GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Demografsko-razvojni kurs prenatrpao velika mesta u Srbiji

Evropa živi u malim gradovima

Želim da pokrenem jedno, za Srbiju "ovakva kakva je", možda i najvažnije pitanje, dok još naravno ima mogućnosti, obezbediti uslove za ravnomeran prostorni, odnosno privredno - kulturni razvoj. Izgleda, iako nam je "nacija" bar formalno i po "papirima" sve obrazovanija, nismo mnogo naučili od Evrope, koja se s tim problemom - i to uspešno - hrvala još u 19. veku, pa većinu evropskih država danas čine brojni manji i srednji gradovi. I to Evropu u kojoj su u ne tako dalekoj istoriji čak i mnogi gradovi bili - države...

Ko je pročitao Pisma iz Nemačke našeg znamenitog Ljube Nenadovića, pored mnogo čega drugog, mogao je saznati da je Nemačka još u to vreme imala "tri hiljade glavnih gradova"! Naravno, pod tim "glavnim gradovima" valja podrazumevati "krajštat", lokalne centre koji manje ili više zadovoljavaju sve potrebe stanovništva, počev od onih vezanih za upravu i funkcionisanje države, pa do školstva, zdravstva, kulture i, naravno, privrede.

Zato Nemačka, a i druge evropske države imaju i to poodavno desetine, čak stotine visokih škola i univerziteta, a retko gde ćete naći čak i seoce koje nema ono što "drži" stanovništvo: raznorazne pogone, fabričice, dok su u nekima čak i čuvene klinike, pa i naučne ustanove! U nas je suprotno: već decenijama tendencija je da se što više naroda upravo "nagura" u veće gradove jer je na delu nezaustavivi "cirkulus vitiosis" - narod traži posao, da se školuje, leči, pa i zabavlja, a to mu ipak za sada jedino omogućuju tek gradovi sa više desetina hiljada žitelja!

Srbija je - zašto otvoreno ne reći - nepametno u vreme poratne euforije i industrijalizacije uglavnom poništila evropsku logiku po kojoj su već bile nastale "varošice", mnoge sa zamecima industrije, srednjim školama, bolnicama i sl. Obrada agrara bila je zamišljena kao u vreme veleposednika čija su imanja obrađivali proleteri smešteni po kolonijama.

Kasnije, nažalost, uzrokovane progonima iz drugih delova nekadašnje SFRJ i posebno Kosmeta, upravo zbog osiromašenih i u svakom pogledu degradiranih manjih mesta "potopile" su mnoge veće gradove, posebno Beograd, ogromnim talasima ljudi koji su želeli da se "trajno skuće". Zato je, na primer, jedan Kragujevac, koji se od 1950. do 2000. utrostručio, uz naravno slom "Zastave", postao "dolina gladnih", a Beograd euforično pozdravlja svaki "pogončić" od Pazove do Pančevačkog rita...

Srbija bi "pod hitno" morala da promeni demografsko-razvojni kurs i to s dva cilja: prvo, da zaustavljanjem dalje demografske ekspanzije većih gradova poboljša kvalitet i uslove života baš u tim gradovima, a drugo - da konkretnim ulaganjima revitalizuje upravo te brojne "varošice" koje danas tavore i više podsećaju na staračke kolonije, nego - i pored često izvanrednih uslova - mesta poželjna za "čitav život", posebno mlađih generacija. A to će se dogoditi samo ako se većina investicija prema njima usmerava, a ne prihvata populističku bolećivost: eto, mi smo se doselili po raznoraznim Rušnjima, Glogonjskim ritovima ili Pazovama, a "država mora da nam obezbedi posao, škole, asfalt, vodu i sl".

Stalno - možda i ne bez razloga - ponavljamo da smo mi "uvek bili Evropa", ali u mnogo čemu izgleda da nismo skloni da je sledimo. Pored ostalog jer baš u toj Evropi ne žive svi u Berlinu, Parizu, Rimu i sl. Pa čak ni u, recimo jednom Štutgartu koji je danas dva puta manji od Beograda, iako je, takoreći "juče" možda bio i brojniji od našeg "megalopolisa".

