GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Petak, 11. 11. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

Užičanin Milenko Veselinović napisao hiljade pesama sakupljajući otpad po užičkim potocima

Pesnik sa dna života

Do sada je napisao blizu 50.000 pesama, najmanje ratnih, najviše ljubavnih, a što je više nevolja u životu imao bilo je više stihova

Scena ispred užičkog otpada bila je više no nestvarna. Čovek u pocepanom odelu, sa torbicom prebačenom preko ramena, koji je čekao na red da preda nekoliko starih akumulatora koje je tog jutra našao u potoku i zaradi osamdesetak dinara, recitovao je pesmu. Oko njega desetak radnika gradske čistoće, sa metlama u rukama, stajali su i slušali ga, kao da je u pesmi reč upravo o njihovim životima.

Pesnik je recitovao o prelepoj devojci, o Drini, suncu, ljubavi, o neostvarenom snu, a kad je završio, otpadom se, među svim onim gomilama starog gvožđa i papira, kartona, zgužvanih limova, prolomio aplauz... Posle se sve brzo vratilo u normalu. Pesnik je ostao u redu da čeka kad će predati ona dva akumulatora, radnici su dohvatili brezove metle i nestali po okolnim ulicama. Da nije bilo tog neobičnog trenutka, neočekivanog na gradskom otpadu, ove rubrike o pesniku i sakupljaču sekundarnih sirovina Milenku Veselinoviću ne bi ni bilo.

On je u životu, ispričao mi je posle, bio i gospodin, i to veliki, bio je i siromah, što je i sada, koji živi od akumulatora i sakupljanja otpadnog gvožđa, ali za sve to vreme samo se od tri stvari nikada nije odvajao - od beležnice, od obične grafitne olovke, i od torbe na ramenu u kojoj je uvek bila sveska puna njegovih pesama.

- Svesku i olovku nosio sam i sedamdesetih godina prošlog veka kada sam kao metalostrugar radio u fabrici "Manesman" u Diseldorfu, nosim ih i sada dok po potocima sakupljam odbačene akumulatore i staro gvožđe. Tako mi je lakše - kaže Milenko.

Prave inspiracije bilo je za njega i u Nemačkoj, ima je i sada, možda i više. Onomad, kad su počele prve slane, a on u pocepanom odelu zamakao u potok, seo je pod drvo, uzeo olovku i svesku i u izmaglici napisao pesmu o mrazovitom jutru. Malo kasnije, u svesci su ostali i stihovi o devojci koja je na stanici čekala autobus i drhtala od zime. Zastao je i samo na tren je pogledao dok je prolazio ulicom i na kolicima vukao stari akumulator. Posle, napisao je i pesmu o kamiondžiji koji je taj akumulator bacio u potok, psujući usput državu...

- Za jedan akumulator od petnaestak kilograma dobijem oko 80 dinara, a ako malo potegnem i donesem još koji kilogram gvožđa, mogu da zaradim i 150 dinara - kaže Milenko.

Do sada je, veli, napisao blizu 50.000 pesama. Najmanje ratnih, najviše ljubavnih. Što više nevolja u životu - više stihova. U torbi nosi svesku sa hiljadu odabranih pesama, da su uvek uz njega. Ostale su kod kuće, pod katancem, jer Milenko vrednijeg blaga od tih pesama nema. Prijatelji, bivša supruga, sin, nagovarali su ga da pesme iznesen svetlo dana, da ih, sem Milenkovih sapatnika sa otpada još neko čuje, da ih negde obajvi, ali on se u taj pokušaj još nije upustio.

Prošle godine napisao je pesmu o belom mačku koji se svađao sa crnim psom. Prošle nedelje, dok je stajao pred otpadom i čekao da dođe na red i preda neke akumulatore, napisao je pesmu o direktoru koji je izlazeći iz "mercedesa" stao pravo u baru, pa se onda, besan zbog toga, izvikao na neke radnike... Ranije je negde, dok je stajao u redu ispred blagajne da podigne svojih 100 dinara dnevne zarade, napisao i pesmu o beloj brezi pored otpada.

Pesme o magli koja je u po bela dana pala na Užice i o sreći koju je video na licima dvoje zaljubljenih, napisao je na klupi u parku, dok se sa čašom mleka i korom hleba u kesi vraćao kući.

- Ponekad napišem dnevno i desetak pesama. Neke pišem iz glave, a neke ovako: uzmem, recimo, neku pesmu od Rakića ili Dučića, pa samo izmenjam reči, prilagodim ih mom stilu i mojim mislima... Ne mogu ja tebi objasniti koja mene radost zahvati kad pišem... Evo, kad ogladnim, a džepovi i orman prazni, uzmem olovku, napišem prvi stih i odmah sam sit, drugačije mi - kaže Milenko.

Na užičkom otpadu svakodnevno je mnogo ljudi. Oni su Milenkova jedina publika kad oseti potrebu da nekome prenese ono što je prethodno napisao.

Z. Šaponjić


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

Pesnik sa dna života
Majstori za crne rupe
Opasna ambalaža za brzu hranu
Čovek tigar
Dileri "dobili" svog sveca
 
 


     


FastCounter by LinkExchange