio njihov plen, te urgentno ubijen već sutradan, upravo zato da se ne bi otkrilo kako mu je "humano" omča poderala vrat. Vukli su ga za glavu iako je imao preko 25 kilograma i užasno skičao. Sve to su mi pričale užasnute komšije koje su šinterski auto videle. Ne samo da su ga ubili, nego su me i bezočno lagali kada sam sutradan otišla u Ovču, tvrdeći da nemaju pojma da je takav pas uhvaćen. Ali, ni moj slučaj nije jedini.

Nažalost, sve što je viđeno u pomenutoj emisiji, 19. 10. na RTS -u, čista je laž i hvala gradske vlade i njihove veterinarske stanice. Ali, zašto RTS dozvoljava da se ovakva emisija pušta u javnom servisu koji je po Zakonu obavezan da informiše objektivno i nepristrasno? Ako RTS već očekuje da građani plaćaju pretplatu, onda je o radu bilo koje komunalne službe, pa i gradske Službe za zoohigijenu i Veterinarske stanice Beograd morao da potraži pre svih i pre svega mišljenje građana. I to onih koji vole pse i koji ih ne vole. Sa takvim pristupom došli bismo do sasvim drugačije slike o radu gradskog šinteraja, i o psima.

Ovako, uz samoreklamerstvo zaposlenih u Ovči (veterinaru Đokiću čak i glas je podrhtavao), građani nemaju razloga da ovu televiziju ni gledaju, a kamoli da plaćaju za to.

Verica Stojanović, Beograd


Nedostatak argumenata

Dopis gospodina Georgevića je postao već odavno šablonski, a iskreno se nadam da je njemu jasna ta reč s obzirom na to da ne zna šta znači aršin. Po njemu, u svojstvenom prozapadnom stilu, svaku kritiku zapada odmah skreće na kolosek komunističke propagande i mržnje prema Americi.

Po njemu su znači i agresija na Srbiju, Irak... i mnogo drugog "komunistička propaganda". Kada pomenuti gospodin, nije izneo nikakav kontraargument osim da je "sve komunistička propaganda i mržnja prema Americi", a što je inače i manir njegove vlade, postaje zaista suvišno za bilo dalju kakvu diskusiju sa njim.
Što se mene tiče ja mu se zahvaljujem jer bi sve drugo zaista bilo suvišno očekivati od jednog Amerikanca.

Mihailo Stevanović, Beograd