Dr Miodrag D. Ignjatović, Beograd


Uvesti kurseve za bračnu zajednicu

Pre neki dan boravio sam u selu da bih otvorio malo vrata i prozore, da kuća koja mesecima stoji zatvorena malo živne. Razmišljam koliko je praznih kuća po selima Srbije koje se ne otvaraju mesecima, pa i godinama, i koliko, s druge strane, ima porodica bez krova nad glavom.

Prilikom svakog boravka u selu, po pravilu posetim prve komšije, popričamo o raznim temama iz sela i grada. Ovom prilikom posetim komšiju Mišu i njegovu suprugu Dušanku. Zateknem tu u poseti njihovu ćerku Vidu, koja je elektroinženjer, živi i radi u Beogradu. Krenu razgovor o deci - kako su šta rade, o našoj i uopšte o deci, mladima...

Prvo smo konstatovali da su deca rođena i odrasla na selu radnija, stiču radne navike od malena jer u selu ima raznih poslova - od čuvanja ovaca do oranja, kopanja, branja... Ima posla za sve uzraste, za muško i žensko. U gradu je druga situacija, nema tog posla, pa se deca uglavnom navikavaju na neke zabavne igre. Ne uče se na vreme da barataju čekićem, kleštima, testerama i drugim alatkama.

Drugo, zaključili smo da ima mnogo starijih momaka i devojaka koji se ne udaju, ne žene. Više je tu razloga - nezaposlenost, nemaju stan i druge uslove za zasnivanje bračne zajednice. Kao što je poznato, brakovi se veoma često razvode, neće niko nikoga da trpi, nema tolerancije, što bi se reklo. Dolaze deca na svet, treba ih podizati, treba od njih stvarati ljude. A vaspitanje dece je veoma složen proces, što većina ne shvata dovoljno i na vreme. Često roditelji čine deci sve što požele i što mogu, ne razmišljajući da li sve to treba. Stvara se navika kod dece da se bez rada sve ima, da se živi na neki lakši način. Nažalost, sada je teško naći posao. I zaposleni ga gube.

Ali da zaključim. U svom razgovoru sa seljankom Dušankom, vrednom i bistrom ženom, i njenom ćerkom Vidom, inženjerom. Složili smo se da bi bilo potrebno i veoma korisno da se mladi malo bolje pripremaju za bračnu zajednicu, posebno za vaspitanje dece. Šta se sve u školi uči, šta se sve nosi u đačkim torbama osnovaca i srednjoškolaca, a u svim tim knjigama malo šta ima o bračnoj zajednici i vaspitanju dece. Na kraju, malo kroz šalu, ali i zbilju, zaključismo da bi svako pre stupanja u bračnu zajednicu trebalo da završi "kurs za brak i vaspitanje dece".
Trebalo bi da ovo bude aktuelna tema za štampane i elektronske medije zbog jačanja osnovne ćelije društva, bračne zajednice.

Dragan Ugarčina, Čačak


Građani plaćaju greške ministra Dinkića

Povodom članka "Kriminal u poreskoj upravi" ja hoću da napišem da mnogo gori kriminal postoji u Narodnoj banci Srbije. Od prvog dana Nacionalna štedionica prozvana je "dinkionicom".

Radnici koji su prešli iz ZOP-a primali su plate iz sredstava ZOP iako su radili u "dinkionici". Gospodin Dinkić je obećao da neće nijedan radnik da ostane bez posla u januaru 2003. godine, a već u aprilu dobri, stručni inspektori ZOP-a ostali su bez posla sa dve, tri ili najviše četiri plate otpremnine. Osnovna sredstva su se raznosila kao Alajbegova slama, ko više istrgne.

Kako se radilo šaljem vam dopis iz februara 2005. godine kojim hoće da se pokrije nekim komisijama da otpišu nepostojeća osnovna sredstva. Radnici koji su ostali bez posla u 2003. godini sudskim putem su vraćeni na posao, a naknadu ličnog dohotka, sudske troškove, kamate ko će da plati osim nas građana preko poreza. Znači da iživljavanje ministra Dinkića, velikog finansijskog stručnjaka, treba mi građani da plaćamo. Inovator novog bankarskog sistema ne sme da drži državne pare budžetskih korisnika te banke ("sigurne" banke) već je osnovao Upravu za javna plaćanja gde se obavlja platni promet budžetskih sredstava.

Koliko je ostalo našeg mesnog samodoprinosa... i novca u bankama u stečaju koje nisu do danas doznačene na odgovarajuće račune? Ovih dana gasi Dinkić i Jelašić neke ekspoziture, pa se otpremnine dele kako je ko hoće, jednima za godine provedene na radu, drugima za godine koje su mu ostale, a najdalje do 2010. godine. Pre dva meseca primio je radnika u ekspozituri Požarevac, pa je i njemu dao solidnu otpremninu. Lako je davati tuđe pare. Zato treba da se otvori afera Nacionalne štedionice.

Bratislav Bošković, penzioner SDK, Požarevac


Trošenje reči

Poštovani, molio bih vas da objavite moje kratko obraćanje javnosti, budući da časopis Pravoslavlje nema rubriku sličnu vašoj. Povod je izveštaj našeg veroučitelja g. Petra Nikolića sa crkvenonarodnog sabora u fruškogorskom manastiru Beočin, a povodom kanonizacije Sv. Varnave.

Ne čudi kada delitelji Srbije i srpstva koriste sintagmu "Srbija i Vojvodina" uvek kada govore i pišu o ovim prostorima. Međutim, čudi da takav način izražavanja olako prihvata i jedan predstavnik Crkve koja, po prirodi stvari, treba da bude ujediniteljska (da ne kažem da treba da ima integrativnu funkciju) jer, po prirodi stvari, ne postoje Srbija i Vojvodina, barem ne etimološki, (možda u novogovoru) postoje Srbija i Rumunija, Italija itd. Vojvodina u Srbiji je geografski pojam koliko i Raška oblast, Pomoravlje, Borski okrug.

Položaj Vojvodine i njena autonomija u Srbiji je politička, a ne lingvistička kategorija iz koje, naravno, ne može da proistekne ni tobožnji "vojvođanerski" jezik jer jezik određuje uglavnom njegova gramatika, a ne dijalekti, narečja, slengovi, tuđice, trenutna politička opredeljenja i sl. Kada bi tako bilo, Srbi iz Čikaga kad tamo govore svojim jezikom, govorili valjda "čikaški".

Dakle, kada se kaže i piše koristi se samo naziv Vojvodina, nikada - i Srbija jer Beočin postoji samo u Vojvodini koja je u Srbiji, pa znači, nije potrebno reći "...nekoliko hiljada vernika iz Vojvodine i Srbije" jer je to očigledno trošenje reči, kao što je nepotrebno reći: neophodno je i potrebno, pa jednu od ove dve reči treba izostaviti. Ne zamerite, ako sam u zabludi, ispravite me i poučite. Zbogom.

Miroslav Bogdanović, Aleksandrovac


Čovek bez mržnje

Glas je nedavno objavio pismo Veselina Šljivančanina Haškom tribunalu. Iz čitavog pisma odiše jedna časna iskrenost, odanost prema obavljanju svojih dužnosti i ljubav prema čoveku. Šljivančanin je vaspitan da časno služi svojoj zemlji i služio joj je. Nije mogao da izneveri zakletvu koju je položio.

Želeo je da ostane čovek do kraja. Dirljive su njegove reči kad kaže: "Ja od vas ne tražim milost, ja očekujem istinu i pravdu". Njegova je želja da puna, prava istina istina postane i njihova. Bićemo svedoci koliko će ovaj nelegitimni i antisrpski sud imati sluha prema ovom nevinom čoveku.

Dragan Đurić, Inđija